3/11/2009 - ...

Ima neshto, ta neka chudna supstanca, misteriozni element koji je poput radioaktivnog materijala, ugrozava, i najblazi dodir ga moze pokrenuti. Postanesh druga osoba.

Zamishljam tako, neku zlatnu chashu u svom srcu, potpuno praznu, ali se svakog dana lagano puni. Gorchinom. I dodje mi da je razbijem, da je prospem, izlozim njen dragoceno skupljani sadrzaj hirovima prirode ili pak da utonem u nju, nechujno, pretvorim se u providan mehuric i ostanem tako da plutam u njenom okeanu bola.

Tako sam tuzna. Kao rep male komete koja besciljno luta kroz ledenu noc da bi na kraju zgasla i umrla negde daleko na horizontu. I rechi teku poput suza, lagano i beshumno, chineci savrshenu harmoniju zvezdanom shumu kojeg vecheras chujem kroz etar svojih misli. Moja magichna supstanca.

A lishce huchi tako veselo vecheras, i podrugljivo, onako bash jesenje, kao da mi se cinichno smeje shto sam ostala zarobljena u limbu leta i nekih neizrechenih misli.

Rechi bole. Rechi spashavaju. Rechi ubijaju.

Reci mi vecheras, kada sve karte otvaram onome ko ume da ih prochita, gde je ta linija kada se svi menjamo? Da li mozesh reci shta sam to ja, pa da tvrdish shta jesam i nisam bila, pa sam se u jednom neveshtom dodiru te chestice izmenila?

Jedan mali, usamljeni putnik u mojoj glavi ne zeli vishe da trazi opravdanja za svoje postojanje. Razumeju ga ili ga ne razumeju. U svakom sluchaju ce kishe padati, zvezde shaputati, komete blistati. A sve ono shto sam oduvek potajno zelela krvari iz hiljadu malih rana na mesecu. I nestaje u srebrnastom pramenu dima. Ostaje samo prazna ljushtura, koja ce samo tupo i metalno zazvechati kada je najzad dodirnesh, kada bude vec prekasno. Kako spasiti izgubljeno? Bolje i ne diraj moju ljushturu.

Mozda, jednom potrosheni, naprosto prestanemo da osecamo. I sve posle toga bude samo bleda imitacija prethodnog, poput netalentovane pevachice koja se uzaludno trudi da oponasha gracioznost prave dive, koja u njenoj maloj, kaljavoj selendri nikada nece gostovati. Ali nishta ne vredi.

Ove jeseni ce vetrovi razbiti moju malu chashu gorchine, i mozda cu, zabadanjem njenih oshtrih parchica u srce, pocheti neshto da osecam, sasvim drugachije. Mozda otkrijem da nisam dotakla nishta shto bi me izmenilo, da je sve to lezalo izgubljeno i davno zaboravljeno u meni, i chekalo tvoje rechi da nezno obrishu sloj prashine sa njega.

A mozda te rechi nikada i ne dochekam. Hiljadu zgusnutih zvezdanih eona, par osunchanih godina ili nekoliko trenutaka, ne znam. Moje karte su sada na stolu i chekaju tvoj potez.

3/11/2009 - 20:22

3/11/2009 - 22:58

3/11/2009 - 23:04

4/11/2009 - 02:02

4/11/2009 - 02:03

4/11/2009 - 02:04

4/11/2009 - 02:18

5/11/2009 - 17:10

8/7/2011 - 08:15

2/2/2012 - 07:49