Svaka nova kap svetlosti sve vishe budi mrak u mojim ochima.
Jer ja nisam ono shto sam nekada bila, od te osobe ostala je samo senka,
prazna, neunishtiva, da se sivo cereka i prkosi vremenu. Dah vetra ne miluje mi vishe lice, chujesh li krike sa druge strane obale? I nebo plache, i zvezde nam se smeju, i krv u meni vrishti, chujesh li, chujesh li penushanje zla u oblacima, vrtlozenje prashine, jer to je ono shto cemo postati, shto smo bili i shto nam preostaje. Samlevenih kostiju, pokrckane dushe, krvavih ochiju slepo tumaram zivom pustinjom, sledeci sedefasti trag svetlosti, i varljiva je nada da cu je dostici, otrovana je, ukleta, vechito tu, zauvek nedostizna.
Svaki novi korak sve vishe budi mrak u mojim ochima.
I prezirem svetlo, i uzasavam se ljudi, i gadi mi se ljubav. I ostaje za mnom izgazeni pesak, i sitne kapljice rose, i moj odbacheni ponos, i blatnjava iskra vere, i sunce davno ishcupano iz mojih zenica, sve ostaje napushteno na zejtinjavoj mrlji proshlosti.
Jer ja vishe ne znam shta sam nekada bila, ne umem da pratim senku, praznu, neunishtivu, koja se ledeno smeje i prkosi vremenu, da je vratim u nenastanjenu ljushturu. Pratim pale andjele, posrcem, padam, odranih kolena vrishtim kroz maglu, pruzam ruke koje hvataju samo vazduh, uskomeshanu zbrku chestica, vrtim se u krug, u krug, u krug, trazeci centar, trazeci ivicu, zudeci za krajem.
A nema kraja nichemu. Nema materije u nishtavilu. Jedino shto i dalje osecam je taj prokleti mrak u mojim ochima, mrak koji potiska sve u stranu, mrak koji je takodje ta ista prljava tajna drugih, koji se shiri izvan granica kojih nema, harajuci, ubijajuci i sejuci razdor svojim opojnim zlim mirisom mrznje i nemira.
Plashim se, jednog dana ce me progutati, a ja cu i dalje biti svesna.
To shto ja ne vidim, ne znachi da drugi ne vide mene. xD
Pa kako cu morati umom da razmishljam da bih isti pobedila, ispada da ce on iz te borbe izaci i kao pobednik i kao gubitnik. (: ;*
poslednji, prvo shto mi je palo na pamet bilo je "I izmet se pita ko je pustio vodu", a onda sam pochela da se smejem i zaboravila shta sam zapravo htela da kazem. xD
@primitiv, a rezervne nema? @specificna hvala na komplimentu, samo nisma hteo napisati potpunu misao, posle onog ko je ugasi osvetlo ide psovka al to nije bitno...
Samo iskoci na trenutak iz svoje koze i stavi se u kozu vojnika, prokislog na ovoj kisi, u blatu i rovovima, okupanog krvlju pored palih prijatelja - covjeka koji bi sve dao za jedan miran i bezbrizan dan...
Ili pak u kozu djeteta, koje nikada nece upoznati svoje roditelji, dok mu se nadutog stomaka muhe roje oko glave, po kozi, cekajuci svoju sljedecu zrtvu...
Ili mozda, sta ja to uopste pricam?
Imas slobodu?
Nemas? Ko te je vezao?
Da li su te sveze zaista ono sto te cini sretnom?
Da li su te veze zaista ono sto te cini boljom, kompletnijom osobom?
Doci ce vrijeme kada ces morati da ih raskines i svoj zivot uzmes samo u svoje ruke.
Bice to teski dani, ali sve dok to ne uradis - ostajes u mraku...
Svjetlo u pocetku boli, ali kada se naviknes na nj, ljepota obasjanoga otjerace sve sjenke iz tvoga uma, koji se neizbjezno budi.
Wolfie, post sam napisala jer sam se upravo stavila u mnoge tudje koze, pokushala da sagledam sve iz drugachije perspektive, i uprkos mom urodjenom optimizmu, bila sam prinudjena da sagledam i onu gorku stranu sveta... Nije lichno o meni, ali na neki nachin bi i moglo da bude, samo je bitno shto pre se navici na tu svetlost, tj. pronaci svetlost unutar nas...(:
Hvala shto chitash ove zvrljotine.
Cak i to poznajem, ali isto tako znam da je za empatiju s necim potrebna izvjesna srodnost... Da bi osjetila tamu drugoga, moras da imas tamu i u sebi samoj.
Ali opet, nije sve tama i nije sve svjetlost, ali je opet lijepo kada svjetlost prevlada... trajno...
A kada nekad dodje do pomracenja - samo nadji dobra zatamnjena stakla, i uzivaj - vjeruj mi! )
Ne mora da ima trenutno neku tamu u sebi da bi "uhvatila srodnost" sa nekim/necim
Jednostavno se moze reci da neko ko se sad tako oseca, da ga ona razume jer se ona tako nekad osecala Samo sto taj neko sad ne prenosi sve na "papir", nego neko to radi umesto istog
Volio bih da grijesim, ali i da ne grijesim, nije opet nista strasno.
Ipak, nije li svako pisanje o necijoj tami, ukoliko je iskreno, budjenje tame u samome sebi, iznova, jer ukoliko nije - postaje samo po sebi obicno licemjerje i iznosenje cinjenica do kojih smo nekada davno dosli, a u koje ipak nismo sasvim sigurni u trenutku dok o njima ponovo pricamo?
Ili mozda jednostavno, vise nije ni vazno. Papir, pa i tastatura i monitor, su divni nacini za izbacivanje i svojih i tudjih tama i dobro je dok to cinimo na taj nacin.
Jeste budjenje tame, ali to se moze sagledati i tako da je vec preko toga odavno predjeno, ali da su neke posledice jos uvek prisutnu pa daju podsticaj pisanja o tome
Inace, covek kada pise, najvaznije je da izvuce najsitniji deo sebe i najneprimeceniji deo licnosti u sebi kako bi tekst ucinio stvarnim i verno prikazanim, a opet stvorio nekog "junaka", makar taj "junak" bio sam pisac. "Ispovrac'o sebe iz sebe" i napis'o verodostojan tekst
ovo je totalna depresija! znam da to nisi ti i zato mi je lake iako mi je ao to ima mnogo onih koji se ovako osjeζaju i ne znaju izaζi iz zaθaranog labirinta...pozzzzzzzzzz1 ;-))))))))
@Wolfie: Mislim da nema osobe koja makar malo ne poseduje tamu u sebi, a naravno da je lakshe kada to samoizazvano ispliva, kasnije je nece biti kada moze samo shtetu da prouzrokuje. (:
@Mutti, dear, nisam ja, ali postoje neki, kako bi ih nazvala, tabu-osecaji koje treba izraziti chisto da se zna da jesu normalni, dok znamo i imamo snage da se borimo sa njima. (:
