Ima neshto, ta neka chudna supstanca, misteriozni element koji je poput radioaktivnog materijala, ugrozava, i najblazi dodir ga moze pokrenuti. Postanesh druga osoba.
Zamishljam tako, neku zlatnu chashu u svom srcu, potpuno praznu, ali se svakog dana lagano puni. Gorchinom. I dodje mi da je razbijem, da je prospem, izlozim njen dragoceno skupljani sadrzaj hirovima prirode ili pak da utonem u nju, nechujno, pretvorim se u providan mehuric i ostanem tako da plutam u njenom okeanu bola.
Tako sam tuzna. Kao rep male komete koja besciljno luta kroz ledenu noc da bi na kraju zgasla i umrla negde daleko na horizontu. I rechi teku poput suza, lagano i beshumno, chineci savrshenu harmoniju zvezdanom shumu kojeg vecheras chujem kroz etar svojih misli. Moja magichna supstanca.
A lishce huchi tako veselo vecheras, i podrugljivo, onako bash jesenje, kao da mi se cinichno smeje shto sam ostala zarobljena u limbu leta i nekih neizrechenih misli.
Rechi bole. Rechi spashavaju. Rechi ubijaju.
Reci mi vecheras, kada sve karte otvaram onome ko ume da ih prochita, gde je ta linija kada se svi menjamo? Da li mozesh reci shta sam to ja, pa da tvrdish shta jesam i nisam bila, pa sam se u jednom neveshtom dodiru te chestice izmenila?
Jedan mali, usamljeni putnik u mojoj glavi ne zeli vishe da trazi opravdanja za svoje postojanje. Razumeju ga ili ga ne razumeju. U svakom sluchaju ce kishe padati, zvezde shaputati, komete blistati. A sve ono shto sam oduvek potajno zelela krvari iz hiljadu malih rana na mesecu. I nestaje u srebrnastom pramenu dima. Ostaje samo prazna ljushtura, koja ce samo tupo i metalno zazvechati kada je najzad dodirnesh, kada bude vec prekasno. Kako spasiti izgubljeno? Bolje i ne diraj moju ljushturu.
Mozda, jednom potrosheni, naprosto prestanemo da osecamo. I sve posle toga bude samo bleda imitacija prethodnog, poput netalentovane pevachice koja se uzaludno trudi da oponasha gracioznost prave dive, koja u njenoj maloj, kaljavoj selendri nikada nece gostovati. Ali nishta ne vredi.
Ove jeseni ce vetrovi razbiti moju malu chashu gorchine, i mozda cu, zabadanjem njenih oshtrih parchica u srce, pocheti neshto da osecam, sasvim drugachije. Mozda otkrijem da nisam dotakla nishta shto bi me izmenilo, da je sve to lezalo izgubljeno i davno zaboravljeno u meni, i chekalo tvoje rechi da nezno obrishu sloj prashine sa njega.
A mozda te rechi nikada i ne dochekam. Hiljadu zgusnutih zvezdanih eona, par osunchanih godina ili nekoliko trenutaka, ne znam. Moje karte su sada na stolu i chekaju tvoj potez.
Dodju mi tako chudni neki minuti, dodju nepozvani. Znash, tada pochinjem da sumnjam u sve oko sebe, chak i u samu sebe. I niko, i nishta me ne moze razuveriti, sve shto sam do tada znala zazvuchace prazno i lazno. Naidju tako momenti preispitivanja. I strah od onoga shto mogu otkriti tako duboko u sebi, toliko jak da se moram grchevito drzati za zemlju ne bih li pala u kosmos, u beskraj nishtavila. A ponekad se bojim sebe, vishe nego drugih. Pre ili kasnije, ciklus se ponavlja. Usponi i padovi. A ja ne zelim da padnem, jednom kada okusim vetar na toj stanici zivota, zelim da zauvek jurim bezbrizno i divlje, da znam samo za adrenalin, a sve sumnje budu razvejane prvim talasom tishine i sitnog peska mladosti koje cu ostaviti iza sebe.
Boli me ovo. Boli isuvishe da bi bilo tek neveshtim pokretom kichice i bele tempere prebojeno sa platna. Nekada sam zudela da znam, sada cheznem da ponovo, na sekund ponovim taj krug; uronim u tamu iz koje sam pochela, u kojoj sam prvi put protljala uspavane kapke, izronila iz tople i slane vode svoje dushe, i zauvek se probudila. Izlozila sam svoje krhko bice oshtrom severcu realnosti, koji shiba nemilice, seche i kida, lukavo izaziva da josh jednom zaronim u svoje neistrazene i davno napushtene ponore, u potrazi za nechim shto slutim, a davno je zaspalo.
Jednog dana, znam, priznacu noc u sebi, da bi se negde na istochnoj strani srca, sunce ponovo rodilo.
Iskopanih zenica udaracesh u stubove srama, a oni ce ti se ledeno smejati i smejati i smejati...
Prezreli su te odavno, andjele.
Klinove pod krila ce ti zabiti, a tvojim belim perom ispisivati rechi mrznje tlu zednom tvoga mesa.
Bolje bezi, ptico neznana...
Idi pre nego shto dodjesh, pre no shto meko zakorachish preko poslednjeg praga bola, okovace te i razarace te, deo po deo, ti piromani dushe, prepuni svog potisnutog jada i prikrivenog ludila.
Okreni se i ne veruj nikada vishe.
Oni mrze sve shto je lepo.
Oni mrze sve shto je dobro.
Oni cheznu da zarobe svetlost, razdvoje je na chestice i unishte svaki njen blistavi talas.
Svi mi, zapravo, tezimo nekom savrshenstvu u zivotu. Bolji posao, vishe novca, pravih prijatelja, manje razocharenja, prave ljubavi... Kada su veze u pitanju, na snazi je pravilo da se niko nije nauchen rodio, i da je ljudski greshiti. Veoma ljudski. Ali gde se nalazi ona tanka, imaginarna granica koju kada predjemo, vishe nema povratka na ono shto je ranije bilo? Granica koja omedjava nashu proshlost i nashu sadashnjost, koja tezi ka srecnijoj, savrshenijoj buducnosti. Ona koja chini, da samim stupanjem preko njene linije, brishemo sve nashe greshke i otvaramo prostor nekim novim momentima.
Ne treba se vracati u proshlost, treba uvek misliti na buducnost. U prvom sluchaju ostacemo u stagniranoj fazi, zarobljeni u nechemu shto se nikada nece ponoviti, u drugom efikasno radimo na tome da nam neka buduca sadashnjost bude shto lepsha. Trudimo se da uklopimo zajednichki sve zavadjene strane nashih lichnosti sa onima koje pripadaju nashoj drugoj polovini i uchimo se da verujemo u srecne zavrshetke.
Ali znate shta? Ljudi previshe lazu. Lazu prijatelje, drage osobe, manje drage, partnere, rodjake, a najvishe od svega, lazu sebe. Lazemo da je ova ljubav bash ona Prava. Da ce nam ovaj posao biti divan. Ali duboko u sebi znamo da ne postoji savrshenstvo. Sve moze da se vremenom uglacha do neke zeljene perfekcije, ali nikada da dosegne generalizovani princip da bismo mogli potpuno sigurni da kazemo „da, moj zivot je sada savrshen“. Oni koji tako neshto chekaju, nikada nece ni dochekati. Ne, ne postoji savrshena veza. Ne postoji idealan zivot. Sve chine usponi i padovi, i upravo iz njih moramo uchiti o odnosu prema zivotu i tome kako se zapravo zri. Linearna ljubav je mit. Nikada nece postojati vechita harmonija. Tu bih optuzila sada sve one silne bajke koje smo chitali kao mali, koje su se uvek zavrshavale sa „ziveli su srecno do kraja svog zivota...“. Daaa, kako da ne. To je zapravo, najlakshi put do razocharenja, a pravi je podvig proniknuti u sushtinu stvari i prihvatati situacije onakve kakve jesu, voleti neshto bezuslovno i verovati, jer je svakome u zivotu potrebno da nekada bude malo naivan, da bi makar na trenutak, osetio char savrshenstva do koga se dolazi samo ako dovoljno uspeshno zavaramo sebe.
U mushko-zenskom odnosu, prichano generalno, pre ili kasnije preovladaju animalni instinkti. Mushkarac tezi da osvoji i sachuva svoju teritoriju. A mi zene smo glupe, jer tako zudno zelimo da budemo osvojene. Osecaj pripadanja. Ali da li se sve svodi samo na to? Ponekad romantiku mogu da imaju i dve potpuno individualne osobe, medju kojima je neshto jednostavno tako „kliknulo“. Preshli su granicu. I naravno, u svakoj vezi mora da postoji odredjeni nivo problema i situacija koje par reshava, ali svaki chovek je pricha za sebe, i ne sme se ochekivati da se u neku vezu udje sa vec postojecim saznanjima i iskustvima iz prethodne. Uglavnom moze doneti vishe nevolja nego koristi. Moje lichno mishljenje je da se treba pocheti od nule, i kako osoba kao lichnost sazreva tokom vremena, tako ce i veza lagano sazrevati u odredjenom periodu svog trajanja. I greshke su sasvim normalne, sve dok postoji to obostrano razumevanje i teznja da se shto vishe nauchi o lichnosti osobe sa kojom smo. Ali ukoliko se veza svede samo na iracionalan strah mushkarca od „gubljenja teritorije“ i bezrazlozne diskusije o sitnicama od kojih neke jesu greshke, a neke sachinjavaju deo nechije lichnosti i razmishljanja, ili histerichno ljubomorna zena koja panichi za svaku sitnicu, sve to i mnogo vishe moze prouzrokovati pad tog nekog nivoa na kome se veza nalazi. Gubljenje njenog osnovnog motiva, i onoga shta nas je privuklo kod druge osobe...
Hajde onda jednom, makar samo jednom, da zaboravimo na sve shto nas potajno tishti, da se jednostavno prepustimo onome shto nam srce govori i da uzivamo u zivotu. Sve nashe urodjene karakteristike, sve ono shto nas chini, neka jednom bude prihvaceno i neka se ne sumnja u to. Voleti nekoga znachi prihvatiti ga kakav jeste i razlikovati njegove greshke od drugachijih mishljenja i postupaka koji dovode do nesporazuma. A mi...smeshno male i nesavrshene jedinke koje teze savrshenstvu, ako neshto zaista umemo, to bi trebalo biti upravo to, zar ne?
Jednooka karikatura oklembeshene donje usne, bez nogu i samo sa jednom rukom, isprazno je zurila u neveliko ogledalo tachno ispred njega. Medjutim, umesto da u njemu ugleda sopstveni odraz kako zbunjeno uzvraca pogled, lik je posmatrao osobu sa druge strane koja je drzala glavu na radnom stolu, bash pored velike, skoro prazne flashe rakije, kako hrche i mrmlja nerazgovetno, ochigledno u nekoj vrsti alkoholisanog sna.
- Lenshtino jedna!
Chovek se promeshkolji, rukom odgurnu hrpu praznog papira sa stola i okrete glavu na drugu stranu, ochigledno trazeci koliko-toliko udobniji polozaj.
- Lenshtino jedna, propalice nitkovska, beshtijo jedna pijana!
Chovek se trze, protrlja krmeljive ochi, zevnu i okrete glavu levo-desno, slushajuci sa uzivanjem krckanje nazuljanog vrata, a onda mu ochi potrazishe fokus, kao i izvor buke koja ga je tako drsko probudila.
- Da, ja ti se obracam! Pogledaj dole, malo dalje od svog nosa, lupezu jedan neopevani!
Sa primetnom rezignacijom u ochima, chovek spusti glavu ka jednom poluispisanom listu papira koji je lezao na vrhu neshto manje, premda ispisane hrpe shushkave hartije, na kojoj mastiljave rechi potrajashe josh samo sekund, da bi ih naglo zamenio neki oblik poput ogledala, samo shto su chovekove ochi gledale u najchudnije stvorenje ikad, koje je lichilo na ljudsko bice.
- Dobro, shta SADA hocesh? – umorno primeti. – Neko ovde ipak ima potrebu da spava.
- Dabome da ti se spava, lazovchino jedna, pogledaj samo koliko si vecheras popio! – zakreshta nepoznati. – Pijesh gore nego smuk! A mene, ko shisha, jel’ tako? Imam ja i naziv za to: bezanje od odgovornosti!
Mushkarac zakoluta ochima prema tavanici i blago shtucnu.
- Obecao sam ti neshto, znam, i to cu uskoro ispuniti, nemash nikakvih razloga za frku buraz, samo da me prodje ova faza, kao shto je uvek i prolazila i sve ce biti kao pre, u redu? – pokusha da ga odobrovolji.
- Nece moci tako, mladicu! Naslushao sam se ja tvojih praznih obecanja i previshe! Uskoro, uskoro, uvek to „uskoro“! – chovek je utanjio glas i besno mlatarao rukom sa druge strane pseudoogledala. – Da li cu to ikada i dochekati?! I, dakle, kada dobijam drugo oko?
- Evo, obecavam ti sada chvrsto, krecem za par dana da radim na tome. – Chovek je sve umornije odgovarao i zvuchao kao da se prilichno dosadjuje. – Morash da mi ovoga puta verujesh.
To je chovekoliko stvorenje, izgleda, josh vishe razbesnelo.
- I ti si mi neki pisac! Ma shta ti znash! Vidish, sada bih te najradije shutnuo u tu tvoju besposlicharsku zadnjicu, ali pogodi shta? Nemam noge!!! Hahaha, kako je to smeshno! – sarkastichno proshishta karikatura svoj nervozni kikot. – Ionako ne mogu izaci sa ove strane madrfakin ogledala, prolaz je, na tvoju veliku srecu a moje najdublje zaljenje, samo komunikativne prirode. Ali to u svakom sluchaju ne menja chinjenicu da si ti jedno sebichno djubre. Imash li ti najblazu predstavu o tome kako je egzistirati sa jednim okom, deformisanom usnom i pola uveta?! Ne? Tako sam i mislio. Bolje se odmah reshi te smrdljive – usna mu se skupi kao da pije ricinus – piiiishcheve blokade i pochni....
- Preterujesh – prekide ga pisac odluchno. – Apsolutno je MOJA stvar kada cu te zavrshiti, a ja sam ti uz to josh i obecao da cu to uchiniti. Dakle umukni vec jednom, svakoga dana sve vishe pochinjesh da zvuchish kao moja tetka usedelica.
- Ali choveche, pa ja sam tvoja Pricha! Zavisim od tebe, znam, ali imaj malo razumevanja, pobogu! Oni mediokritetski snobovi u prostoriji ispred, kazu da ce me pustiti iz ove sobe sa ogledalom samo ako budem bio kompletan, a onda mogu da nastavim tamo gde sam stao sa onom malom u hotelskoj sobi, pre nego shto se ceo svet izvrnuo nekako naopachke i bio sam prinudjen da saznam ovu glupavu tajnu Postanka – bolje da nikada i nisam, i shvatim da se ceo kurshlus odigrao samo zbog te tvoje nezgode sa papirima. Aman, pola moje lichnosti je tvoja glupa chistachica bacila u vatru! Zar ti nije bash nimalo stalo?! Zamisli da se to jednoga dana TEBI desi, ti uobrazeni... – izgovori chovek u jednom dahu, a onda vide da se sa druge strane pisac mrshti i cheznjivo merka ostatak technosti u zelenoj flashi. Poboja se da ce se pisac predomisliti po pitanju popravljanja „shtete“ i pomalo nesigurno nastavi.
- Chuj druze, izvini za one grube rechi od malochas, jednostavno je revolt uchinio svoje. – Duboki udah. – Molim te, evo vidi MOLIM, zavrshi me barem kako treba, da bi me ovi ljigavci pustili odavde. A nije na odmet i da me maaalkice poboljshash – zaverenichki mu namignu. – Kao mushkarac mushkarcu, sigurno si nekada kresnuo neshto, znash kakav je filing. Daj, ne budi samoziv, dopusti mi da i ja to probam. Taman smo zapocheli, kada mi je pola tela nestalo, zamisli situaciju, bilo bi komichno da nije toliko neochekivano, a to, kako se nazivaju „obezbedjenje“ je odmah uletelo i izvuklo me iz prostorije. Pravo ovde. Rekli su mi da je cura bila prilichno shokirana, mislim, ko ne bi, ali ce joj secanje biti modifikovano i onda cemo pocheti ispochetka. Daj, budi fer, zashto sam ti se onda molio svake vecheri pred spavanje i nedeljom odlazio na misu, pobogu! – chovekovo unakazeno lice je dobilo neki moleciv izraz.
Pisac je dugo cutke gledao u choveka sa druge strane, a onda tiho za sebe promrmlja „ma jebi ga“, nadvi se nad papir i poche da pishe. U tom chasu, choveku u ogledalu polako izraste jedna, a zatim i druga noga. I shto je pisac vishe pisao, to su choveku ponovo nastajali ekstremiteti, organi, zapravo svi delovi tela koji su mu falili. Takodje mu se lice promeni, posta nekako lepshe, muzevnije, ne karikirano, i crte lice postadoshe oshtrije i izduzenije. Nakon skoro chitavog sata upornog zvrljanja, precrtavanja i dopisivanja, pisac prestade i zagleda se u choveka koji mu se sada zahvalno smeshio.
- Hvala ortak. Znash da sam oduvek verovao u tebe, samo sam sada dobio dokaz da ipak nekako postojish. Od sada cu biti josh redovniji na liturgijama.
Vrata iza choveka shkripnushe, i pojavishe se dva choveka u crnom.
- Mozete ici gospodine. Kabina za modifikovanje pamcenja je spremna i cheka vas.
On josh jednom upre pogled u ogledalo, ka svom Tvorcu, Tvorcu koji chak ni sam nije znao ko je njegov Tvorac, ali ga je po svemu sudeci bilo bash briga dokle god sam moze da kreira svoj lichni svet u kome ce upravljati lichnostima po svom nahodjenju, Tvorcu koji ga je sada opet sanjivo posmatrao i chekao da ovaj konachno ode.
- Ovaj...kao shto rekoh, hvala ti josh jednom. Svako dobro. – reche do malochas karikatura, a onda izadje iz sobe, gde se ogledalo ponovo pretvorilo u jednolichan beli zid, a ispred pisca ponovo poznata poluispisana stranica. Dok je chovek prolazio kroz hodnik na chijim je krajnjim vratima pisalo „Crkva – sektor molionica“ a na manjoj tabli ispod „Hitni sluchajevi“, pisac iskapi ostatak rakije iz flashe, dotetura se do kreveta i baci se na njega, zaspavshi iste sekunde.
Tamo negde, u drugoj dimenziji, drugog sveta, druge sudbine, dvoje ljudi je provodilo svoju vrelu noc pod charshavima.
A tamo negde, u potpuno paralelnoj stvarnosti, chovek koji je upravljao njihovim sudbinama, ponovo je bezbrizno hrkao.
Svaka nova kap svetlosti sve vishe budi mrak u mojim ochima.
Jer ja nisam ono shto sam nekada bila, od te osobe ostala je samo senka,
prazna, neunishtiva, da se sivo cereka i prkosi vremenu. Dah vetra ne miluje mi vishe lice, chujesh li krike sa druge strane obale? I nebo plache, i zvezde nam se smeju, i krv u meni vrishti, chujesh li, chujesh li penushanje zla u oblacima, vrtlozenje prashine, jer to je ono shto cemo postati, shto smo bili i shto nam preostaje. Samlevenih kostiju, pokrckane dushe, krvavih ochiju slepo tumaram zivom pustinjom, sledeci sedefasti trag svetlosti, i varljiva je nada da cu je dostici, otrovana je, ukleta, vechito tu, zauvek nedostizna.
Svaki novi korak sve vishe budi mrak u mojim ochima.
I prezirem svetlo, i uzasavam se ljudi, i gadi mi se ljubav. I ostaje za mnom izgazeni pesak, i sitne kapljice rose, i moj odbacheni ponos, i blatnjava iskra vere, i sunce davno ishcupano iz mojih zenica, sve ostaje napushteno na zejtinjavoj mrlji proshlosti.
Jer ja vishe ne znam shta sam nekada bila, ne umem da pratim senku, praznu, neunishtivu, koja se ledeno smeje i prkosi vremenu, da je vratim u nenastanjenu ljushturu. Pratim pale andjele, posrcem, padam, odranih kolena vrishtim kroz maglu, pruzam ruke koje hvataju samo vazduh, uskomeshanu zbrku chestica, vrtim se u krug, u krug, u krug, trazeci centar, trazeci ivicu, zudeci za krajem.
A nema kraja nichemu. Nema materije u nishtavilu. Jedino shto i dalje osecam je taj prokleti mrak u mojim ochima, mrak koji potiska sve u stranu, mrak koji je takodje ta ista prljava tajna drugih, koji se shiri izvan granica kojih nema, harajuci, ubijajuci i sejuci razdor svojim opojnim zlim mirisom mrznje i nemira.
Plashim se, jednog dana ce me progutati, a ja cu i dalje biti svesna.
Ponekad, jednostavno pozelim da se uz zivot dobija savetnik i uputstvo za upotrebu. Jer, na kraju, sve se svodi na vechitu borbu. Vetrenjache ili bez njih. Permanentna borba, a ponekad, kao za inat, nemamo dovoljno snage da se u nju upustimo. Odbijamo. Plashimo se. Shta je to u nama, kakve su to kochnice koje znaju da se iznedre niotkuda, neochekivano, da zablokiraju put ka uspehu, onda kada je najpotrebnije ostati svoj i samouveren?
Ponekad, dodje trenutak kada se moramo suochiti sa realnoshcu, ma kako surova ona bila. Nije ni sve samo od sebe slatko ili gorko, sve zavisi koliko truda i shecera utroshimo. A zashto opet, nekada nismo ni svesni da mozemo i koliko mozemo? Oh, zelim planine da pomerim! Da chistom snagom volje ostvarim sve svoje ciljeve i prepreke da nestanu. Zelim da krenem tom stazom koja me vec odavno mami, obecava, odem zauvek i ne okrecem se!
Ponekad, samo ponekad, postavljamo pitanja na koja dobijemo odgovore. Mnogo chesce krijemo u sebi gomilu upitnika i usklichnika pred svakom novom raskrsnicom i novim vetrom. I na kraju, nema ni sve veze sa Marfijevim zakonom. Shta kada se lampica upali i kada shvatimo da je taj mistichni lutkar iza scene koji spretno barata kanapima i marionetama pred publikom, zapravo nash odraz, nashe lichnosti; da smo sve vreme mi bili ti koji smo upravljali svojim zivotom bez svesnog znanja o tome, i da smo mogli mnogo shta da promenimo, (za shta smo okrivili „sudbinu“, vechitog negativca) samo da smo podigli glavu i gladijatorski se upustili u bitku. A eto, nismo. Sada sedimo, zarobljeni u sobi otvorenih vrata. Sobi koja nam je svima zajednichka, samo se razlikuju oni koji su na vreme otishli iz nje. A mi, upravo mi smo ih prozivali zbog toga! Jer smo znali da su u pravu, da odlaze, da tamo negde njihova bitka pochinje, tu gde se u ovoj sobi druga zavrshava, a nashe je samo da svakim novim danom dopunjavamo penkalo nasheg zivota novom dozom mastiljave gorchine koja nam boji dushe. I da lazemo sami sebe o bivshim vremenima. Problem je samo shto nismo imali uputstvo za upotrebu za probleme...
A ponekad shvatish da uputstva mogu da varaju. I mozda bash onda odluchimo da preuzmemo kontrolu nad svojim lutkama, nad svojim pozorishtem, (da, tako se jebeno ponosim shto imam neshto shto je sasvim moje i odluchujem o tome, bez tudjeg uplitanja, imaju oni svoje lutke, shto bi rekao Vasko Popa: ,,Vrati mi moje krpice, moje krpice od chistoga sna!“, e vidish, tako ja zelim da imam kontrolu nad onim za shta to imam pravo, kapirash?) i mozda bash onda razumemo gde smo i koliko smo pogreshili, kod samozavaravanja, laznih puteva, potisnutih zelja, nikada otkrivene unutrashnje snage... Mozda bash onda zakljuchimo da uputstvo zapravo pishemo sami, da se planine ,,pokrecu“ samo ako u to zaista verujemo, svim srcem, i da se izmedju ova chetiri zida rasplamsava neka nova vatra i nasha borba upravo pochinje.
,,Ubistvo je greh“, bez rechi sam shaputala sebi, pre nego shto sam nechujno kliznula van toplih charshava, odevena samo u laganu crnu spavacicu.
,,To je loshe, ma shta ti pada na pamet!“, uporno me je prekorevala savest, isprva sasvim odluchno, a potom sve slabije i slabije, gubila se kao zvuk loshe nashtelovanog radija. Ucutkah je jednim nervoznim pokretom ruke. Kucnuo je chas i odluka se ne menja. Isuvishe sam dugo chekala. Isuvishe je bilo neprospavanih noci u kojima sam istrajno gomilala svoj bes. Talozio se u meni poput kakvog odvratnog zelenog mulja i inficiralo mi misli – pre ili kasnije, pala bih u iskushenje da pochinim delo chiji sam plan podsvesno vec odavno skovala lezeci i gledajuci u tavanicu. Jednom cu se, zarekla sam se tada, vec probuditi bez tih iritirajucih tamnih kolutova oko ochiju, vesela i mirna, kada dodje mojih 5 minuta. I evo ih sada. Momenat istine.
Vrata su tiho shkripnula dok sam ja na prstima ulazila u kuhinju i odabrala najveci, najoshtriji, mesarski noz. Dok sam jagodicom prsta prelazila preko njegovih tankih useka na ivici, ispitujuci njegovu oshtrinu, talas skoro ekstatichnog zadovoljstva je jurnuo mojim venama, obecavajuci dobar svrshetak. Posluzice. Pakosno se nasmeshih u sebi i produzih ka sledecim vratima.
Dok sam se spushtala niz stepenice, osecaj uzbudjenja me i dalje nije napushtao, sada vishestruko pojachan vizijom narednih desetak minuta koji su bili neminovni i koje sam kao film, iznova i iznova premotavala u svojoj glavi. Oprezno provirih kroz trepavice kada sam najzad izashla i duboko udahnula svezu zvezdanu noc. Sada ce mi pored efikasnosti, trebati i malo srece.
,,U najgorem sluchaju smestice me u popravni dom na godinu dana. U najboljem, nece ni shvatiti shta se zbilo“, pomislih, chvrshce stegnuvshi sechivo koje je charobno blistalo na mesechini i pohitah napred, do svog odredishta, ignorishuci vetar koji se, skoro bestidno poigravao naborima moje spavacice. Odluchno predjoh granicu i tih nekoliko sudbonosnih koraka dok se nisam skoro sasvim priblizila svojoj meti; bez po muke malena vrata popustishe preda mnom i onda pridjoh, savrsheno sigurna u sebe i svoju destruktivnu nameru. On je spavao, nevin poput deteta. Par sekundi sam skoro opchinjeno posmatrala kako se na mesechini belasa, a onda me iznenadni nalet adrenalina vrati u stvarnost. Stisnuh zube tako da zashkripashe. Mrzim ga. Prezirem. Mrzim i tu njegovu sneznu belinu, ha, aristokratija, ma shta mi napricha, nije tachno da ga to chini posebnim. Hajde malo da se igramo. Hocesh zar ne? Malo da bojimo, da to tvoje belo pretvorimo u crveno.
U tom momentu, on otvori ochi, naglo, bez upozorenja. Provaljena sam. Gledao me je prodorno, sa pretnjom u ochima, ali opet, ni to me nije dalo sputati. Odluka je odavno doneta. Samo za sekund, savest je ponovo ozivela, uzjogunila se, zapeckala me, ali onda je, sa tihim fijukom sechiva kroz vazduh, pala na imaginarni pod moje svesti, stravichno urlichuci u samrtnichkom hropcu. On je jedva zakrkljao, ochi mu se ispunishe krvlju, kada sam mu naglo i veshto prerezala grkljan. Adrenalin dostize vrhunac i preli se preko brane, potpuno me opijajuci. Trans. Krv shiknu iz otvorene rane i poprska me, bilo je svuda, na mojim rukama, nozu, spavacici, licu, u uglovima usana, i o Boze, bio je to prokleto dobar osecaj, skoro orgazmichan, ni u najludjim mashtanjima nisam slutila da ce biti ovako, ovako dobro! Njegovo telo se poslednji put ochajnichki zatreslo a onda se umirilo, ostavljajuci otvorenim samo ochi na odrezanoj glavi, iz kojih je zivot iscureo sa krvlju koja se u potocima i dalje izlivala iz mozga.
Obliznuh se i nasmeshih slavodobitno. Misija izvrshena. Sada se samo trebalo osloboditi noza, dezinfikovati ga, a onda naravno sledi tushiranje pod jakim mlazom vrele vode koja ce zapravo, samo pojachati uzitak. Niko nece ni posumnjati u „good girl next door“. Najzad, posle toliko vremena, konachno sam dobila ono shto sam zelela.
Dok sam se, medjutim, uspinjala stepenicama, svakim korakom sve blize svom krevetu, pomislih da mi je ipak malo zao svog komshije. Da je samo hteo da me saslusha par meseci ranije, mozda se nishta od ovoga ne bi ni dogodilo. Ipak znam da ce se u mene najmanje sumnjati. A onda osecaj krivnje ustupi mesto osecaju zadovoljstva i olakshanja koji me je pratio od trenutka kada sam se udaljila sa mesta zlochina. Peruci ruke nad mermernim lavaboom i trljajuci noz alkoholom, namignuh svom odrazu u ogledalu iznad. Nema vishe tamnih podochnjaka svakog jutra, na miru cu se posvetiti svim svojim poslovima, i shto je najbitnije, odmorna.
Ubila sam tog odvratnog, grlenog, iritirajuceg, belog komshijskog petla.
Znash li ono kada drvece cvili neku chudnu jesenju melodiju, strashno poznatu, a opet odavno zaboravljenu i tebe onako prodje jeza, onako da ti se svaka dlachica na telu nakostreshi?
Noc kada zidovi ozive...
Kada senke pochnu svoj drevni ples po izlizanom parketu, a neshto chudno i toplo u tebi te prosto nagoni da ustanesh i ishetash iz sive sobe, pravo na ulicu oshamucenu bledunjavom difuznom rasvetom. Potmulo "beng" u daljini, ravnomerno pucketanje plochnika poprskanog sitnim kapljicama kishe. Ili su to bile samo tvoje nikada isplakane suze...
Koraci koji prave savrsheni kontrapunkt odjecima tvog srca u ushima. Eksplozija zvuchnih chestica u prostoru kada je nagli nalet hladnog vazduha zalupio vrata iza tebe.
Drhtish.
I onda trenutak, kada chitav kosmos koji ti lezi na ramenima potone u nechije ochi... Znash li taj osecaj?
Izvinite, jeste li mozda videli jednu rech? Shta kako izgleda? Pa...hm...onako kao i svaka druga rech. Da, da, malochas je ovde proskitala... Bezobraznica jedna! Jeste li sigurni? Ozbiljno pitam jer stvarno mi je potrebna... Bez nje nema vishe smisla... Bez nje se zaprvo i ne mogu setiti shta to nema smisla...
I?
Ma dajte gospodine, pa nemam ja ovde chitav dan za bacanje! Od vitalnog je znachaja poshto-poto tu rech naci.
Koji je moj problem? Pa vidite, dragi moj, ja vishe nishta ne osecam. Ama bash nishta. Legnem uveche – nishta. Probudim se ujutru – opet nishta. Uginule su mi sve ribice u akvarijumu. Verenik me je juche ostavio, a vishe se i ne secam ni kako se zvao. Zapravo, svejedno mi je... Ne kupujem cipele, pozutele su mi hrizanteme, vazduh mi je oporog ukusa, a komadici rasute hartije sterilno bele boje vrishte svaki put kada im se priblizim. Da, vrishte... I to sve zbog te rechi... Treba mi. Treba mi. Treba...
A tu je negde, osecam je na usnama, dodirujem vrhom jezika.
Ne postojim.
Nema je.
Stvarno je niste videli nekud? Onako sluchajno, bezazleno? Milion miliona milijardu hiljada posto?... Aha... Pa...u redu onda, gospodine... Da, pokushacu tamo... Valjda cu je naci, neko mora to znati. Ne, ne, ja odavno ni u shta vishe ne verujem. Vratite se vi lepo svojoj zeni i deci. Ja? Haha, pa ja nemam gde da se vratim. Josh jednom izvinite na uznemiravanju... Prijatan vam dan.
Nikada nisam pisala u fazonu “tek da neshto napishem”. Nekako bi mi same rechi delovale neukusne, neveshto rasporedjene, a mozda je to bilo samo zato shto se ni u mojoj glavi ideje nisu formirale kako treba. i uvek sam se divila onima kojima to, kao nekom magijom, polazi za rukom, pa i od najobichnije, najbezveznije teme stvore neshto zanimljivo i vredno chitanja, a eto, rodilo se “tek onako”.
Nisam religiozna, ali verujem u pisanje i prilazim mu, kao u da je u najmanju ruku neki svetovni chin, tako da nikada nisam zelela da uzaludno troshim rechi, da stvorim loshe delo, vec sam prolazila kroz dug proces akumuliranja tema i ideja, sve dok to u odredjenom momentu ne bi eksplodiralo iz mene i pretochilo se na papir ili blog. Medjutim, vremenom sam sve vishe chekala na te “eksplozije”, nagone za pisanjem, a sama nisam zelela nishta da podstichem iz straha da se ne potroshim, a napisano mi ne bude kako smatram da treba. Istina, shto su ideje starije i zrelije, one su bolje, nadograde se i samo delo na kraju bude poput vina, ali sve vishe sam osecala da neshto moram preduzeti, jer cu na kraju potpuno izgubiti fini osecaj za rechi, ekstazu i olakshanje prilikom stavljanja tachke na poslednju rechenicu najnovije pisanije.
I onda sam shvatila znachaj pisanja kao vezbe. Niko te nece osudjivati kada neshto loshe napishesh (ili ti to nece reci), a ne mora ni sve biti za shiru javnost. Osim toga, treba se odvici pisanja za publiku i vodjenja prema aktuelnim temama, koje ce ih privuci, jer se takve brzo i izlizu. Treba pratiti onaj mali osecaj u sebi, ono stvorenje koje kuca poput srca, samo za sebe u svojstvenom ritmu, ne daje vam mira i zachikava, zadirkuje, ljuti, toliko da na kraju znate da je pisanje najbolja odbrana. I onda krene iz vas, potaknuto besom prema arogantnom stvorenju, i pishete, pishete iz inata. Bice kao da ste ushli u prostoriju prepunu ljudi i svi su vas pre ili kasnije zapazili jer nosite onu odecu u kojoj se osecate najbolje i naprosto sijate, pa makar to bile vashe tri godine stare farmerice; za razliku od ulaska u tu istu prostoriju na 8 cm visokim shtiklama iz najnovije kolekcije koje svi vec imaju, ali zapravo vi vishe volite ravnu obucu, pa se osecate veoma neugodno.
Tako jesa pisanjem. Vremenom i vezbom se izgradjuje stil a samim tim i pristup svetu oko sebe, jer iznenada sve moze postati ideja i u svakom momentu se moze desiti eksplozija, jer se automatski vishe toga akumulira. Na kraju, sve teche samo i prirodno.
Da sam makar ja to ranije shvatila! Ali nikada nije kasno, tako da se vishe necu pitati kako drugi umeju tako dobro i efektno da pishu, a meni, baksuzu, ne ide. Ljudi znaju svoj posao, a svako je jedinka za sebe, tako da mi preostaje jedino da se i sama bacim u taj zapenushali vrtlog ideja i da svakim novim danom uz olovku ili tastaturu, u svakoj rechi iznova pronalazim sebe i svoj smisao. A to je ono shto svi zelimo, zar ne?
Mekana trava na kojoj lezim, topla letnja noc, nishta oko mene osim lakih, skoro nechujnih zvukova zrikavaca i shaputanja cveca sklopljenih krunica. Mirisi... Uvek mirisi... Jer zivot chine male stvari, jer sam i ja mala, skoro minijaturna stvar, toliko da mozda i ne postojim, kao i zvezde koje gledam nocas. Sada su svetle tachkice u prostoru nepoznatog, naizgled tople, tako daleke, cheznjivo trepere i oslikavaju se u mojim ochima. Ali vecina je vec nestala, mnogo, mnogo godina pre ove vecheri u kojoj ih ja upijam svakim delicem sebe. Htela bih da znam, kuda odlaze mrtve zvezde? Gde nestaju, u kakav raj odlaze kada se rasprshe na milijarde delica i trunke kosmichke prashine? Mozda jednom dobijem odgovore, mozda sam ipak sada previshe mala da razumem...
***
Trideset godina kasnije, i Ana se vratila u svoj rodni kraj. Sada je udata, ima dvoje preslatke dece i etiketu poznatog fizichara i astronoma. Nishta se nije promenilo. Njena bivsha kuca i dalje stoji na istom brdu koje je toliko puta premerila svojih koracima punim elana i zivotne srece koju donosi mladost. Samo je malo oronula od starosti i nebrige, jer njeni roditelji sada zive u velikom stanu u glavnom gradu, gde svetlost sunca i meseca zamenjuju difuzna, veshtachka svetla. Ali tako je sada dobro. Pakao buducnosti uzima svoje, a niko nije ni pokushao da ga sprechi.
Shetajuci tako mestima gde je zauvek ostavila svoje detinjstvo, Ana se iznenada setila jedne letnje vecheri, skoro iste kao ove, noc zrikavaca, noc bogatu mirisima, noc zvezda...
Legla je na travu i simulirala proshlost. Sada, kada je pronikla u mnoge tajne onoga shto je oduvek intrigiralo, htela je da vidi hoce li osetiti istu radost kao shestogodishnja devojchica koja je tek otkrivala svet oko sebe. Znala je kako umiru zvezde. Poznavala je odredjene zakone koji su oduvek vladali "tamo gore". Zaklopila je ochi i fokusirala se na uspomene u nadi da ce, kada ih otvori, ponovo bila mala, nejaka pred svetom i njegovim zagonetkama.
***
I opet lutam, i trazim tu izgubljenu stvar. Nema je. Vishe nisam previshe mala da shvatim, ali sam sada josh dalje od odgovora. A ne znam shta mi fali. I ne znam shta sam to pogreshila. Jedino u shta sam sigurna, jeste ova crna koprena pred mojim ochima i da vishe ne prepoznajem zvezde. Ostale su zarobljene daleko iza mene. Kada prestanesh da verujesh, osecash se tako usamljeno... A ja gubim i nadu... Kako da se vratim? Reci mi, kako da se vratim?!
A mislila sam da ce biti dovoljno sve shto je bilo i proshlo, neke druge ochi, tudje ruke oko mog struka, shaputanje slatkih rechi u mraku, sve ono shto sam podrazumevala pod sintagmom ljubavi i strasti, podeljeno sa neznanim osobama koje bi me izlechile od trnaca koji su se uvek javljali kada ti prodjesh pored mene.
Ipak, promenila sam se. Postala sam imuna na uzvracanje osmeha, nauchila da hodam u disharmoniji sa ritmom tvojih koraka koji bi u meni odzvanjala ma gde poshla, pronashla bezbroj novih nachina da zaspim, zavolela vetar koji bezbrizno miluje mi kosu - noseci njen miris, vodi i mene svojim putevima, daleko od surove realnosti koja me je otreznila.
Ali opet, kada cvetaju zumbuli, secam se...i sve bude kao nekada....
Shetamo zajedno, moja ruka u tvojoj ruci, tvoje srce u mom, moje ime preslikano u tvoj blagi osmeh...
-Mirishe prolece...
-Osecam...
-...ne znash koliko boli kada nisi kraj mene... Sve, i da znash, ne mozesh promeniti..
-Vidish li zvezde kroz plavetnilo neba? Tamo smo zauvek, ti i ja..
-Zar bi toliko visoko da letish?
-...zajedno do zvezda mozemo...
-Kada bi ovaj tren postao vechnost, samo da te zauvek zadrzim...
-Zumbuli...imaju boju tvoje ljubavi...
Beresh cvet i stavljash mi u kosu. Osecam nezan dodir stidljivog sunca koju je majushna biljka upila u svoje latice plave poput najfinijeg razlichka, mami me na osmeh, kao i dubok pogled tvojih sanjivih ochiju koje i bez rechi slikaju najlepshe linije emocija na meni i cheznjivo, tvoje usne na mojima, trenutak savrshene srece i zanosa...
Probudim se uvek kada je najlepshe. I onda nekako, vishe ne umem da sanjam. Opiju me zumbuli, prolece, opije me nostalgija za onim za chime zudim, potajno zudim, a znam da je davno proshlo i da se vishe ne vraca... Ne mogu se boriti protiv vremena..ne vishe...
Ne znam kada ljubav nestaje. Da li je to trenutak kada shvatish da vishe niste jedna osoba, da ste se nekako, neobjashnjivo, odvojili, raspleli sve niti vashih duhovnih bica i utonuli u mrak; izmedju vas lebdi neizrecivo, postanesh svestan preglasnog otkucavanja ponoci na starom chasovniku, slomio bi kazaljke, samo da vishe nishta ne chujesh, da i u tom kutku svesti nastane mrak poraza...slan ukus suza na usnama i duge noci...skroz bez boja...
Nema oziljaka na srcu koji bi potvrdili tvoje odsustvo. Tvoje oziljke nosim na ochima, usnama, noktima, svuda gde me je tvoja usna okrznula, ruka milovala, misli dotakle... Srce uvek ostaje chitavo, ali se raspada iznutra...
Naposletku, uvek ostaje jedna strana za koju nishta nije gotovo... Ne veruje u vreme...prolaznost...nemir, sve bi dala samo da je proshlost zarobi, zatochi, oduzme joj glas, snagu, miris, da zauvek pripada tamo gde je dusha ostala, nadje te, unishti te, poljubi te, zadrzi te, ne pushta te, ne izgubi te...
Mogu da se menjam, ali ostajem ista, a zumbuli svake godine ponovo cvetaju...
Josh gore, imam utisak da ne razumem ni sama sebe…
Kao shto sam i ochekivala, govorim rechi bez smisla, one koje uvek postignu efekat drugachiji od onog koji zelim, a na kraju se pitam shta nije u redu, gde lezi problem - u mislima koje rechi oblikuju ili prstima koji ih izvajaju?
Vozim se ringishpilom emocija, nesvesno i vazdushasto klizim kroz prostor, a svet je zgusnut u testastu masu izmeshanih tekstura koje prkose zakonima fizike. Protrnem svaki put kada ponovo prodjem pored obeshene lutkice koja oznachava josh jedan krug, ona se zlokobno klima izvan mog domashaja, cereka mi se jer zna da ochajnichki zudim za njom. I kao da sam na tren opet sasvim mala, javlja mi se deja vu, vracam se u doba kada josh nisam ni slutila shta je zivot, a vec upoznala razocharenje, i jecam suvo, suvo i ponizeno, jer mi nagrada opet izostaje, jasno vidim, neko drugo dete, veshtije od mene, pozudno grabi lutkicu, tanka nit na kojoj se ona leluja se prekida u trenu i vracam se u stvarnost. Suze mi se lede na obrazima dok se spremam na josh jedan krug, ponovna nada, ponovo pad...
Prvi krug
Necu se vishe odupirati noci. Dvojaka je. Bukvalno me nagoni da razmishljam iz razlichitih uglova, zavrti mi ringishpil, izgubim kontakt sa zemljom i mogu jedino da sachekam jutro da osvetli sve coshkove i, kao nevaljaloj klinki, ukaze na greshke i bezobrazluke pochinjene tokom vladavine tmine. Igram na kvarno. Kada bih samo dohvatila prokletu lutkicu!
Drugi krug
Izgleda kao da za mene vishe ne vaze uobichajena pravila koja vezuju za zivot, kao da vishe nisam zavisna od kiseonika, hrane, vode i odmora. Ne jedem. Ne spavam. Ono malo technosti mi bledi iz koze. Shto se mene tiche, ne moram ni disati...
I deluje tako teshko priznati to drugima, a prvenstveno sama sebi... Shta li zapravo ochekujem ovaj put?
Cheznjivo ispruzenim prstima hvatam samo vazduh, tik ispred centra mojih stremljenja uoblichenih u slamastu masu sa prishivenim udovima...
Treci krug
Umorna sam, beskrajno umorna od uloge ogledala-antene, ono koje se nashteluje na svaku promenu emotivne frekfrencije i reflektuje tvoja osecanja, tugu, srecu, povrshnost, brigu, ravnodushnost... Stanje je dodushe, nepromenljivo, a i dobro je pitanje jesam li zaista voljna da ga promenim? Navike su chudne stvari...
Sada mi samo inercija pokrece ruku...
Chetvrti krug
Neshto mislim: strashno je bilo lako navici se na tebe. Postati zavistan do te mere kada svi drugi oblici i boje izgube smisao, i menjaju se jedino po tvojim pravilima. Individualnost je imaginarna, nedostaje, ali u isto vreme je bilo morbidno prijatno nemati teret odluchivanja. Neko drugi odluchuje o tebi, tudje stvari se i na tebe odnose. Sada sam i od toga umorna, iako sam josh na samom pochetku.
Svi ljudi znaju da pogreshe kada im se ponudi mogucnost izbora. Imala sam ga. Jesam li pogreshila? Shto sam sada na ovom ringishpilu? Mislim da ne zelim da znam odgovor. Ionako je prekasno da povuchem odluku.
Lutkica se netaknuto njishe na vetru.
Peti krug
Ne verujem svojim rechima, istina je previshe opora kada dolazi iz jezgra svih mojih shvatanja, a u isto vreme otkrivam koliko je lepo maziti sopstvene jade. Mashta je jedini svet koji se nikada nece srushiti kao kula od karata, uvek je postojan, uvek prisutan. Ponekad mislim da je vishe materijalan nego sve drugo shto drugi smatraju materijalnim, igra se po tvojim pravilima.
Lutkica je ruzna, shta li sam videla u njoj? Mesec je daleko interesantniji.
.....
.....
.....
.....
Krug bez broja
Sve je kao mantra.
Nece me razumeti.
Necu se razumeti.
Govoricu rechi bez smisla, efekti ce biti totalna suprotnost ochekivanom.
Problem je u meni.
Noc je nevina, nevaljalo dete se ponasha previshe razuzdano.
Odavno sam priznala: imam svoje osetljive tachke. Dok posmatram tvoje drago lice, daleko iza toplih ochiju koje mi se smeshe uhvatim delic sopstvene reflekcije, i onu slatku majushnu iskru zanimanja koju sam u tebi probudila. U sebi nosim istu, tu varnicu privlachnosti koja me nagoni da pozelim da te stalno imam kraj sebe i sebichno ti oduzimam svu neznost koju krijesh u nestashnom pramenu kose. Ali onda stanem i shvatim, snaga te iskre je premala da bi se dugo odrzala. Nestace. Moj odraz u tebi je zamagljen, izbledece i tvoje lice nechije drugo zamenice...
Chesto mislim o tebi, chak i kada na to najmanje slutish. Ali znash, nisam ja od onih koje zive od poljupca do poljupca, do sledeceg dodira, sanjajuci izvesno, ja mislim o tebi na nachin na koji nijedna druga nije, zeleci da u tome pronadjem istinu - postoji li tachka gde se nashe putanje razilaze, gde ce se sve niti koje nas spajaju rasplesti i kada cemo ostati sasvim sami. Tudji.
Kakav li si dok spavash? Da li se osetljive linije na tvom chelu tada sasvim opushtaju i dozvoljavaju ti da zadobijesh onaj isti blag izraz koji imash sada, kada me pogledash? Koja je boja tvog besa? Da li u naletu strasti rushish sve pred sobom ili ostajesh hladan kao zimsko jutro i odrzish samokontrolu? Shta ce mi otkriti tvoje sitne navike, da li cu umeti da ih volim ili cu pokushati da ih menjam, da bi se vishe prilagodio mojim?
Tachno znam gde sam osetljiva. Nashi putevi ce se razici, nasha svrha nije bila da jedno u drugome pronadjemo harmoniju, vec da uchimo da to prepoznamo u nekim drugim ljudima, na nekim drugim mestima, u neko drugo vreme... Ja nikada necu moci da te gledam dok spavash. Nikada se ne bih usudila da sa tobom o svemu otvoreno razgovaram. Uvek bih zatvarala vrata od kupatila, i izlazila obmotana peshkirom, pa chak i da znash svaku poru mog tela. Nikada ti ne bih odala svoje sitne tajne. Ne bih se prilagodila. Samo bih nas povredila...
Pretpostavljam da bash zato i nisam zrela za ljubav...
Danas sam bila prilichno dobro raspolozena. Danas je bio lep dan. Danas sam imala osecaj da mogu sve, ama sve da uradim shto pozelim, i to divno danashnje osecanje nadmocnosti sam obilato iskorishcavala. Danas sam, kao i svakog drugog dana, imala potrebu da pevam, i to ne samo zbog toga shto znam da moram da pevam minimum 2 sata dnevno uz pauzu, da bih tehnichki odrzavala glas u formi, vec i zato shto je sama muzika izvirala iz mene. Imali nekada takav dan? Fino...i pretpostavljam da ste zadovoljili tu zelju za vokalnim dokazivanjem, ma kakvo ono bilo. Medjutim...
Tup, tup, tup.
U pochetku sam samo ignorisala, poshto nije chudno da se chuju zvuci u kuci, zar ne? To daje osecaj da u njoj zive ljudi, ionako je potpuna tishina jeziva. Isprva je to bilo savrsheno logichno objashnjenje, i ostalo bi na tome, ali nazalost, nije takva situacija ukoliko zivite kao ja, kao polu-podstanar.
Ukoliko se pitate shta taj termin treba da predstavlja, objasnicu, zamislite finu dvospratnicu, i to takvog drushtvenog uredjenja da na spratu zivite vi, a ispod vas dva srednjovechna choveka. Duga je pricha kako se zapravo desilo da oni zive tu. Jedan, (koji mi se pada neki dalji rodjak) je primio drugog u njegov deo kuce, tj. sprat, koji je tada bio sa zenom sa kojom je ziveo u vanbrachnoj zajednici. Njih dvoje su se uselili dole, ali sada ga je ta zena napustila (zlobno: ha ha ha...), tako da samo njih dvoje zive tamo.
Negirala sam tupkanje i nastavila da pevam.
Tup, tup, tup.
U redu. Sada je vec bilo previshe. Bilo je tek proshlo 9! Niko tada ne spava, a narochito ne njih dvoje, jer isuvishe chesto chujem zvuke upaljenog televizora, koji je bukvalno pojachan do maximuma, i to uvek u sitne sate, oko pola 2, 2... Osim toga, imala bih dovoljno razuma da ne pevam glasno ukoliko sam svesna da ne umem. Neee, to zaboga smeta, ma koliko ja bila muzikalna i obzirna. A znaju da moram da vezbam. Mozda jesam kriva shto pevam uveche, ali tada je faza kada mi je glas sasvim opushten i mogu izuzetno visoke tonove da otpevam, a osim toga, ne traje to nekoliko sati, vec samo na kratko, ono glavno uvek vezbam popodne, kada je po njihovim merilima prihvatljivo. Morala sam, na sekund.
TUP!!!
Veoma sam se iznervirala. Bila mi je uskracena sloboda da chinim neshto shto zelim u sopstvenoj kuci, i po ko zna koji put pozelela da su mi zidovi izolirani, da nijedan zvuk ne moze da stigne do njih dole, da uopshte ne zive tu, da budu i oni tolerantni prema mojim obavezama, i chudila se sebichnosti da oni smeju da prave buku mnogo kasnije, a da se meni zamera za ono shto uopshte i nije buka! A shto je najlepshe, nece me razumeti, znam, ako pokusham da objasnim, ja sam na kraju krajeva samo tinejdzerka koja se ,,zaludjuje" nechim, aha-i-mi-smo-proshli-to stav je neminovan, mi smo stariji ljudi (pitam se shta radite uveche onda budni), zashto ti je stalo, znash da niko ne moze biti nova Celine Dion ili Mariah Carey, bez obzira koliko jesam dobra u tome shto radim, to shto one pevaju je muzika, ono shto ja pevam je samo buka, smetnja za njihove delikatne, srednjovechne ushi, i sijaset drugih primera... Prekinucu ovo, moram, samo kada bih znala nachin. Zelim moju slobodu back!!!
P.S. Rekla sam vam na pochetku da sam bila dobro raspolozena celog dana?? Jesam li?!
Nimalo me ne chudi shto je ponedeljak bio okarakterisan kao ,,najdepresivniji dan u istoriji”. Ne znam kako se doshlo do tog podatka, ali je zachudjujuce, istina, barem koliko sam mogla da primetim na licima meni bliskih ljudi. Ne znam ni zashto se taj fenomen zimske depresije skoro redovno javlja, ali kada vec postoji, trebalo bi naci neki ultra-super-magichni nachin za borbu protiv nje. Lichno smatram da sam se naslushala pricha o tome kako svako treba naci neku zanimaciju tokom zime, da se proba neshto shto se do sada nije probalo, da se treba baviti nekom fizichkom aktivnoshcu, ali mislim da je sve to mnogo lakshe reci nego uraditi. Shto se tiche tih aktivnosti, pripadam onoj vrsti osoba kojima ushi imaju nezgodnu i pritom veoma bolnu tendenciju da postanu crvenije od Rudolfovog nosa, istog trenutka kada se izadje na malo hladniji vetar. Nikakve kape, trake za kosu i sl. stvari ne pomazu…:D Kada bih bila toliko uporna da se bavim nechim shto iziskuje izlazak napolje, pretpostavljam da bi trebalo da se povedem primerom stanovnika Jakutje, najhladnijeg mesta na svetu, da mazem mast natalozenu ispod koze medveda, ili neko slichno sredstvo, da bih mogla bez brige da ishetam napolje, bilo da samo hodam, trchim ili jednostavno idem do nekog centra za jogu ili pilates. A mrzovolja je vec posebna pricha. Kada nas vec svi ti praznichni i ledeni dani zarobe u kucama, jednostavno se naviknemo na takvo stanje. Teshko da bi nekome palo na pamet da malo vezba, toga se setimo tek kada stanemo na vagu nakon tog ,,udarnog talasa“ slavi, praznika i rodjendana...
Mora da mi je jako dosadno, chim sam doshla ovo da pishem, chemu ne znam ni povoda ni smisla... Zapravo, kada malo bolje razmislim, sve je to prouzrokovala zima, sigurno. A kada se samo setim da sam je nekada volela, sneg narochito! Nishta od toga sada ne mogu da smislim, bukvalno svake vecheri sanjam sunce, prolece i onaj dobro mi poznat miris zivota u vazduhu, poshto tada svi ljudi zele da u sebe upiju delic toplote, i onda nekako postajem bliska sa svima njima, to sunce nam je zajednichko, i u isto vreme uchimo da uzivamo u trenucima i delimo ih sa drugima, pa makar nam bili i nepoznati... Nekako mi ne deluje da bi se moglo tada biti nesrecan, svakako ne u toj meri kao shto se deshava zimi, kada imamo i vremena da preterano mislimo o svim greshkama, da se opterecujemo i komplikujemo zivote.
Depresija je kao virus, zachas se razvije u povoljnim okolnostima i chini da sagledavamo stvari gorim nego shto jesu. Treba brizljivo paziti na njen unutrashnji okidach, u medjuvremenu, ishcekivati leto i neke bolje dane. Takodje je veoma pozeljno izbegavanje novinai televizora u shirokom luku, oni su jedan od najboljih prenosnika ovog modernog virusa. Vezbajte, ako vam se moze. I hoce. :D
Taggovana, odradila. :D Shugar, samo ti likuj u ovom trenutku shto si me naterala da dodjem sa mesta gde me niko nije mogao naci, i da napishem ovo...:))))))
YOUR BOY SIDE
()You love hoodies.
() You love jeans.
()Dogs are better than cats.
() It's hilarious when people get hurt.
(x) You've played with/against boys on a team.
(x) Shopping is torture.
(x) Sad movies suck.
() You own an X-Box.
(x) Played with Hotwheel cars as a kid.
() At some point in time you wanted to be a firefighter.
(x) You own a DS, PS2 or Sega.
(x) You used to be obsessed with Power Rangers.
(x) You watch sports on TV.
() Gory movies are cool.
() You go to your dad for advice.
() You own like a trillion baseball caps.
(x) You like going to football games.
() You used to/do collect baseball cards.
(x) Baggy pants are cool to wear.
() It's kinda weird to have sleepovers with a bunch of people.
(x) Green, black, red, blue, or silver are one of your favorite colors.
(x) you love to go crazy and not care what people think.
(x) Sports are fun.
() Talk with food in your mouth.
() Wear boxers.
YOUR GIRL SIDE.
(x) You wear lip gloss.
() You love to shop.
(x) You wear eyeliner.
(x) You have some of the same shirts in different colors.
() You wear the color pink. [ne mogu da je smislim! :D]
() Go to your mom for advice.
() You consider cheer leading a sport.
() You hate wearing the color black.
() You like hanging out at the mall.
(x) You like getting manicures and/or pedicures.
(x) You like wearing jewelry.
(x) Skirts are a big part of your wardrobe.
() Shopping is one of your favorite hobbies.
() You don't like the movie Star Wars.
() You are/were in cheerleading, gymnastics or dance.
(x) It takes you around 1 hour to shower, get dressed, ad put on make-up and accessories.
(x) You smile a lot more than you should.
() You have more than 10 pairs of shoes.
(x) You care about what you look like.
(x)You like wearing dresses when you can.
(x) You like wearing body spray/perfume/cologne.
(x) You wear girl underwear.
(x) Used to play with dolls as little kid.
() Like putting make-up on someone else for the joy of it.
() Like taking pictures of yourself with your cell phone/camera when you're bored.
Boy: 13 Points
Girl: 13 Points
Ups, izgleda da sam i ja hemafrodit. :))) Igrala sam se i auticima i lutkama kada sam bila majushna, zapravo, lutke su bile reli vozachi....lol.
____
18 or lower means you're not stupid.
[x] Gum has fallen out of your mouth when you were talking.
[] Gum has fallen out of your mouth when you were NOT talking.
[] You have run into a glass/screen door.
[x] You have jumped out of a moving vehicle. [jesam :D]
[x] You have thought of something funny and laughed, then people gave you weird looks.
total so far = 3
[] You have run into a tree.
[] It IS possible to lick your elbow
[] You just tried to lick your elbow.
[]You didn't know that the Alphabet and Twinkle Twinkle Little Star have the same rhythm.
[] You just tried to sing them.
[] You have tripped on your shoelace and fallen.
[] You have choked on your own spit.
[] You have seen the the Matrix and still don't get it.
[] You didn't notice that in the last question "the" was spelled twice
[] You just looked at it.
[] Your hair is blonde/dirty blonde. [bila]
[] People have called you slow [ja imam tu privilegiju da nazivam ljude sporim!!]
total so far = 3
[] You have accidentally caught something on fire
[] You tried to drink out of a straw, but it went into your nose/eyes/cheek.
[] You have caught yourself drooling.
[x] You've fallen asleep in class
[] If someone says "fart" you laugh.
[] You just laughed.
total so far = 4
[x] Sometimes you just stop thinking
[x] You tell a story and forget what you were talking about
[] People are often shaking their heads and walking away from you
[] You are often told to use your "inside voice".
[] You use your fingers to do simple math.
total so far = 6
[x] You have eaten a bug. [ne pitajte me kakav je ukus :D]
[] You are taking this test when you should be doing something important
[x] You have put your clothes on backwards or inside out, and didn't realize it
[x] You've looked all over for something and realized it was in your hand or pocket
total so far: 9
[] You sometimes post bulletins because you are scared that what they say will happen to you if you don't, even when you know it won't happen to you.
[] You break a lot of things.
[] Your friends know not to use big words around you
[] You sometimes tilt your head when you're confused
[x] You have fallen out of your chair before
[x] When you're laying in bed, you try to find pictures in the texture of the ceiling
Total: 11 Izgleda da sam ja jedno bash pametno dete :D.
---
Dear Specifichna,
I don't really know how to tell you this, but I'll join the monastery. I think I realized it when your dwarf bit me in woman's clothing and I saw you carving your initials into my Kid's Rock collection. I'm sure you're man enough to understand that your Honda sucks. I'm returning your couch cusions to you, but I'll keep your collection of butterfiles as a memory. You should also know that I always will remember the cocain abuse. Greetings to your freaky family,
Specifichna.
-> How you do the Letter Meme:
Dear (the last person who left a comment on your Journal).
I don't really know how to tell you this, but ___1___. I think I realized it ___2___ ___3___ and I saw you ___4___ ___5___. I'm sure you're ___6___ enough to understand ___7___. I'm returning ___8___ to you, but I'll keep ___9___ as a memory. You should also know that I ___10___ ___11___. .
___12___,
-Your name-
1. What's the color of your shirt?
Blue - Our romance is over
Red - Our affair is over
White - I'll join the monastery
Black - I dislike you
Green - Our horoscope doesn't match
Grey - You're a pervert
Yellow - I'm selling myself
Pink - Your nostrils are insulting
Brown - The mafia wants you
No shirt - You're a loser
Other - I'm in love with your sister
2. Which is your birth month?
January - That night
February - Last year
March - When your dwarf bit me
April - When I tripped on sesame seeds
May - First of May
June - When you put cuffs on me
July - When I threw up
August - When I saw the shrunken head
September - When we skinny dipped
October - When I quoted Santa
November - When your dog ran amok
December - When I changed tennis shoes
3. Which food do you prefer?
Tacos - In your apartment
Pizza - In your camping car
Pasta - Outside of Chicago
Hamburgers - Under the bus
Salad - As you ate enchilada
Chicken - In your closet
Kabob - With Paris Hilton
Fish - In women's clothing
Sandwiches - At the Hare Krishna graduation
Lasagna - At the mental hospital
Hot dog - Under a state of trance
None of the above - With George Bush and his wife
4. What's the color of your socks?
Yellow - Hit on
Red - Insult
Black - Ignore
Blue - Knock out
Purple - Pour syrup on
White - Carve your initials into
Grey - Pull the clothes off
Brown - Put leeches on
Orange - Castrate
Pink - Pull the toupee off
Barefoot - Sit on
Other - Drive out
5. What's the color of your underwear?
Black - My best friend
White - My father
Grey - Bill Clinton
Brown - My fart balloon
Purple - My mustard soufflé
Red - Donald Duck
Blue - My avocado plant
Yellow - My penpal in Ghana
Orange - My Kid Rock-collection
Pink - Manchester United's goalkeeper
None - My John F. Kennedy-statue
Other - The crazy monk
6. What do you prefer to watch on TV?
Scrubs - Man
O.C. - Emotional
One Tree Hill - Open
Heroes - Frostbitten
Lost - High
House - Scarred
Simpsons - Cowardly
The news - Mongolic
Idol - Masochistic
Family Guy - Senile
Top Model - Middle-class
None of the above - Ashamed
7. Your mood right now?
Happy - How awful I've felt
Sad - How boring you are
Bored - That Santa doesn't exist
Angry - That your pimples are at the last stage
Depressed - That we're cousins
Excited - That there is no solution to this.
Nervous - The middle-east
Worried - That your Honda sucks
Apathetic - That I did a sex-change
Ashamed - That I'm allergic to your hamster
Cuddly - That I get turned on by garbage men
Overjoyous - That I'm open
Other - That Extreme Home Makeover sucks
8. What's the color of your walls in your bedroom?
White - Your ring
Yellow - Your love letters
Red - Your Darth Vader-poster
Black - Your tame stone
Blue - The couch cushions
Green - The pictures from LA
Orange - Your false teeth
Brown - Your contact book
Grey - Our matching snoopy-bibs
Purple - Your old lottery coupons
Pink - The cut toenails
Other - Your memories from the military service
9. The first letter of your first name?
A/B - Your photo
C/D - The oil stocks
E/F - Your neighbour Martin
G/H - My virginity
I/J - The results of your blood-sample
K/L - Your left ear
M/N - Your suicide note
O/P - My common sense
Q/R - Your mom
S/T - Your collection of butterflies
U/V - Your criminal record
W/X - David's tricot outfits
Y/Z - Your grades from college
10. The last letter in your last name?
A/B - Always will remember
C/D - Never will forget
E/F - Always wanted to break
G/H - Never openly mocked
I/J - Always have felt dirty before
K/L - Will tell the authorities about
M/N - Told in my confession today about
O/P - Was interviewed by the Times about
Q/R - Told my psychiatrist about
S/T - Get sick when I think of
U/V - Always will try to forget
W/X - Am better off without
Y/Z - Never liked
11. What do you prefer to drink?
Water- Our friendship
Beer - Senility
Soft drink - A new life as a clone
Soda - The incarnation as an eskimo
Milk - The apartment building
Wine - Cocaine abuse
Cider - A passionate interest for mice
Juice - Oprah Winfrey imitations
Mineral water - Embarrassing rash
Hot chocolate - Eggplant-fetishism
Whisky - To ruin the second world war
Other - To hate the Boston Celtics
12. To which country would you prefer to go on a vacation?
Thailand - Warm regards
USA - Best regards
England - Good luck on your short-term leave from jail
Spain - Go and drown yourself
China - Disgusting regards
Germany - With ease
Japan - Go burn
Greece - Your everlasting enemy
Australia - Greetings to your frog Leonard
Egypt - Fuck off now
France - In pain
Other - Greetings to your freaky family
Zanimljivo, moram da priznam. Ne bih ja nikoga ovde da taggujem posebno, svi koji zele da urade ovo su dobrodoshli...:)))))
Sasvim se lako uklopila u novu sredinu. Sve je bilo apsolutno savrsheno, mogla je da odahne, da svoje skrivene strahove skloni u neku prashnjavu arhivu i potpuno zaboravi na njih. Drushtvo je prihvatilo bez problema. Ali ipak, ona je u sebi cutala jedan nemir, koji ju je svakog dana sve vishe i vishe izjedao iznutra, narochito otkada je postala posebno bliska sa drugim ljudima, nashla nekoliko finih drugova i drugarica, chak joj je i prishao jedan simpatichan dechko koga je ,,snimila", pa su bili zajedno... Taj nemir nikako nije uspevala da obuzda, pocheo je da se odrazava i na njenu spoljashnjost i ljudi oko nje su to primetili i molili je da im se poveri, izjada. To je naposletku uchinila i napravila najvecu greshku svog zivota.
Njen otac je bio alkoholichar i chesto se vracao sa posla pijan, uzivao je u grubim shalama i chesto tukao nju i njenu majku. Ona je znala da joj je pomoc potrebna, ali nije josh umela da se snadje u zivotu jer je bukvalno sve uchila sama, bez roditeljske pomoci. Majka vishe nije znala kako da se odbrani od muza, prepustila se bujici dogadjaja, a pomoc iz straha, nije smela da potrazi. Mladu vitalnost njene kcerke je sve to gushilo i razaralo.
Nakon poveravanja drugaricama, uchinilo joj se da je sve u redu, obecale su joj pomoc i rekle da je nikada ne bi napustile da se sama bori sa time. Ali nakon izvesnog vremena, pritisak njihovih roditelja koji su od njih saznali za tuznu sudbinu njihove drugarice, je preovladao. ,,Ko smo mi da reshavamo tudje probleme?", pitali su se oni. ,,Njihov zivot, pa neka ga reshavaju, samo neka ostave nashu decu na miru! Ko zna, mozda je i ta devojka postala nasilna, ima i na koga da se ugleda".
Devojka je ostala sama, potpuno sama, bez objashnjenja i bez razloga, samo zato shto se, nesrecom, nashla u corsokaku, put nazad joj je bio preprecen, a sama nije mogla da srushi zidove oko sebe.
***
Ovakvi sluchajevi, nazalost, nisu usamljeni, i veoma su sharoliki, raznovrsni. Zapitajte se koliko ste puta i vi sami postupili slichno kao roditelji iz gornje priche, nesvesno reagujuci odbojno na tudju patnju i nesrecu?
Chitava situacija me opasno podseca na one stare, skoro zaboravljene dechije zavrzlame koje vuku korene iz vrtica - poenta je da pritrchish svojoj ,,zrtvi" i na ledja joj zalepish parche papira na kome je tvojim neveshtim zvrljopisom napisano neshto obichno uvredljivo ili podsmeshljivo, tipa ,,Ja sam magarac", a onda se druga deca smeju tom detetu, dok ono utroshi sate u mozganju zashto, kako i shta sada. Labeling. Etiketiranje, koje ima takvu chudnu moc, da se eto, odrzalo do danashnjeg dana, i da se iz doba kada smo svi mi bili nezreli, prebacilo u doba kada bi po svim zakonima prirode, biologije i drugih nauka trebalo da budemo zreli, ali eto...nismo.
Shta mene tu konkretno iritira? Pa eto, to loshe rasudjivanje i prebrzo zakljuchivanje. Znate, deluje mi kao da svi mi ochekujemo od drugih da prihvate nashe mane, nashe nesavrshenosti (osim toga, imamo i pravo da pravimo greshke), ali da, medjutim, burno odreagujemo ako neko drugi prikaze svoju nesavrshenost na nachin koji bi od nas, po svim moralnim i etichkim pravilima, nalagao da se makar delimichno umeshamo i pomognemo. Stvoreni smo da uchimo jedni od drugih, a to uvek najlakshe zaboravimo.
Ne mora neko da glumi Dobrog Samaricanina, niti svima da pomaze, ali ne treba stajati mirno i zatvoriti ochi kada se neshto evidentno dogadja drugima, jer, josh za trenutak su to samo drugi, a mozda ce se vec sutra kolo srece okrenuti i to cete postati vi. Osim toga, zaista niko nije savrshen, treba se suochiti sa chinjenicom da nemaju svi fin i lagodan zivot i da okretanjem glave necemo postici da se to stanje promeni.
Neko ce reci da nam je takav stav prema drugima u genima, iako ima izuzetaka. E pa, ako su izuzeci mogli da svoje gene figurativno ,,promene", mogu i drugi. Nakon svega, postoji samo pitanje hocu-necu?
