Nikada nisam pisala u fazonu “tek da neshto napishem”. Nekako bi mi same rechi delovale neukusne, neveshto rasporedjene, a mozda je to bilo samo zato shto se ni u mojoj glavi ideje nisu formirale kako treba. i uvek sam se divila onima kojima to, kao nekom magijom, polazi za rukom, pa i od najobichnije, najbezveznije teme stvore neshto zanimljivo i vredno chitanja, a eto, rodilo se “tek onako”.
Nisam religiozna, ali verujem u pisanje i prilazim mu, kao u da je u najmanju ruku neki svetovni chin, tako da nikada nisam zelela da uzaludno troshim rechi, da stvorim loshe delo, vec sam prolazila kroz dug proces akumuliranja tema i ideja, sve dok to u odredjenom momentu ne bi eksplodiralo iz mene i pretochilo se na papir ili blog. Medjutim, vremenom sam sve vishe chekala na te “eksplozije”, nagone za pisanjem, a sama nisam zelela nishta da podstichem iz straha da se ne potroshim, a napisano mi ne bude kako smatram da treba. Istina, shto su ideje starije i zrelije, one su bolje, nadograde se i samo delo na kraju bude poput vina, ali sve vishe sam osecala da neshto moram preduzeti, jer cu na kraju potpuno izgubiti fini osecaj za rechi, ekstazu i olakshanje prilikom stavljanja tachke na poslednju rechenicu najnovije pisanije.
I onda sam shvatila znachaj pisanja kao vezbe. Niko te nece osudjivati kada neshto loshe napishesh (ili ti to nece reci), a ne mora ni sve biti za shiru javnost. Osim toga, treba se odvici pisanja za publiku i vodjenja prema aktuelnim temama, koje ce ih privuci, jer se takve brzo i izlizu. Treba pratiti onaj mali osecaj u sebi, ono stvorenje koje kuca poput srca, samo za sebe u svojstvenom ritmu, ne daje vam mira i zachikava, zadirkuje, ljuti, toliko da na kraju znate da je pisanje najbolja odbrana. I onda krene iz vas, potaknuto besom prema arogantnom stvorenju, i pishete, pishete iz inata. Bice kao da ste ushli u prostoriju prepunu ljudi i svi su vas pre ili kasnije zapazili jer nosite onu odecu u kojoj se osecate najbolje i naprosto sijate, pa makar to bile vashe tri godine stare farmerice; za razliku od ulaska u tu istu prostoriju na 8 cm visokim shtiklama iz najnovije kolekcije koje svi vec imaju, ali zapravo vi vishe volite ravnu obucu, pa se osecate veoma neugodno.
Tako jesa pisanjem. Vremenom i vezbom se izgradjuje stil a samim tim i pristup svetu oko sebe, jer iznenada sve moze postati ideja i u svakom momentu se moze desiti eksplozija, jer se automatski vishe toga akumulira. Na kraju, sve teche samo i prirodno.
Da sam makar ja to ranije shvatila! Ali nikada nije kasno, tako da se vishe necu pitati kako drugi umeju tako dobro i efektno da pishu, a meni, baksuzu, ne ide. Ljudi znaju svoj posao, a svako je jedinka za sebe, tako da mi preostaje jedino da se i sama bacim u taj zapenushali vrtlog ideja i da svakim novim danom uz olovku ili tastaturu, u svakoj rechi iznova pronalazim sebe i svoj smisao. A to je ono shto svi zelimo, zar ne?
Rođo , mene fascinira činjenica kada saznam da su ljudi tu , da čitaju a da ništa ne komentarišu
često sam govorio kako je blog specifičan baš zbog te komunikacije između pisca i čitaoca , pa onda imamo situaciju da je delo na početku što pisac napiše jedno a nakon komentara koji se izrode sasvim nešto drugo .Često to delo više ne može ni biti samo piščevo jer su svi učestvovali u kreiranju razrade teme ..........
.........međutim ako te ljudi čitaju a ne komentarišu to može značiti samo jedno , ili si toliko zaokružila celinu da niko nemože ništa dodati ili se usprotiviti tvojim mislima ili si skroz nerazumna za čitaoca ........( što mislim da se meni češće dešava hahahahaha )
ne pišeš za druge, već za sebe xD
negode sinak, usvakomslučaju, ti do jaja pišeš XDD
i da, znaješ kako kažu: olovka piše srcem.
tako daaaa, probudi onog vanzemaljca što te zaposeo i pusti ga da govori za tebe!!
dobar jutar bre, spefiiiiiii. ^^
Rodjo, ili trece, da ih previshe mrzi da kuckaju komentar Shta znam, priznajem da sam i sama u zadnje vreme prestala da chitam tudje blogove, a tek sada shvatam koliko je to bilo znachajno, koliko prouchavanjem nechijeg drugog, novog stila pisanja, mozesh izgraditi svoj sopstveni, narochito ako se intenzivno tezi tome
pashtetice, (mada msm da znam ko se krije iza tog pseudonima xD) 'fala, a shto se tiche pushtanja vanzemaljaca, mislim da ce se i to desiti u skorije vreme, vec pochinje da grize shipke svog kaveza.
tako je....lijepo si to rekla...treba pisati zbog sebe, a podijeliti s drugima...osobno, pisanje me oslobađa...pišem odmalena, nekada nisam imala publiku, nisam ju ni željela, sramila sam se svojih riječi...svojih emocija, svojih misli...i tako zakočena egzistirala sam dok nisam pukla i odlučila sve promijeniti...ti pišeš super i kad te čitam, pisanje mi izgleda vrlo jednostavno, a nije... pozzzzzzzzz! ;-)
mutti, hvala na pohvali. Iskreno, i ja sam se tako osecala odmalena kada je rech o pisanju, ali znash osecaj kada nekako nemash vishe o chemu da pishesh, kao da "presushish", e pa, ja se borim protiv toga takodje, iako neko ne bi to pomislio ako pogleda neshto shto sam napisala. I da, inspiracija se i dobija chitanjem, a moram priznati da i ja takodje volim tvoje tekstove jer su nekako divni i puni emocija
Draga,tek sada videh tvoj komentar! Oprosti..izvini...oprosti na zakasneloj rekciji! U poslednje vreme sam ti ravna kornjaci i totalno neorganizovana!
Nirvana je to ej! A za tebe Tri za srecu!
Shta znam, priznajem da sam i sama u zadnje vreme prestala da chitam tudje blogove, a tek sada shvatam koliko je to bilo znachajno, koliko prouchavanjem nechijeg drugog, novog stila pisanja, mozesh izgraditi svoj sopstveni, narochito ako se intenzivno tezi tome 
