Svi mi, zapravo, tezimo nekom savrshenstvu u zivotu. Bolji posao, vishe novca, pravih prijatelja, manje razocharenja, prave ljubavi... Kada su veze u pitanju, na snazi je pravilo da se niko nije nauchen rodio, i da je ljudski greshiti. Veoma ljudski. Ali gde se nalazi ona tanka, imaginarna granica koju kada predjemo, vishe nema povratka na ono shto je ranije bilo? Granica koja omedjava nashu proshlost i nashu sadashnjost, koja tezi ka srecnijoj, savrshenijoj buducnosti. Ona koja chini, da samim stupanjem preko njene linije, brishemo sve nashe greshke i otvaramo prostor nekim novim momentima.
Ne treba se vracati u proshlost, treba uvek misliti na buducnost. U prvom sluchaju ostacemo u stagniranoj fazi, zarobljeni u nechemu shto se nikada nece ponoviti, u drugom efikasno radimo na tome da nam neka buduca sadashnjost bude shto lepsha. Trudimo se da uklopimo zajednichki sve zavadjene strane nashih lichnosti sa onima koje pripadaju nashoj drugoj polovini i uchimo se da verujemo u srecne zavrshetke.
Ali znate shta? Ljudi previshe lazu. Lazu prijatelje, drage osobe, manje drage, partnere, rodjake, a najvishe od svega, lazu sebe. Lazemo da je ova ljubav bash ona Prava. Da ce nam ovaj posao biti divan. Ali duboko u sebi znamo da ne postoji savrshenstvo. Sve moze da se vremenom uglacha do neke zeljene perfekcije, ali nikada da dosegne generalizovani princip da bismo mogli potpuno sigurni da kazemo „da, moj zivot je sada savrshen“. Oni koji tako neshto chekaju, nikada nece ni dochekati. Ne, ne postoji savrshena veza. Ne postoji idealan zivot. Sve chine usponi i padovi, i upravo iz njih moramo uchiti o odnosu prema zivotu i tome kako se zapravo zri. Linearna ljubav je mit. Nikada nece postojati vechita harmonija. Tu bih optuzila sada sve one silne bajke koje smo chitali kao mali, koje su se uvek zavrshavale sa „ziveli su srecno do kraja svog zivota...“. Daaa, kako da ne. To je zapravo, najlakshi put do razocharenja, a pravi je podvig proniknuti u sushtinu stvari i prihvatati situacije onakve kakve jesu, voleti neshto bezuslovno i verovati, jer je svakome u zivotu potrebno da nekada bude malo naivan, da bi makar na trenutak, osetio char savrshenstva do koga se dolazi samo ako dovoljno uspeshno zavaramo sebe.
U mushko-zenskom odnosu, prichano generalno, pre ili kasnije preovladaju animalni instinkti. Mushkarac tezi da osvoji i sachuva svoju teritoriju. A mi zene smo glupe, jer tako zudno zelimo da budemo osvojene. Osecaj pripadanja. Ali da li se sve svodi samo na to? Ponekad romantiku mogu da imaju i dve potpuno individualne osobe, medju kojima je neshto jednostavno tako „kliknulo“. Preshli su granicu. I naravno, u svakoj vezi mora da postoji odredjeni nivo problema i situacija koje par reshava, ali svaki chovek je pricha za sebe, i ne sme se ochekivati da se u neku vezu udje sa vec postojecim saznanjima i iskustvima iz prethodne. Uglavnom moze doneti vishe nevolja nego koristi. Moje lichno mishljenje je da se treba pocheti od nule, i kako osoba kao lichnost sazreva tokom vremena, tako ce i veza lagano sazrevati u odredjenom periodu svog trajanja. I greshke su sasvim normalne, sve dok postoji to obostrano razumevanje i teznja da se shto vishe nauchi o lichnosti osobe sa kojom smo. Ali ukoliko se veza svede samo na iracionalan strah mushkarca od „gubljenja teritorije“ i bezrazlozne diskusije o sitnicama od kojih neke jesu greshke, a neke sachinjavaju deo nechije lichnosti i razmishljanja, ili histerichno ljubomorna zena koja panichi za svaku sitnicu, sve to i mnogo vishe moze prouzrokovati pad tog nekog nivoa na kome se veza nalazi. Gubljenje njenog osnovnog motiva, i onoga shta nas je privuklo kod druge osobe...
Hajde onda jednom, makar samo jednom, da zaboravimo na sve shto nas potajno tishti, da se jednostavno prepustimo onome shto nam srce govori i da uzivamo u zivotu. Sve nashe urodjene karakteristike, sve ono shto nas chini, neka jednom bude prihvaceno i neka se ne sumnja u to. Voleti nekoga znachi prihvatiti ga kakav jeste i razlikovati njegove greshke od drugachijih mishljenja i postupaka koji dovode do nesporazuma. A mi...smeshno male i nesavrshene jedinke koje teze savrshenstvu, ako neshto zaista umemo, to bi trebalo biti upravo to, zar ne?
Ponekad, jednostavno pozelim da se uz zivot dobija savetnik i uputstvo za upotrebu. Jer, na kraju, sve se svodi na vechitu borbu. Vetrenjache ili bez njih. Permanentna borba, a ponekad, kao za inat, nemamo dovoljno snage da se u nju upustimo. Odbijamo. Plashimo se. Shta je to u nama, kakve su to kochnice koje znaju da se iznedre niotkuda, neochekivano, da zablokiraju put ka uspehu, onda kada je najpotrebnije ostati svoj i samouveren?
Ponekad, dodje trenutak kada se moramo suochiti sa realnoshcu, ma kako surova ona bila. Nije ni sve samo od sebe slatko ili gorko, sve zavisi koliko truda i shecera utroshimo. A zashto opet, nekada nismo ni svesni da mozemo i koliko mozemo? Oh, zelim planine da pomerim! Da chistom snagom volje ostvarim sve svoje ciljeve i prepreke da nestanu. Zelim da krenem tom stazom koja me vec odavno mami, obecava, odem zauvek i ne okrecem se!
Ponekad, samo ponekad, postavljamo pitanja na koja dobijemo odgovore. Mnogo chesce krijemo u sebi gomilu upitnika i usklichnika pred svakom novom raskrsnicom i novim vetrom. I na kraju, nema ni sve veze sa Marfijevim zakonom. Shta kada se lampica upali i kada shvatimo da je taj mistichni lutkar iza scene koji spretno barata kanapima i marionetama pred publikom, zapravo nash odraz, nashe lichnosti; da smo sve vreme mi bili ti koji smo upravljali svojim zivotom bez svesnog znanja o tome, i da smo mogli mnogo shta da promenimo, (za shta smo okrivili „sudbinu“, vechitog negativca) samo da smo podigli glavu i gladijatorski se upustili u bitku. A eto, nismo. Sada sedimo, zarobljeni u sobi otvorenih vrata. Sobi koja nam je svima zajednichka, samo se razlikuju oni koji su na vreme otishli iz nje. A mi, upravo mi smo ih prozivali zbog toga! Jer smo znali da su u pravu, da odlaze, da tamo negde njihova bitka pochinje, tu gde se u ovoj sobi druga zavrshava, a nashe je samo da svakim novim danom dopunjavamo penkalo nasheg zivota novom dozom mastiljave gorchine koja nam boji dushe. I da lazemo sami sebe o bivshim vremenima. Problem je samo shto nismo imali uputstvo za upotrebu za probleme...
A ponekad shvatish da uputstva mogu da varaju. I mozda bash onda odluchimo da preuzmemo kontrolu nad svojim lutkama, nad svojim pozorishtem, (da, tako se jebeno ponosim shto imam neshto shto je sasvim moje i odluchujem o tome, bez tudjeg uplitanja, imaju oni svoje lutke, shto bi rekao Vasko Popa: ,,Vrati mi moje krpice, moje krpice od chistoga sna!“, e vidish, tako ja zelim da imam kontrolu nad onim za shta to imam pravo, kapirash?) i mozda bash onda razumemo gde smo i koliko smo pogreshili, kod samozavaravanja, laznih puteva, potisnutih zelja, nikada otkrivene unutrashnje snage... Mozda bash onda zakljuchimo da uputstvo zapravo pishemo sami, da se planine ,,pokrecu“ samo ako u to zaista verujemo, svim srcem, i da se izmedju ova chetiri zida rasplamsava neka nova vatra i nasha borba upravo pochinje.
Nikada nisam pisala u fazonu “tek da neshto napishem”. Nekako bi mi same rechi delovale neukusne, neveshto rasporedjene, a mozda je to bilo samo zato shto se ni u mojoj glavi ideje nisu formirale kako treba. i uvek sam se divila onima kojima to, kao nekom magijom, polazi za rukom, pa i od najobichnije, najbezveznije teme stvore neshto zanimljivo i vredno chitanja, a eto, rodilo se “tek onako”.
Nisam religiozna, ali verujem u pisanje i prilazim mu, kao u da je u najmanju ruku neki svetovni chin, tako da nikada nisam zelela da uzaludno troshim rechi, da stvorim loshe delo, vec sam prolazila kroz dug proces akumuliranja tema i ideja, sve dok to u odredjenom momentu ne bi eksplodiralo iz mene i pretochilo se na papir ili blog. Medjutim, vremenom sam sve vishe chekala na te “eksplozije”, nagone za pisanjem, a sama nisam zelela nishta da podstichem iz straha da se ne potroshim, a napisano mi ne bude kako smatram da treba. Istina, shto su ideje starije i zrelije, one su bolje, nadograde se i samo delo na kraju bude poput vina, ali sve vishe sam osecala da neshto moram preduzeti, jer cu na kraju potpuno izgubiti fini osecaj za rechi, ekstazu i olakshanje prilikom stavljanja tachke na poslednju rechenicu najnovije pisanije.
I onda sam shvatila znachaj pisanja kao vezbe. Niko te nece osudjivati kada neshto loshe napishesh (ili ti to nece reci), a ne mora ni sve biti za shiru javnost. Osim toga, treba se odvici pisanja za publiku i vodjenja prema aktuelnim temama, koje ce ih privuci, jer se takve brzo i izlizu. Treba pratiti onaj mali osecaj u sebi, ono stvorenje koje kuca poput srca, samo za sebe u svojstvenom ritmu, ne daje vam mira i zachikava, zadirkuje, ljuti, toliko da na kraju znate da je pisanje najbolja odbrana. I onda krene iz vas, potaknuto besom prema arogantnom stvorenju, i pishete, pishete iz inata. Bice kao da ste ushli u prostoriju prepunu ljudi i svi su vas pre ili kasnije zapazili jer nosite onu odecu u kojoj se osecate najbolje i naprosto sijate, pa makar to bile vashe tri godine stare farmerice; za razliku od ulaska u tu istu prostoriju na 8 cm visokim shtiklama iz najnovije kolekcije koje svi vec imaju, ali zapravo vi vishe volite ravnu obucu, pa se osecate veoma neugodno.
Tako jesa pisanjem. Vremenom i vezbom se izgradjuje stil a samim tim i pristup svetu oko sebe, jer iznenada sve moze postati ideja i u svakom momentu se moze desiti eksplozija, jer se automatski vishe toga akumulira. Na kraju, sve teche samo i prirodno.
Da sam makar ja to ranije shvatila! Ali nikada nije kasno, tako da se vishe necu pitati kako drugi umeju tako dobro i efektno da pishu, a meni, baksuzu, ne ide. Ljudi znaju svoj posao, a svako je jedinka za sebe, tako da mi preostaje jedino da se i sama bacim u taj zapenushali vrtlog ideja i da svakim novim danom uz olovku ili tastaturu, u svakoj rechi iznova pronalazim sebe i svoj smisao. A to je ono shto svi zelimo, zar ne?
Sasvim se lako uklopila u novu sredinu. Sve je bilo apsolutno savrsheno, mogla je da odahne, da svoje skrivene strahove skloni u neku prashnjavu arhivu i potpuno zaboravi na njih. Drushtvo je prihvatilo bez problema. Ali ipak, ona je u sebi cutala jedan nemir, koji ju je svakog dana sve vishe i vishe izjedao iznutra, narochito otkada je postala posebno bliska sa drugim ljudima, nashla nekoliko finih drugova i drugarica, chak joj je i prishao jedan simpatichan dechko koga je ,,snimila", pa su bili zajedno... Taj nemir nikako nije uspevala da obuzda, pocheo je da se odrazava i na njenu spoljashnjost i ljudi oko nje su to primetili i molili je da im se poveri, izjada. To je naposletku uchinila i napravila najvecu greshku svog zivota.
Njen otac je bio alkoholichar i chesto se vracao sa posla pijan, uzivao je u grubim shalama i chesto tukao nju i njenu majku. Ona je znala da joj je pomoc potrebna, ali nije josh umela da se snadje u zivotu jer je bukvalno sve uchila sama, bez roditeljske pomoci. Majka vishe nije znala kako da se odbrani od muza, prepustila se bujici dogadjaja, a pomoc iz straha, nije smela da potrazi. Mladu vitalnost njene kcerke je sve to gushilo i razaralo.
Nakon poveravanja drugaricama, uchinilo joj se da je sve u redu, obecale su joj pomoc i rekle da je nikada ne bi napustile da se sama bori sa time. Ali nakon izvesnog vremena, pritisak njihovih roditelja koji su od njih saznali za tuznu sudbinu njihove drugarice, je preovladao. ,,Ko smo mi da reshavamo tudje probleme?", pitali su se oni. ,,Njihov zivot, pa neka ga reshavaju, samo neka ostave nashu decu na miru! Ko zna, mozda je i ta devojka postala nasilna, ima i na koga da se ugleda".
Devojka je ostala sama, potpuno sama, bez objashnjenja i bez razloga, samo zato shto se, nesrecom, nashla u corsokaku, put nazad joj je bio preprecen, a sama nije mogla da srushi zidove oko sebe.
***
Ovakvi sluchajevi, nazalost, nisu usamljeni, i veoma su sharoliki, raznovrsni. Zapitajte se koliko ste puta i vi sami postupili slichno kao roditelji iz gornje priche, nesvesno reagujuci odbojno na tudju patnju i nesrecu?
Chitava situacija me opasno podseca na one stare, skoro zaboravljene dechije zavrzlame koje vuku korene iz vrtica - poenta je da pritrchish svojoj ,,zrtvi" i na ledja joj zalepish parche papira na kome je tvojim neveshtim zvrljopisom napisano neshto obichno uvredljivo ili podsmeshljivo, tipa ,,Ja sam magarac", a onda se druga deca smeju tom detetu, dok ono utroshi sate u mozganju zashto, kako i shta sada. Labeling. Etiketiranje, koje ima takvu chudnu moc, da se eto, odrzalo do danashnjeg dana, i da se iz doba kada smo svi mi bili nezreli, prebacilo u doba kada bi po svim zakonima prirode, biologije i drugih nauka trebalo da budemo zreli, ali eto...nismo.
Shta mene tu konkretno iritira? Pa eto, to loshe rasudjivanje i prebrzo zakljuchivanje. Znate, deluje mi kao da svi mi ochekujemo od drugih da prihvate nashe mane, nashe nesavrshenosti (osim toga, imamo i pravo da pravimo greshke), ali da, medjutim, burno odreagujemo ako neko drugi prikaze svoju nesavrshenost na nachin koji bi od nas, po svim moralnim i etichkim pravilima, nalagao da se makar delimichno umeshamo i pomognemo. Stvoreni smo da uchimo jedni od drugih, a to uvek najlakshe zaboravimo.
Ne mora neko da glumi Dobrog Samaricanina, niti svima da pomaze, ali ne treba stajati mirno i zatvoriti ochi kada se neshto evidentno dogadja drugima, jer, josh za trenutak su to samo drugi, a mozda ce se vec sutra kolo srece okrenuti i to cete postati vi. Osim toga, zaista niko nije savrshen, treba se suochiti sa chinjenicom da nemaju svi fin i lagodan zivot i da okretanjem glave necemo postici da se to stanje promeni.
Neko ce reci da nam je takav stav prema drugima u genima, iako ima izuzetaka. E pa, ako su izuzeci mogli da svoje gene figurativno ,,promene", mogu i drugi. Nakon svega, postoji samo pitanje hocu-necu?
Jako mi je interesantna chinjenica da nocu uvek bolje razmishljam. Tada mi uvek sve moguce ideje padnu na pamet, desi se da zaluta i neki stih, veseli potok notica zazubori i zazvoni i uvek je moguce ono shto nije preko dana, osetim stvari koje su mi josh nepoznate, naslutim ih, definishem, zapishem i chuvam...
Odnedavno sam pochela da pishem ,,Nocnik". Da, dobro ste prochitali. Ukoliko moze da postoji dnevnik-diary, moze i nocnik-nightary, shta mu fali? :) Knjizica je kozna, crna, malena ali opet savrsheno velika da primi sve moje misli u originalnom, neprechishcenom nocnom/otrovnom izdanju. Funkcionishe poput lichnog psihologa, zapishesh nocu svoje misli, ali onako surovo gole, tachno onako kako se osecash, rastvor osecanja stvoren dogadjajima, sve, apsolutno sve shto te chini srecnim ili te tishti, i onda sutra, kada vec dan osvane, prochitash i konstatujesh da sasvim drugachije razmishljash danas nego shto si sinoc. To zaista pomaze, motivishe te, i daje ti utisak da postoji neka tanka linija izmedju jave i sna koja se upravo nalazi na prelaznom periodu iz dana u noc i iz noci u dan, ponekad se chini da nocu postanesh neka sasvim druga osoba, oslobodish u sebi neshto divlje a u isto vreme romantichno, sposoban si da kombinacijom utisaka i ugodjaja savrsheno jasno osetish nocni miris trave, sneg u vazduhu, leto u dushi....
Nocnik je dobra stvarchica. Zadnju stvar koju sam opisala bila je moja chudnovatna reakcija na narandzasta gradska svetla i shirinu autoputeva. Narandzasto me ne privlachi neshto posebno kao izolovana boja, ali noc, noc u svom punom smislu, kada se sve chini nestvarnim, poprskana tankim zracima narandzastog svetla, deluje poput muzike, opushtajuce, smireno... Autoputevi su mi privlachni zbog tog neopisivog osecaja slobode koji imam kada sam pored njih u smiraj dana, josh ako se vetar nestashno poigrava mojom kosom...:))))
Sutra cu verovatno prochitati ove redove kao one iz nightary-ja i pomisliti da su sve te stvari skroz otkachene, tipicno nocne. :))) Ali znate shta? Nocno je in. :D
Jedan takav ti moze doneti mnogo vise nego svi dobri koje su ti poslati od samog pocetka blogovanja. Iz njega naucis ponesto o karakteru osobe koja ga je poslala, i ako ga podrobno analiziras, mozda procitas nesto i izmedju redova. Doticna persona, pocasni kreator komentara moze biti i anonimna, ali to bi samo predstavljalo veci izazov da odgonetnes ko se krije iza tog misterioznog velikog A na pocetku...
Postoje dve vrste pisaca zlobnih komentara: profi i amateri. Na srecu, ovi drugi suvereno dominiraju carstvom pisaca te vrste, sto je ok, ali to samo degradira one profesionalce i jednostavno, ne izgleda lepo i zanimljivo. Pisanje zlobnih komentara je umetnost i ne treba je bespotrebno kvariti dodavanjem ruznih (sto bi se reklo rogobatnih) reci kojima tu nije mesto. Treba biti pametan, lukav i na neki morbidan nacin duhovit da bi se napisao takav komentar koji nece ostaviti nisko misljenje o svom tvorcu, jer ko zeli da ga neko prozove glupim, a ispasce glup bude li se ponasao neozbiljno i neprofesionalno pri pisanju i ako se nakon izvesnog vremena kvalitet zlobnih komentara ne popravi, bice mentalno zbacen u jedan imaginarni kontejner u nekom matriksu bezveznosti, na kome jasnim i boldiranim slovima pise SPAM.
Sto se tice nesrecnika kojima je zlobni komentar upucen (a ponekad nisu svi nesrecnici :D), oni to uglavnom shvate pogresno i olako. Ne treba odgovarati na komentar, ma kakav on bio, zapravo, profi pisac ce napisati takav komentar da ce ti bukvalno vezati ruke i neces ni biti u mogucnosti da odgovoris, sto je njemu/njoj i bila namera. Ne da zapocne raspravu, vec da ti prenese izvesnu poruku. Tu poruku cesto nije lako rastumaciti. Treba razvejati maglu sarkazma koja obavija komentar i ukapirati na sta se konkretno odnosi, da li na vas licno, na vase pisanje, ili nesto sasvim trece. Ne shvatite me pogresno, kada kazem zlobni, ne mislim na onu vrstu zlobe koja je u cistom stanju fatalna i po nosioca i po zarazene, vec na onu vrstu koja je tu samo da ostro pecne, da se javi da postoji i oduva neke visoke oblake i lovorike. Tu treba pristupiti vedro, gledajuci pozitivnu stranu komentara, nauciti nesto. Medjutim, kada vam stigne nesto pisano od strane amatera u pisanju zlobnih komentara, vredi procitati (nikada se ne zna da li se u nekom amateru skriva talenat koji bi ga brushenjem doveo do statusa profija), ali ne treba preterano razmisljati, a ne daj Boze, uzvratiti istom merom. To ,,gadjanje" ruznim komentarima koji vredjaju opticki nerv svakog dobrog i finog sarkasticara bi delovalo kao da se vi i taj amater rvete u blatu u agoniji, neumorno, i svakim zescim naletom se samo vise ukopavate u tu braonkastu smesu nepoznatog porekla.
Da zakljucimo, pisanje zlobnih komentara je specificna vestina koja zahteva pre svega inteligenciju, zatim vestinu pisanja i zakljucivanja, a na kraju i izvesnu dozu hrabrosti da bi ste se javno prikazali kao njen autor. U suprotnom, neki amater moze lako da vas zameni, prisvoji vam delo, i zapocne rvanje u blatu, sto bi srozalo jacinu komentara, ciji je efekat prodrmavajuci. A da biste to ucinili, treba vam nesto sto bi sintetizovalo vasu poentu i prenelo je na najbolji moguci nacin onome kome je upucena, a sa njim i citavoj blog zajednici. Ukratko, trebaju vam muda... :D
Kada ne znam gde bih, kada mi se cini da se cela planeta vrti a ja jedino stojim u mestu, kada za sekund zivot postane kao preslikan iz nekog loseg, dugog sna, trenutak u kome pokusavam da pobegnem imaginarnom progonitelju koji je zapravo utelovenje svih mojih potajnih strahova, i onda prekasno uvidim da su mi noge teske kao celik, ali ne prestajem da pokusavam, samo sklopim oci, hladnim sakama sakrijem lice od vreline realnosti i utonem negde duboko, u secanja, u mir, u tisinu.
Jer tisina je cudan pojam. Dozivljavam je kao vodu, izolovana, nekad mutna, nejasna, nekada kristalno bistra, nezavisna, okrepljuje, ona koja se najsnaznije dozivi kao prirodan element neophodan za opstanak, tek kada se oseti velika potreba za njom i njenim blagotvornim dejstvom, nekada huci, nekada sapuce, ali svejedno, postoji i svesna je toga... To je mir, spokoj, okretanje ulevo dugmeta za glasnocu zivota i momenat kada se svaki kvadratni metar mesta koji zovete domom cini da dise u ritmu prirode.
Kada mi treba, ah, kada mi tako nezadrzivo treba taj slatki osecaj na usnama koji proizvode molekuli vazduha nepomuceni zvucima, oslobodjeni napetosti, stranog prisustva; kada pozelim da budem sama u miru, a znam da ne mogu; cekam noc, tamnu, misterioznu, cekam je netremice izmedju cetiri zida da dodje i odagna haos buke i uzurbanosti...
Cula sam kako tisina vristi. I to je uzasno, to je necujni zvuk apstrakcije koja zeli da ostane nevidljiva i da cuti, a da jasno i sa gadjenjem izrazi svoj buntovnicki stav prema svim tim suvisnim decibelima koji, poput visokih, namrgodjenih silueta, patroliraju slusnim kanalima. I sve bih dala da joj kazem da prestane, da ne proizvodi tu visoku frekfenciju koja iritira jer se oseca a ne cuje. Onda krenem negde, krenem u prirodu, poslusam instinkt i dodjem tamo gde je tisina jos cista, nepomucena, neiskvarena gomilom ljudi koji ne znaju da je cene i ne shvataju koliko znaci. Tada duboko udahnem vazduh pun srece i neobicne ljubavi, rasirim ruke i zagrlim citav svet. I cutim.
Jeste li ikada pozeleli da vas zivot ,,zacini" malo magije? Ja jesam. Svakog sumornog dana kada se cini da nista za inat nece da krene kako valja, ja pokusam da zamislim kako bi bilo da mozemo jednostavno da prosapucemo neku carobnu rec ili zamahnemo carobnim stapicem, i da se sve lepo postavi na svoje mesto. Tada sklopim oci za trenutak i kada ih ponovo otvorim, vidim situaciju drugacije. Lepse. Magija je proradila i sada se vec mnogo optimisticnije radujem novim izazovima.
Ponekad nije dovoljno samo ubediti sebe u nesto, potrebno je da mi sami budemo carobnjaci i smuckamo opojan napitak srece ili izgovorimo ,,abrakadabra". Recept se razlikuje od osobe do osobe ali jedno je sigurno: dodajte mu par kapi nade, esenciju ljubavi, par toplih pogleda i vasu omiljenu poslasticu i uspeh je zagarantovan! Samo, magija nece funkcionisati ako ne verujemo u nju. U tome je kljucna stvar. Samo sa vedrim osmehom na licu mozemo da pokazemo zivotu da smo sposobni da prodjemo i kroz uspone i padove bez problema i budemo srecni.
Magija ne postoji? Izmislili su je samo preterano euforicni ljudi koji jos veruju u bajke? Sve je to na nivou predskolske dece? Ma ko kaze! Postoji! Provereno!
Jednog lepog suncanog dana, nas dvoje smo raskinuli. Cisto sumnjam da je to zauvek, imam tu nezgodnu tendenciju da mu se ponovo vracam iako negde unutar sebe stalno ponavljam koliko ga mrzim i da ga vise ne zelim u mom prisustvu. Dosadilo mi je vise da se stalno otvaraju neke Pandorine kutije i da sva moja netrpeljivost, podmuklost i arogancija izlaze iz nje. Od danas sam iskljucivo dobra osoba. Od danas, kada sam najzad skupila snage da okoncam tu moju vezu sa Alterom. Ionako smo vec duze vreme bili u svadji.
Jeste li ikada imali osecaj da u vama postoje dve osobe, ali su one opet tako istovetne, kao da su jedna, a rade svaka za sebe? Vasa dobra i vasa losa strana. I onda jednog dana kazete vasoj losoj strani da joj je istekla viza za posetu vasim kontrolnim centrima, i vise ne bude ,,Dobar dan, ja sam gospodjica Zlocimirka", vec iskljucivo cujete: ,,Dobar dan, kako ste, ja sam gospodjica Dobrila". I onda vas ta Dobrila ili Dobrivoje toliko nerviraju, samim svojim postojanjem, ponekad pozelite da vam se vrati vasa ,,Zloca strana" jer jednostavno iziskujete nacin da malo i vi budete losi. Bilo bi isuvise jednostavno kada bi samo mogli da prebacimo negde deo nase lose strane, a onda kada nam to zafali, da je jednostavno vratimo. I tako u nedogled. Nazalost, nije izvodljivo, pa ja moram mog zlog Altera da bacam u neke tamnice, da ga okujem u silne lance, ali opet nista time ne postizem. I zato je morao da nestane. Ko bi rekao da ce toliko da mi nedostaje? Stvarno cudno....
Postoji tako jedna cudna, mala crveno-crna kreatura u mojoj glavi koja me izludjuje. Uglavnom spava, ali zaista zasmeta kada je budna. Kaze, radi u metereoloskoj stanici, i tako je precizno nastimovana da hvata najmanje signale promene vremena. Izvestaj mi tada salje direktno u male sive celije mozga, ali igrom sudbine, uvek pogresi i zakaci ga na moje receptore bola. Lekari to zovu metereopatijom, ali za mene to znaci da ona dosadna mala kreatura ponovo igra rokenrol mojim zivcima. A ja se jos cudim sto se tada osecam kao zver u kavezu, zarobljena izmedju cetiri zida koji se, cini mi se, svakog trenutka sve vise zgusnjavaju i priblizavaju.
Mislim da je glupo sto neki ljudi smatraju da je metereopatija neka vrsta psihickog problema. Ja sam vam ziv primer da nije. U principu, to je kao neki nevidljivi i neopozivi ugovor tipa, mozes-da-vidis-buducnost-ali-treba-mi-nesto-za-uzvrat. To ,,zauzvrat" je uglavnom vrlo neprijatno, recimo kao osecaj kada glava boli od previse misli, ako znate na sta mislim. Kod mene se menja, neki put boli glava, drugi put usi, a nekad i ne boli uopste. Juce su me bolele ruke, tacnije prsti. Lepo sam htela da poludim, i nisam znala sta sve nisam uradila da bi makar malo prestalo. Sviranje klavira je trenutno olaksalo stvar, kuckanje na blogu takodje, masaza ruku neznatno, ali nije htelo da prestane, a ona kreatura kao da mi se podsmevala: ,,Ha ha ha, eto ti metereopato, menja se vreme, dolazi prolece, razglasi svima...."
Nije mi dugo trebalo da shvatim da se svadjam, placem i smejem u d-molu. Zato i te moje izlive metereopatije svrstavam u d-mol fazu. Zasto? Pa, tada se ponekad osecam prilicno demoralisano, ponekad imam zelju da demoliram sve oko sebe i slicno..... uh, naravno da se salim, ali nije lako ni meni, ni ostalim neafirmisanim prognozerima vremena.
Ali kao da sam sinoc osetila jos nesto, nesto mnogo strasnije nego sto promena vremena ikada moze biti. Promena neceg drugog. Necu precizirati, svi vi znate o cemu je rec. Za tu priliku veceras sviram jedan Bahov preludijum. D-mol, naravno....
Koliko ja vidim, ovde vec maltene svi uveliko pisu o ljubavi, danu zaljubljenih, bla bla bla. E sada cu ja nesto da kazem po tom pitanju!
(gong)
Dan zaljubljenih, ili Sveti Trifun ili Sveti Valentin..... uuupss! Uzela sam pogresan govor! Molim za izvinjenje. Odmah nastavljam....
(suskanje papira. Specificna uzima gutljaj vode i znacajno se nakasljava)
Dakle, dame i gospodo, ovde sam da vam predstavim potpunu banalnost dana zaljubljenih, kako se to vec kaze. Moji licni stavovi su da svako treba da voli i bude voljen svih 365 odnosno 366 dana u godini, a ne da se izdvajaju posebni dani posveceni ljubavi. Ionako je premalo ljubavi na ovom svetu.
Svi ti praznici su bezvredni. Poredimo 14. februar sa na primer 8.-im martom. U cemu je razlika? Kada dodju ti posebni dani, cvecare u Srbiji dozivljavaju iznenadni procvat i naglo im poraste profit, a vec sledeceg dana ili u roku od nedelju dana, srpski djubretari imaju pune ruke posla... Cemu to? Zasto bi nas hvatalo neko groznicavo uzbudjenje kada se pomisli na to sta bismo poklonili najdrazoj osobi na Dan zaljubljenih, ili panika kada ustanovite da su svi dobri pokloni ili prodati ili preskupi za vas skromni budzet? Zasto moramo bas neposredno materijalnim stvarima da dokazujemo ljubav? Da su se svi srecno zaljubljeni parovi ljubili bar jedanput svakog dana u godini, to bi bio dovoljan poklon za oboje. Odrzanje veze.
Zasto ljudi moraju da sistematizuju i isplaniraju bas sve u zivotu? Zar ne bi bilo lepse kada bi neke stvari bile spontane, npr. da mladic pridje devojci i sapne joj: ,,Danas je nas dan zaljubljenih, samo nas i niciji vise", da svako moze da bira kada ce nabaciti ocaravajuci volim-te-dragi/draga pogled i prepusti se uzivanju?
(pauza. Jos jedno znacajno nakasljavanje)
U ljubavi nema pravila. Pokusati da se uvedu pravila u tu najlepsu igru bilo bi kao pokusati da gvozdenim lancima okujete Sunce. Nema sanse, sva pravila se tope i nestaju.
I zato su ti praznici nepotrebni. Mozda ja gresim, treba gledati i sa druge strane, mozda neko voli da se oseca posebno tog dana, da ima neki razlog vise da se smeje i da voli. Ali, cemu dodatne motivacije? Za ljubav uvek treba biti motivisan, a to sto ce nas voljena osoba izvesti u luksuzni restoran, kupiti nam najlepse cvece, najskuplji poklon ili bilo sta slicnog tipa, je sasvim sporedno. To treba da bude samo zavrsna podloga na predivno vece, a poenta je da to moze biti bilo koji dan....
Sta ako ste sami? Ako vec hocete da nesto slavite, to ne mora ni da bude iskljucivo sa muzem, deckom, ljubavnikom (xe xe), vec moze biti i sa porodicom, prijateljima, rodjacima..... Bitno je da su ljudi zajedno i da se vole. Hvala na razumevanju.
Mrzim izbore. Dobro, da ne preteram, ne volim izbore. I to ne samo u politickom smislu, vec i u opstem, zivotnom. Znam da su neizbezni, ponekad i neophodni, ali ih ne volim iz mnogo razloga, a najveci i najgluplji je, da se plasim onog pogresnog. Recenica: ,,Ko se nije rodio, taj nije ni pogresio" ili neka od tih verzija, stoji na mestu, ali ja usled delovanja nepopravljivog perfekcionizma, specificizma, idiotizma, i jos mnogo takvih ,,izma" ne zelim da verujem u nju, i svakog dana se uporno trudim i radim na planu njenog osporavanja. Ne ide. Odbijam da shvatim zasto. Covek sam sebi namece izbore.
Ranije sam se pitala cemu to, kada moze da se bezbolno uljuljka u lagodan zivot jednim pokretom carobnog stapica ignorisanja, ali sada shvatam da je ta bezbriznost bila samo opticka varka. Ne postoje carobni stapici kojima bi odstranili sve neprijatnosti iz naseg zivota, mada bih jako volela da postoje. Izbor je ili da biramo izmedju dva zala ili dva dobra. Treceg nema. Kad bi morali da biramo izmedju dobra i zla, ne bi fakticki bilo nikakvog izbora, jer bi zahvaljujuci moci intuicije koju samo nasa vrsta poseduje, vec predvideli takav slucaj i odlucili se za nesto. Komlikovano, zar ne?
Ja nisam uspela da predvidim tako nesto u mom zivotu i nacinila jednu gresku o kojoj mi se bas i ne prica u detalje, ali bila je povezana sa prijateljstvom i ljubavi. Poznata sema, prijatelj si sa nekim duze vreme, srecan/na si u ljubavi, i onda buuuum, prijatelj ti izjavi ljubav, i onda moras da biras izmedju prijateljstva ili ljubavi. Kako to, kada se tada i sva osecanja izmesaju, ne znas sta zelis, ne znas sta osecas, i samo hoces da se cela farsa zavrsi a da nijedna strana ne bude povredjena. Nisam znala sta da radim, razum je nalagao da sacuvam prijateljstvo jer ce ljubavi uvek biti, ali mi je vec postalo neprijatno sa tim prijateljem. Odlucila sam da obe stvari ostavim po strani i da se posvetim sebi, i to je bila pogresna odluka, jer sam izbor samo odlozila, pobegla od problema, a kada sam to konacno shvatila, obe stvari bile su zauvek izgubljene.
I zato ne volim da biram, jer ne znam (ili delicem svoje podsvesti ipak znam) kako ce se sve odigrati nakon izbora. Razmisljam pre nego sto ucinim bilo sta sto me moze dovesti do toga. Jednom sam se opekla, drugi put ne zelim i necu.
Koliko puta sam bila u prilici da cujem tvrdnju: ,,Momci ne vole pametne devojke"... Meni tu ipak nesto ne stima. Da li to onda znaci da vise vole glupe primerke koje ce bez pogovora da im uslisavaju sve zelje i koje sluze samo za gledanje i pratnju, nego pametne devojke koje ce sa njima, izmedju ostalog, voditi neke normalne razgovore? Sto je najgore, tu tvrdnju sam cesce cula iz ustiju zenskih osoba, nego muskih. Kao da se oni nista ne pitaju, a mi zene samo izmisljamo i prepravljamo njihove reci. Smesno.
Da se osvrnem na moje licno iskustvo, jedan momak sa kojim sam do nedavno bila u ,,vezi" je sve cesce poceo da mi govori da sam ,,isuvise pametna za njega". Nije nego! Naravno da sam osetila da ce brzo da sa te price predje na raskid, pa sam ja raskinula uz reci da on ,,nije dovoljno pametan za mene". Pa neka razmislja zasto. Ipak vise volim da ja ostavljam, nego da budem ostavljana, tako manje boli.
E sada ja razmisljam na tu temu. Uzevsi mene za primer, ne mogu da vidim sta je to moglo doticnom decku da zasmeta. Jeste da sam ponekad prilicno gadna, posebno kada mi nesto ne ide od ruke, ali sam u principu dobra osoba. O pameti da ne govorimo, xexe....
Ipak ja mislim da su te reci samo kamuflaza za ono sto pojedini muskarci kada to izgovore, zele. Mozda njima smeta pamet devojke, jer je onda ona dovoljno razumna da ne dozvoli neke stvari u pogresno vreme, ili ako je veza ozbiljna, da primeti ako se npr. njen decko cesto vidja sa sumnjivim osobama, sumnjivim devojkama, na sumnjivim mestima u sumnjivo vreme....itd.
Stvarno bih htela da cujem i vase misljenje o svemu tome, jer ja jednostavno ne mogu da dokucim o cemu se ovde, uopste radi, ko sta misli, i kome sta smeta, (a vi ste svakako mnogo iskusniji od mene), i da bih pokusala da izbegnem da mi bilo ko drugi kaze: ,,Ti si previse pametna, a momci ne vole takve"....
Blogeri su jako cudna vrsta ljudi. Ja ih delim u tri kategorije: stalan, povremen i samo navratim tip. Iskreno, moja malenkost spada u sva tri tipa, jer se desava da potpuno zaboravim na moju novu, blog personu, a neki put jednostavno moraju da me odvlace sa kompa.
Elem, ako se zagledamo bolje u tu crvenu stranicu pred sobom, sta se prvo uoci?
Blogoye? Neeeee....
Shoutbox? Neeeee......
Blog opcije? Ma neeeee.......
Mogu da se kladim da barem 80% posetilaca bloga se prvo zagleda u Blog vesti, pa onda u one odlomke najnovijih postova levo. A tu takodje bitnu ulogu igraju i nadimci. Koliko ih samo ima! Svaki od njih opisuje nesto o osobi koja se tajanstveno krije iza njih,bezbojan lik, prozirna senka, a samo ona zapravo zna ko je u stvari. Ili ne zna... Tu ni My Profile ne pomaze puno. Blogeri nalaze razne nacine da prikriju ili promene svoj identitet, tako da niko ne moze biti siguran da li je sve ono sto pise u Profile-u istina ili opsena. Neki blogeri, zeljni popularnosti, cine sve da bi privukli komentatore, ostavljaju postove prepune raznih filozofija i slicnoga, ali ne uspe svako na tom putu trnja i kamenja. Popularnost je, narocito medju blogerima, prolazna, jer svakog dana otprilike se uloguje neki sasvim nov bloger, koji ce mozda svojim zanimljivim postovima i razmisljanjima da privuce ostatak online pisaca. Zato je moj savet svima da budu ono sto jesu, i da ne dozvole da pisu nesto, samo zato sto ostatak blogera pise bas to, ili izvesnim stilom.
Stalan tip blogera je bezbedno ususkan u sopstvenoj harmoniji reci, oni, naime, vec imaju izgradjen stil pisanja, a tudji blogovi i stilovi im samo sluze za usavrsavanje sopstvenog.
Povremeni tipovi su ti koji verovatno nemaju puno vremena da ,,vise" na blogu, pa dodju kad dodju, napisu nesto i......... zbrisu.
Samo navratiim tip je neko ko ,,samo navrati" da pogleda sta ima novo na blogu, retko vec poseduje svoj. Njima bih savetovala da pod hitno naprave svoj blog, jer ce samo tako osetiti srecu kada neko, na primer, ostavi komentar na njihovom blogu, ili kada vidi da ima puno blog prijatelja.
I za kraj ovog posta jos samo : UZIVAJTE U BLOGOVANJU!!!
Ok,evo i mene nakon dvonedeljnog lencarenja negde u Vojvodini, povremenog bazanja do najblizeg kioska da kupim novine i tabloide i neprekidnog caskanja sa rodjacima koji su me tamo i ugostili.
Elem, shvatila sam nesto... Kakva Grcka,kakva Turska, kakvi bakraci! Ovog leta mi uopste nije trebalo more da bih se osecala srecnom. Nije mi bilo vazno ni da li cu plivati u velikom bazenu, u srednjem, ili samo brckati noge u onom najmanjem,zaista. Zapravo, bio mi je dovoljan samo jedan lep zracak ovog naseg srpskog sunca, da se osecam divno,prijatno i nekako na ,,svom terenu". Umesto prizora plavih,penusavih valova sa prozora vile u nekom primorskom mestu, ja sam opcinjeno zurila u zelenilo i bogatstvo prirode koje me je okruzivalo i nimalo nisam zavidela onima koji su u mojoj masti vec leskarili na belom pesku. ( i sigurno se smrtno dosadjivali kada bi se uporedili sa mnom.)
Tamo negde u prirodi je sam nasla svoj mir, koji bih volela da mogu da podelim sa svima koji to zele. Sanjarila sam otvorenih ociju,misli su mi slobodno lutale,ko zna, mozda upravo tim nepregledim ravnicama ili krsevitim planinama,ali je najlepsi bio jedan mali, magican osecaj da je sve to nase. Moje. Tvoje. Made in Serbia.
(xe xe), vec moze biti i sa porodicom, prijateljima, rodjacima..... Bitno je da su ljudi zajedno i da se vole. Hvala na razumevanju.
Blogeri su jako cudna vrsta ljudi. Ja ih delim u tri kategorije: stalan, povremen i samo navratim tip. Iskreno, moja malenkost spada u sva tri tipa, jer se desava da potpuno zaboravim na moju novu, blog personu, a neki put jednostavno moraju da me odvlace sa kompa.
Kakva Grcka,kakva Turska, kakvi bakraci! Ovog leta mi uopste nije trebalo more da bih se osecala srecnom. Nije mi bilo vazno ni da li cu plivati u velikom bazenu, u srednjem, ili samo brckati noge u onom najmanjem,zaista. Zapravo, bio mi je dovoljan samo jedan lep zracak ovog naseg srpskog sunca, da se osecam divno,prijatno i nekako na ,,svom terenu". Umesto prizora plavih,penusavih valova sa prozora vile u nekom primorskom mestu, ja sam opcinjeno zurila u zelenilo i bogatstvo prirode koje me je okruzivalo i nimalo nisam zavidela onima koji su u mojoj masti vec leskarili na belom pesku. ( i sigurno se smrtno dosadjivali kada bi se uporedili sa mnom.)
