1/12/2008 - Otkucaj...

Kazesh da je cutanje umetnost. Htela sam jednom da cutim pored tebe, da prekinem bujicu svih dragih rechi koje sam upucivala tebi, u nadi da cesh se ti nadovezati svojima, i da cemo na kraju oboje zavrshiti u potoku svih emocija koje smo nasluceno delili.

Zacutala sam.

Otkucaj, i tishina... Upravo tishina....

Praznina..... Samo praznina i odjek mojih sopstvenih rechi koje su mi se vracale, negativno dvostruko jache.

Sve vreme je bila jednosmerna ulica, a sada je znak STOP.

Stani, chuj me.... Gde sam pogreshila?!

28/11/2008 - Pechal

Postoji onaj uzasan osecaj bespomocnosti koji se javlja kada shvatite da vashe rechi vishe nemaju nikakvog efekta ili svrhe, i da je svaki vash korak samo odjek proshlosti i ne predstavlja nishta novo. To je trenutak kada vam se izvesni snovi srushe, kao kula od karata i shvatite da ste zarobljeni izmedju chetiri zida, da mozete samo da se koprcate, da, upravo koprcate, a ma koliko snage ulozili u to, nema izlaska napolje ni po kakvu cenu...

Zarobila me je ova ekonomska kriza. Jer da nema nje, moje misli bi letele slobodno. Osecam neshto teshko, tamno i tmurno nadamnom, pritiska me, oduzima mi kiseonik, ne dozvoljava mi da osetim onaj sladak ukus zivota. I stanje je statichno, nepromenjivo, a svaki pokushaj je osujecen i pre same realizacije. Jako je loshe kada je sve tako nasilno ugusheno, potisnuto, kada implodira, jer se onda krhotine unishtenih ideala rasprshe po svesti i onda bole, uzasno bole, svakoga dana podsecaju i prichaju prichu o propushtenim shansama...

A ja pokushavam da govorim. Pokushavam da se suprotstavim, ali ne znam kako, uzaludno trazim nachin. Ne, ovo nije patetika, nije jecanje zbog neostvarene ljubavi, potoci suza koji se prosipaju svake noci zbog sjaja nechijih ochiju i svetlucavog osmeha, nije ni josh jedna pricha u maniru ,,tinejdzerske muke su najvece", ne, sve to zvuchi tako pogreshno, ovo je neshto shto je samo moje, lichno, i istovremeno tezi da se podeli i ostane skriveno...

Postoje slatke tuge, one kojih se kasnije, kada faza prodje, sa osmehom secamo.

Postoje i one teze, kada se na momenat nadjesh izgubljen u konfuziji prolaznosti zivota, i kada ti snazno zatreba topla rech drage osobe da bi te vratila u ravnotezu.

Ima i onih josh tezih, kada tu dragu osobu izgubish i kada nema tople rechi sa njene strane, taj bol je neopisiv, ali je josh gore kada sve to imash, nishta se nije dogodilo, a opet, kao da jeste, neshto se prelomilo, zauvek nestalo.... Nikada vishe necu potcenjivati nevinost dechijeg neznanja, ono je blazeno...

A ja i dalje ne umem da se izrazim. Nekako mi to ne polazi za rukom. Jer, kako mogu tako jednostavno i lako da kazem da je doshlo vreme za promene, da je odavno doshlo, a da u dubini dushe znam da se ta promena nece desiti, da je taj tamni oblak sprechava, potiskuje? Kako mogu slobodno da pricham o tome da ne mogu da zivim u sredini u kojoj zivim? Da mi smeta, da suvereno vlada mnom, shto je kontradiktorno sa mojom lichnoscu, ona se nikada nije nikome pokoravala niti ce. Ne mogu. Ne mogu. Ne mogu. A volela bih...

Osecaj bespomocnosti i uzaludnosti, najgora moguca emocija u ovo trulo, pogreshno vreme, doba, period... Chelichnim lancima sam prikovana za sadashnjost, dok josh chuvam u sebi trunku optimizma u nadu da je sve u redu, da je sve za choveka; pokushavam da verujem u sudbinu, ali nekako uvek izlazi isti zakljuchak, da je neposhtena, kurva, surovo se poigrava ljudima koji su iz njene perspektive manji od trunke prashine i onda je automatski sve prah, nichega nema vrednog ostajanja i chekanja, pesimisti bi rekli da nijedan razlog vishe ne postoji, ali ja znam dobro znam, svako to oseca, svako na svoj nachin, pitanje je samo kako izgovoriti neshto shto je u tebi toliko dugo da se vec ukorenilo i naviklo na boravishte u dushi? Kako protiv svoje krvi? Kako kada znash da tu ne mozesh nikako postupiti, kada je sve jedno veliko, uzasno, zardjalo, pokvareno nishta?!!!

15/11/2008 - Bunt!

Uvek je lako pristati na bilo shta, dovoljno je samo klimnuti glavom, izgovoriti dobro poznatu jednosloznu rech u nekoj od njenih mnogih varijacija i prepustiti se talasu sigurnosti koje donosi neodgovornost. Ako nam neshto smeta, to treba i izreci. Znate osecaj kada vam se zivotne, vashe ili tudje frustracije sakupe i u jednom momentu se rasprsnu kao balon od sapunice i izliju sav svoj otrovan sadrzaj u etar? Znam da znate. Ja svoje ,,ne" zelim jasno da kazem... Idemo zajedno:

Necu da sedim skrshtenih ruku i posmatram nepravdu!

Necu da dozvolim drugim ljudima da me povrede!

Necu da odstupam od svojih stavova!

Necu da se pretvaram da sam neshto shto nisam!

Necu da slusham neke kvazi-mediokritete koji to ne zasluzuju!

Necu da nikada budem u senci zivota!

Necu da budem ,,jedan/jedna u masi istih"!

Necu da pratim modu ako mi se ne dopada!

Necu da budem fensi, ulickana, skockana kao porno glumica samo da bih se dopala dechacima!

Necu da spavam sa tipom dok ja to ne odluchim!

Necu da probam cigarete, travu, tablete ili bilo kakva druga sredstva za ,,opushtanje"!

Necu da se napijem!

Necu da me sazaljevaju! Nikada!

Necu da ostanem bez fakulteta, posla, prilika i da se posle chitavog zivota zalim drugima kako je sve to bila ,,igra sudbine"! Nije!

Necu da budem tudja marioneta!

Necu da zaboravim na svoje poreklo!

Necu nikada da podignem ruku na sebe!

Necu da zaboravim na chast i dostojanstvo koje svaka osoba treba da ima!

Necu da prestanem da se borim za svoje mesto pod suncem!

Necu da odustanem nakon jedne greshke, treba ustati, nauchiti i krenuti dalje!

Necu da izgubim veru u ljude!

Necu da ne znam da kazem ,,necu"!

Lakshe? Meni jeste...;)

5/11/2008 - Simplicity is the key :D

Kazu da nam sve velike mudrosti padnu na pamet kada im se najmanje nadamo. Na WC sholji, u krevetu, izmedju dva koraka, udisaja, otkucaja, dok razgovaramo sa prijateljem preko telefona a u isto vreme odsutno zvrljamo na praznom papiru, dok zurimo u jednu tachku na plafonu i pokushavamo da dokuchimo kako nam se odjednom sve oko te tachke chini jako belo, ili kada se uhvatimo za kvaku od vrata, a ta tajna mudrost nam odjednom sevne kroz kljuchaonicu i pogodi nas u levu nozdrvu. Bitno, stvori se. Setimo se samo Arhimeda dok se kupao... :-D

 Vecheras, dok sam sterilizovanim shtapicem za ushi pokushavala da ochistim teshko dostupne prostore izmedju tipki na tastaturi, doshla sam do zakljuchka do koji ranije, ochigledno, nisam uspela da dokuchim. Ljudi, mnogo bre, komplikujemo svoj zivot! Ne valja vishe tako... Zato sam odluchila da napravim sistem promene i da ga prvo primenim na sebi. Ochistila sam tastaturu i bacila se na kuckanje u Wordu, odnosno osmishljavala sistem uproshcavanja, pojednostavljenja stvari. Neko ce se pitati chemu to, ali vidite, nije da smo mi glupi da shvatimo komplikovanije, naprotiv, previshe smo pametni i prerasli komplikovane stvari, u njima se sada nalaze samo osobe koje o tim stvarima malo znaju, dok pametni nadju daleko lakshi nachin. Pa recimo, kod mene se krenulo od rechi. :) Odluchila sam da makar na trenutak, suzbijem u sebi povremenu zelju da mislim i pishem  ,,u oblandama", jer sam zakljuchila da time nishta ne gubim, a moje izvesno neuko drushtvo/okolina vishestruko dobija. Em me razumeju, em shvate poentu, em to primene. Shta cu lepshe? :-DD

Takodje, pri donoshenju nekih vaznih odluka ne treba ukljuchivati mozak koji sve iskomplikuje i uspanichi vas. Chemu nam ono sluzi instinkt, ili ,,shesto chulo"? (za sluchaj da nikada nisam rekla, ne smatram da samo drage nam pripadnice lepsheg pola to poseduju, i mushki imaju, ali nece da priznaju, pa je kod nas razvijenije, muahaha)

Zashto biste toliko dugo chekali kraj telefona da vas neka special osoba pozove, kada jednostavno mozete da uzmete dotichni telefon i pozovete nju? Zashto biste se uplitali u duge lazi koje svesno izgovarate sami sebima da biste opravdali neki svoj postupak za koji znate da je pogreshan? - preuzmite stvari u svoje ruke i razreshite situaciju! Kod jednostavnosti je mnogo manje mudrovanja, a vishe akcije i verujte, lakshe je, pristupachija je metoda kojom se takodje jacha i samopouzdanje, naravno u skladu sa dogadjajem. :D

Tako da, sledeci put kada budete bili na WC sholji, lezali u krevetu, kupali se kao dragi nash Arhimed ili samo prstima sharali po vazduhu iz dosade, setite se jednostavnosti, pojma koji objashnjava sve, olakshava i chini srecnim. Mozda je to upravo onaj kljuch koji ce otkljuchati vrata mudrosti, pa ce vam se sve to iznenada sliti, ne samo u levu, vec i u desnu nozdrvu.

3/11/2008 - Pitanje

...

...

...

Nakon izvesnog vremena postanemo preosetljivi na dodir.

Boli nas svaka pogreshno izgovorena rech

Dotakne nas i ono shto nas nije smelo dotaci,

Vrishtali bismo, ali ton se ne proizvodi,

Plakali bismo, ali je okean suza presushio,

Mrzeli bismo, ali otkrivamo da smo zaboravili kako,

Reagujemo brzo i neochekivano.

Tada shvatimo da nam se desilo,

Da su nas stigli demoni noci,

Greh za sve pogreshne zivotne procene,

Svi potisnuti strahovi i srusheni snovi,

Da su nam noge kao od zelatina

I ne mozemo pobeci iako to silno zelimo.

Tada, kada vec jednom shvatimo

Kada i na svojoj kozi osetimo

I potrazimo oproshtaj,

Da li prekasno da nas spase ljubav

Na koju smo u zurbi za pogreshnim vrednostima, zaboravili?

...

...

...

2/11/2008 - Napolje iz moje glave! Odmah!

Chudno, nisam primetila koliko me snovi zamaraju, vishe nego shto bi trebalo da me opuste... Najradije bih ih sve zaboravila, poslala na ono fino, lepo mesto gde odlaze svi snovi i mozdane slicice nezeljenog karaktera, mesto koje tradicionalno zovem ,,pershun" iako postoji mnogo razlichitih i vulgarnih naziva za to, ali oni kao da nece da odu, opiru se maksimalno, drze se za moju svesnost kao za slamku i ostaju zalepljeni tu, kao dosadni chicak.

Sinoc sam sanjala neshto sto me je nachisto prestravilo. Mala, sitna stvorenja, crna, zlokobnog izgleda, par dlakavih nozica i crvenih okica su trchkarala svuda po meni. Brrr... Josh im znam i imena. Vashi, iliti vashke. Oh my Lord. Ako postoji neshto chega se zaista uzasavam, to bi bili insekti, tvrdokrilci, opnokrilci, dvokrilci, skoro svi, mada me neki fasciniraju a neki izazivaju pomeshano osecanje zbunjenosti, zanimanja i chiste odvratnosti. Vashke me ne intrigiraju ni na jedan nachin, jednostavno ih ne podnosim. Ne mogu da zamislim gori teror za sebe od uzasnog osecaja dok mi ta stvorenja nemilosrdno gamizu po glavi i nalaze azil medju mojom lepom, gustom, crnom kosom. Neee! Napolje! Odmah!!!

Do sada sam samo jednom bila u prilici da ih ugostim, i period koji mi je bio potreban da ih se otarasim (za njih ne vazi ono ,,svakog gosta za tri dana dosta", naprotiv!) je delovao beskrajan. I sam san je bio duzine vechnosti, osecaj svraba se nekom chudnom autosugestijom zadrzao par minuta nakon budjenja, ali je odbojnost ostala u svojoj mirnoj kucici misli i ako mislite isto kao i ja, prilikom chitanja ovog posta cete napraviti zanimljivu facu koja odrazava gadjenje i stisnuti usne. A sigurno da na njih mnogi ljudi i ne pomisle, ne dozive ih kao potencijalnu opasnost, sve dok im se ne dese, a tada nema osobe koja ih nije proklela i pitala se zashto uopshte postoje napasti te vrste kada ljudski rod nema nikakve koristi od njihovog bivstvovanja. Bolje je misliti unapred.

Srecna sam shto se snovi ne pretvaraju uvek u stvarnost, ali me zabrinjava chinjenica koju chujem na metereoloshkim izveshtajima, ovaj novembar ce biti sve, samo ne lagani intro u zimu - sa temperaturama iznad prosechne za to doba, ne sumnjam da ce predstavljati idealne uslove za formiranje idealnog biotopa za takve zivuljke. Znachi, naoruzajte se shamponima, gustim cheshljevima, srecom i od napasti nece biti ni ,,n". Mislim, bolje bi im bilo.....

31/10/2008 - Lutanja...

Ceo svoj zivot, svakog trenutka, gledam ljude oko sebe. Nastojim da proniknem u njihove lichnosti, to mi deluje veoma izazovno za moje ocenjivachke sposobnosti, tragam za sitnim delicima njihovih misli koji ce mi pomoci da stvorim realnu sliku o njima. Tako istovremeno stvaram i sliku o drushtvu u kome danas, sticajem okolnosti, zivim i krecem se...

Neko moze da kaze i da su ova vremena teshka, ali ja josh osecam ljubav u vazduhu. Svakoga dana vidim bezbroj dokaza koji ukazuju na to. Neke sitne stvari, suptilni gestovi, neshto shto se ne moze odmah uochiti, obelodaniti, skriveno je, tajno a opet tako prelepo u svojoj jednostavnosti, ne definishem ga, a znam da je to ljubav, u nekom od svojih bezbrojnih lica. Neznost. Bol. Rapsodija boja koje docharavaju duboko stanje dushe. Dusha treba da bude u svim duginim bojama da bi bila potpuna.

Tragam za slikarom, za boemom koji ce u jednom trenutku svojom kichicom veshto preci preko skrivenih kontura mojih emocija i pretvoriti ih u vatromet naglashenih linija i tekstura. Zelim da me poznaje na umetnichki nachin, onako kako ni samu sebe nikada nisam dozivela niti do kraja upoznala. Svedok sam umetnosti koja lezi oko mene u svakom poljupcu koji primetim da se raspukne kroz ove chetiri dimenzije, a ceznja da se sve to dozivi i u subjekatskoj funkciji raste, reciprochno sa saznanjima da se takva vrsta upoznavanja i dozivljavanja osobe deshava veoma retko, i shanse su sve manje sa idealizacijom neizrechenog. Ostaje samo da se sluti, cheka i shapuce sebi da vreme ipak postoji, da ce doneti razne promene i srecu na onaj pravi, potpuni nachin.

A bilo je i slikara, necu da porichem. Bilo je, dodju oni, ali neshto u meni, shto je trebalo da im predstavlja muzu, platno i paletu boja, se odjedanput povlachilo, ishchezavalo, nenamerno, jednostavno nije zelelo slikara-amatera koji se tako lako predao i popustio njenim magichnim dozivanjima. To neshto je htelo i dalje da luta, i dalje da trazi, posmatra ljude i trazi u njima ono shto njoj uporno ali svesno izmichne, tajnu koja ostavlja sve delice srca zalechene i na mestu, i uziva u privremeno bezuspeshnoj potrazi, mislima koje govore da se generalizovano savrshenstvo ne moze naci, jer ljubav nije savrshena, ali da postaje takva samo ako uspemo da chvrsto verujemo u ono shto nadjemo, da poklonimo poverenje slikaru koga cemo vremenom izveshtiti da od amatera postane pravi profesionalac.

Kada lutam, ja lutam raznim neispitanim sferama koje skrivaju odgovore na razna pitanja ljudskih misli i dushe. Ponekad i ne zelim da se pronadjem. Posmatracu ljude, uchiti od njih, osecati njihovu ljubav i nadgradjivati svoju sopstvenu paletu boja. Jednoga dana, znam, doci ce pravi slikar i sve ih izmeshati a da sve to bude prokleto dobro. Do tada...chekacu...volecu...lutacu....

25/10/2008 - Nightary

Jako mi je interesantna chinjenica da nocu uvek bolje razmishljam. Tada mi uvek sve moguce ideje padnu na pamet, desi se da zaluta i neki stih, veseli potok notica zazubori i zazvoni i uvek je moguce ono shto nije preko dana, osetim stvari koje su mi josh nepoznate, naslutim ih, definishem, zapishem i chuvam...

Odnedavno sam pochela da pishem ,,Nocnik". Da, dobro ste prochitali. Ukoliko moze da postoji dnevnik-diary, moze i nocnik-nightary, shta mu fali? :) Knjizica je kozna, crna, malena ali opet savrsheno velika da primi sve moje misli u originalnom, neprechishcenom nocnom/otrovnom izdanju. Funkcionishe poput lichnog psihologa, zapishesh nocu svoje misli, ali onako surovo gole, tachno onako kako se osecash, rastvor osecanja stvoren dogadjajima, sve, apsolutno sve shto te chini srecnim ili te tishti, i onda sutra, kada vec dan osvane, prochitash i konstatujesh da sasvim drugachije razmishljash danas nego shto si sinoc. To zaista pomaze, motivishe te, i daje ti utisak da postoji neka tanka linija izmedju jave i sna koja se upravo nalazi na prelaznom periodu iz dana u noc i iz noci u dan, ponekad se chini da nocu postanesh neka sasvim druga osoba, oslobodish u sebi neshto divlje a u isto vreme romantichno, sposoban si da kombinacijom utisaka i ugodjaja savrsheno jasno osetish nocni miris trave, sneg u vazduhu, leto u dushi....

Nocnik je dobra stvarchica. Zadnju stvar koju sam opisala bila je moja chudnovatna reakcija na narandzasta gradska svetla i shirinu autoputeva. Narandzasto me ne privlachi neshto posebno kao izolovana boja, ali noc, noc u svom punom smislu, kada se sve chini nestvarnim, poprskana tankim zracima narandzastog svetla, deluje poput muzike, opushtajuce, smireno... Autoputevi su mi privlachni zbog tog neopisivog osecaja slobode koji imam kada sam pored njih u smiraj dana, josh ako se vetar nestashno poigrava mojom kosom...:))))

Sutra cu verovatno prochitati ove redove kao one iz nightary-ja i pomisliti da su sve te stvari skroz otkachene, tipicno nocne. :))) Ali znate shta? Nocno je in. :D

4/10/2008 - Varka nashminkanog predatora

Verujte mi, vise ne znam kako i kada su se stvari promenile. Valjda nisam obracala paznju, previse sam vodila brige oko jednog mog slomljenog nokta, koji je uinvalidio neki mali procenat mog tela i duse, ali me ipak nije sprecio da kuckam, sada kada sam najzad obratila paznju. Nekada se znao red (i zakon) :D. Muski svet je prvi prilazio zenskom svetu, zenski svet bi se neckao i neckao, ali ne bi poricao da mu to prilazenje i uporno udvaranje prija, muski svet bi bio uporan i stvar bi se skoro redovno okoncavala srecno za obe strane, i vuk sit i sve ovce na broju, a nekada i divnim, slatkim recima ,,I ziveli su srecno do kraja zivota". Sta sada ne stima? Koja sijalica je pregorela?

Setajuci jutros, iznenada sam zapazila jednog zgodnog frajera sa druge strane ulice koji se kretao u istom pravcu gde i ja. I ne bi to bilo nista cudno, zgodnih frajera ima pa ima, nekih sasvim nesvesnih svoje zgodnoce i frajeroce...:D Ovaj tip preko puta je spadao upravo u tu kategoriju. Medjutim, ubrzo su u moj vidokrug usle dve pripadnice zenskog sveta koje su mi izuzetno privukle paznju, svojim ponasanjem, kvazi-velegradskom izgledu kao i aurom opasnih blajhanih mackica za koju su se svojski trudile da dospe do pogleda a i ocigledno uspavanog centra za muskost suprotnog pola - hej pa mi smo nekada bile plen, ali not anymore, sada MI lovimo, muahaha!

Uspela sam samo da primetim pirsing na nosu jedne devojke, dubok dekolte druge, mini koznu suknju prve, cizme a la folkstar druge, i vec mi se smucilo. Sminka preterana za jutro, po mom ukusu,  nije nimalo poboljsavala utisak. Ali, pazite, njih je bilo briga za MOJ utisak o njima, nije mi trebalo dugo da provalim da su one, zapravo jurile frajera preko puta, ocigledno su ga znale, makar iz vidjenja. I utisak odvratnosti prema devojkama je nadvladao osecaj zaljenja za tipa, nadala sam se da je dovoljno pametan da skapira ono sto sam i ja, da se igra promenila, da vise nije lovac osoba koja ne nosi stikle, nema grudi, a ima nastavak u donjem vesu, sada prava opasnost vreba iza ociju uokvirenih crnim kreonom i dugih, neprirodnih vestackih trepavica. I te oci, ma koji nivo inteligencije one skrivale u sebi, ocigledno su bile prepune vrcajuce lukavosti i iskustva u toj igri lovice, u kojoj su se vec samoproglasile za pobednike.

Posto vise nisam mogla da slusam njihove komentare o velicini, atraktivnosti i odokativno procenjenoj tvrdoci pozadine sirotog tipa, polako sam promenila smer i vratila se kuci da se na miru zapitam ima li muski svet pojma kakvi evoluirani predatori ih cekaju iza ugla...

Nekako mi je uvek bilo prijatnije kada bi se sve odvijalo po ustaljenom procesu, jesam zagovornih novih stvari, ali neke treba ostaviti upravo onakvima kakve jesu. Zene jesu postale nezavisna bica, svesne da mogu da dominiraju i da im to ide, ali ponekad razmisljam da li to prouzrokuje sve vecu stidljivost kod muskog sveta, (koja je na srecu jos uvek mala ali nikada se ne zna :P) i da je sam proces udvaranja bio mnogo lepsi i romanticniji pre nego sto se izmenio, ubrzao i postao flertovanje. Nekada su lukave varke muskaraca-lovaca bile mnogo bolje i efektnije, a sada nastupa i doba onih nasminkanih. Sreca, pa onim opasnim i bad, bad zenskim lovcima, karmin uvek ima bljutav ukus prolaznosti...

1/10/2008 - Vodic za zlobne komentare

Jedan takav ti moze doneti mnogo vise nego svi dobri koje su ti poslati od samog pocetka blogovanja. Iz njega naucis ponesto o karakteru osobe koja ga je poslala, i ako ga podrobno analiziras, mozda procitas nesto i izmedju redova. Doticna persona, pocasni kreator komentara moze biti i anonimna, ali to bi samo predstavljalo veci izazov da odgonetnes ko se krije iza tog misterioznog velikog A na pocetku...

Postoje dve vrste pisaca zlobnih komentara:  profi i amateri. Na srecu, ovi drugi suvereno dominiraju carstvom pisaca te vrste, sto je ok, ali to samo degradira one profesionalce i jednostavno, ne izgleda lepo i zanimljivo. Pisanje zlobnih komentara je umetnost i ne treba je bespotrebno kvariti dodavanjem ruznih (sto bi se reklo rogobatnih) reci kojima tu nije mesto. Treba biti pametan, lukav i na neki morbidan nacin duhovit da bi se napisao takav komentar koji nece ostaviti nisko misljenje o svom tvorcu, jer ko zeli da ga neko prozove glupim, a ispasce glup bude li se ponasao neozbiljno i neprofesionalno pri pisanju i ako se nakon izvesnog vremena kvalitet zlobnih komentara ne popravi, bice mentalno zbacen u jedan imaginarni kontejner u nekom matriksu bezveznosti, na kome jasnim i boldiranim slovima pise SPAM.

Sto se tice nesrecnika kojima je zlobni komentar upucen (a ponekad nisu svi nesrecnici :D), oni to uglavnom shvate pogresno i olako. Ne treba odgovarati na komentar, ma kakav on bio, zapravo, profi pisac ce napisati takav komentar da ce ti bukvalno vezati ruke i neces ni biti u mogucnosti da odgovoris, sto je njemu/njoj i bila namera. Ne da zapocne raspravu, vec da ti prenese izvesnu poruku. Tu poruku cesto nije lako rastumaciti. Treba razvejati maglu sarkazma koja obavija komentar i ukapirati na sta se konkretno odnosi, da li na vas licno, na vase pisanje, ili nesto sasvim trece. Ne shvatite me pogresno, kada kazem zlobni, ne mislim na onu vrstu zlobe koja je u cistom stanju fatalna i po nosioca i po zarazene, vec na onu vrstu koja je tu samo da ostro pecne, da se javi da postoji i oduva neke visoke oblake i lovorike. Tu treba pristupiti vedro, gledajuci pozitivnu stranu komentara, nauciti nesto. Medjutim, kada vam stigne nesto pisano od strane amatera u pisanju zlobnih komentara, vredi procitati (nikada se ne zna da li se u nekom amateru skriva talenat koji bi ga brushenjem doveo do statusa profija), ali ne treba preterano razmisljati, a ne daj Boze, uzvratiti istom merom. To ,,gadjanje" ruznim komentarima koji vredjaju opticki nerv svakog dobrog i finog sarkasticara bi delovalo kao da se vi i taj amater rvete u blatu u agoniji, neumorno, i svakim zescim naletom se samo vise ukopavate u tu braonkastu smesu nepoznatog porekla.

Da zakljucimo, pisanje zlobnih komentara je specificna vestina koja zahteva pre svega inteligenciju, zatim vestinu pisanja i zakljucivanja, a na kraju i izvesnu dozu hrabrosti da bi ste se javno prikazali kao njen autor. U suprotnom, neki amater moze lako da vas zameni, prisvoji vam delo, i zapocne rvanje u blatu, sto bi srozalo jacinu komentara, ciji je efekat prodrmavajuci. A da biste to ucinili, treba vam nesto sto bi sintetizovalo vasu poentu i prenelo je na najbolji moguci nacin onome kome je upucena, a sa njim i citavoj blog zajednici. Ukratko, trebaju vam muda... :D

7/8/2008 - Zeleni papiric za utehu...

Kako se osecate kada pogledate u unutrasnjost svog novcanika? Srecno, zadovoljno ili pak uznemireno, zabrinuto? Da li imate tendenciju da planirate na sta cete sve potrositi svoju platu/dzeparac, da bi pravilno raspodelili troskove? Da li mislite da cesto nemate novca za sve sto zelite?

Zivimo u vremenu koje nas nazalost uci da je od neprocenjive koristi kada ti je najbolji prijatelj i pomagac veliki kozni novcanik pun suskavih papirica koji tako mnogo znace. Ime im je isto - novac, i na nesrecu, ljudi se uglavnom dele prema tome u cijem je vlasnistvu veca kolicina pomenutih papirica. Novac se uvuce u sve, u nauku (ekonomija, finansije), u svakodnevni zivot (kupovina potrepstina), cak u izreke (vreme je novac) i lagano truje sve sto mu se nadje na putu. Staro i mlado. Ne tako retko bila sam svedok ili sam cula za svadje oko novca i mogucnosti koje on donosi, ali neke stvari jednostavno nisu tako stvorene da bi se novac u njih uplitao svojim djavolskim sharmom i rusio koncepcije. Evo jednog primera:

Grupa tinejdzerki, pri izlasku u grad par nedelja pre mature, se nasla u ne bas prijatnom nadmudrivanju kome je svedocilo nekoliko osoba, medju njima i moja malenkost. Doticne cure su zajapurenih lica, uzbudjeno i sa nekim pritajenim lukavstvom raspravljale o maturskim kombinacijama, frizurama i sminki. Iskreno, nije me iznenadilo to sto je taj razgovor, koji je trebalo da bude sasvim bezazleno caskanje o danu D za njih, postao otvorena rasprava. Ni manje ni vise, oko novca.

 ,,Moja haljina je kostala vise od 500 evra", ponosno je izjavila jedna zestoko nasminkana devojka, ne skrivajuci zadovoljstvo zbog te cinjenice.

,,Auuu", odobravajucim uzvikom su propratile tu recenicu njene drugarice, sve izuzev jedne koja je odgovorila:

 ,,Samo 500?! Kladim se da sada tvoji roditelji nemaju sta da ti daju da jedes, hahaha! Moja haljina je kostala duplo vise, i to jos nije sve, cipele su cak bile skuplje nego sama haljina!"

Ostale devojke su zviznule i zadivljeno je pogledale, iscekujuci nastavak. Nasminkana devojka je pozelenela od besa i ljubomore:

 ,,Ne lazi, glupaco jedna, X mi je rekla da si narucila haljinu kod Mire krojacice, a moja je original Dolce Gabbana!"

Druga devojka se zlurado podsmehnula:

 ,,Da, da, Dolce Gabbanu samo mozes da sanjas, i nemoj ti meni da kazes da lazem, haljina je stigla iz inostranstva, hoces da vidis priznanicu da je paket bio isporucen?"

 ,,Uzmi ti tu tvoju nepostojecu priznanicu i njome obrisi ****, vidis kakva si ruzna i debela, tesko i da mozes da udjes u neku normalnu haljinu!", devojka je sve vise podizala ton razgovora, i na kraju se sve pretvorilo u zucnu svadju oko toga ko je vise platio svoju matursku haljinu i cipele.

Nazalost (koliko sam puta do sada vec napisala tu rec :D) takva scena i njoj slicne su skoro cest prizor medju omladinom. I sada tu se treba zapitati ko je kriv za tako uskogrudno materijalno rezonovanje? Da stvar bude jos gora, ovaj istinit primer nije usamljen slucaj. Zapitajte se koliko ste se puta brinuli zbog nekog neplacenog racuna, pozajmljivali novac, dizali kredite, pozeleli da imate makar malo vise novca da sebi povremeno ispunite neki kapric i sl.

Primetila sam da se novac cesto koristi za utehu. Da li postoji bolji prirodan lek za slomljeno zensko srce od celodnevnog sopinga? Ko zna, neka javi... :)))))

Ponekad takodje pomislim da bi novac imao vecu vrednost kada bi njime moglo da se kupi iskustvo, da se plati prodano vreme, kupi sreca, zdravlje, miran san, jos par godina zivota.... To su mnogo vaznije stvari od onih koje se mogu kupiti, pa opet, ljudi njih zanemaruju i slepo sledeci ambicije vezane za novcanu sigurnost, mogu biti skloni da svasta ucine samo da se dokopaju bolje placenog posla ili sl. zapravo, kada se bolje razmisli, velika vecina krivicnih dela se cini zbog novca. Razmislite zasto tako i dokle tako.

Ne vidim cemu sve ovo vodi, a opet se suocavamo sa cinjenicom da zivimo u veku zelenih papirica koji nam pruzaju utehu. I sada, nakon sto ste procitali sve ovo, odgovorite mi, kako se osecate kada pogledate u unutrasnjost svog novcanika?

29/7/2008 - Tisina...

Kada ne znam gde bih, kada mi se cini da se cela planeta vrti a ja jedino stojim u mestu, kada za sekund zivot postane kao preslikan iz nekog loseg, dugog sna, trenutak u kome pokusavam da pobegnem imaginarnom progonitelju koji je zapravo utelovenje svih mojih potajnih strahova, i onda prekasno uvidim da su mi noge teske kao celik, ali ne prestajem da pokusavam, samo sklopim oci, hladnim sakama sakrijem lice od vreline realnosti i utonem negde duboko, u secanja, u mir, u tisinu.

Jer tisina je cudan pojam. Dozivljavam je kao vodu, izolovana, nekad mutna, nejasna, nekada kristalno bistra, nezavisna, okrepljuje, ona koja se najsnaznije dozivi kao prirodan element neophodan za opstanak, tek kada se oseti velika potreba za njom i njenim blagotvornim dejstvom, nekada huci, nekada sapuce, ali svejedno, postoji i svesna je toga... To je mir, spokoj, okretanje ulevo dugmeta za glasnocu zivota i momenat kada se svaki kvadratni metar mesta koji zovete domom cini da dise u ritmu prirode.

Kada mi treba, ah, kada mi tako nezadrzivo treba taj slatki osecaj na usnama koji proizvode molekuli vazduha nepomuceni zvucima, oslobodjeni napetosti, stranog prisustva; kada pozelim da budem sama u miru, a znam da ne mogu; cekam noc, tamnu, misterioznu, cekam je netremice izmedju cetiri zida da dodje i odagna haos buke i uzurbanosti...

Cula sam kako tisina vristi. I to je uzasno, to je necujni zvuk apstrakcije koja zeli da ostane nevidljiva i da cuti, a da jasno i sa gadjenjem izrazi svoj buntovnicki stav prema svim tim suvisnim decibelima koji, poput visokih, namrgodjenih silueta, patroliraju slusnim kanalima. I sve bih dala da joj kazem da prestane, da ne proizvodi tu visoku frekfenciju koja iritira jer se oseca a ne cuje. Onda krenem negde, krenem u prirodu, poslusam instinkt i dodjem tamo gde je tisina jos cista, nepomucena, neiskvarena gomilom ljudi koji ne znaju da je cene i ne shvataju koliko znaci. Tada duboko udahnem vazduh pun srece i neobicne ljubavi, rasirim ruke i zagrlim citav svet. I cutim.

5/7/2008 - ***

Mislila sam da je medju nama bilo neceg sto bi moglo postati prijateljstvo. Jer, uvek si bio tu, u pravom trenutku. Kad god sam zastala na krivudavom putu sudbine, kada mi je postalo sasvim tesko i komplikovano slediti svoje teznje, kada bih neodlucno zurila u maglovitu buducnost ili tiho plakala u noci, uvek si znao da me utesis, ohrabris, obradujes. Mogla sam tako i celu noc da provedem u tvom narucju, samo da bih ti dozvolila da mi brises suze. A znao si to da radis, na nacin za koji niko, nikada znao nije. Osmehom. Poljupcem. I sve je bilo lakse, bolje, svet je odjednom bio tako prijatno i gostoljubivo mesto, a ne crna dolina potisnutih strahova i bolesnih ceznji za uspehom. I zelela sam da budemo prijatelji, oh, samo nebo zna koliko sam to zelela, i znam da si i ti isto zeleo, ali je to izgledalo prosto nemoguce tada, u tom trenutku kada nista nije bilo vazno osim nas dvoje, i uplasila sam se da bismo mogli da predjemo u crvenu zonu gde prijatelji postaju nesto vise... Bojala sam se i toga da je mozda zapravo to, a ne prijateljstvo, ono sto tako zarko zelim.

Znao si da mi je tesko otopiti srce. Znao si da nikada, nikada u svom zivotu nisam dozvolila da me neko ima celu, i dusu i telo odjednom, da me poznaje bolje od sebe i da dodje u priliku da sve to iskoristi na najpodliji nacin. Moja taktika je bila drugacija, ali se vremenom menjala, vise nije mogla biti kontrolisana, i svesno ili ne, postajala sam sve vise ledena, na ljubav neosetljiva.

Ali i sada tacno pamtim trenutak kada nam se desila ljubav. To je bilo onog dana kada sam te prvi put pogledala kao da je bila jos samo jedna noc u nizu, a ja ti sapatom otrkrivam najskrivenije i najbrizljivije cuvane tajne srca. I tada sam znala da me volis, mozda cak i vise nego sto sam ja tebe ikada mogla voleti. Medjutim, sve je stalo tu, i vreme i poljupci, i sareni vodopad neizgovorenih reci koje smo ipak cutali u srcima, prestalo, stagniralo, crvena nit se odjednom pokidala i vise nas nije vezivala... Otisao si. Otisla sam. Jos uvek ne znam zasto se sve dogodilo, kada je moglo biti tako divno, tako savrseno. Tamo negde nas je ipak cekalo neko novo nebo, nova jutra, nove noci, novi dodiri. Da li smo se uplasili prejakih emocija? Ili smo mislili da bismo opijeni ludom strascu mogli izgubiti onu bliskost koju smo ranije imali, kada sam osecala kako prozimas svaki deo mene samim pogledom? Ko zna...

A mogli smo biti makar prijatelji, da nema tuzne ironije kada se ljudi rastaju, zbog sitnica....

25/6/2008 - Summer sunrise

Ususkani u udobnu monotoniju prolazecih dana, obavijeni poslom i raznim obavezama, i ne primeti se lagana gradacija vreline u vazduhu, povecava se koncentracija komaraca na metru kubnom, i dok trepnes, stiglo je leto. Ta rec je oduvek bila sinonim za sve lepe stvari i desavanja, za neke nove leptirice u stomaku koji se stvore, koji i imaju i nemaju veze sa zaljubljivanjem. I tako, pozelim jednu letnju noc, samo za sebe, divnu i carobnu, kakve samo noci sa opisnim pridevom ''letnje'' mogu biti. Ne trazim puno, samo nesto sto ce me za trenutak prenuti iz sumorne svakodnevne realnosti, prepune neke cudne napetosti i iscekivanja, mirisa rasterivaca komaraca u sobi, prasnjave vreline jedne iste male prostorije, 4 zida i jedan maleni prozor, i iritirajuce zvonjave telefona, nepoznatih glasova i nepoznatih ljudi...

Ovog leta zelim nesto posebno, poput osecaja hladnih kapljica vode na vreloj kozi, dok lezis na travi i posmatras neobicne forme oblaka, a neka draga osoba te prska vodom iz malene flasice i smeje se tako da ti se cini da je to muzika lepsa od pesme slavuja u smiraj dana; prvog zalogaja omiljenog sladoleda, i radosno prepustanje carobnom slatko-hladnom ukusu; neopisivog osecaja kada shvatis da konacno imas nedelju-dve samo za sebe i tvoje najblize; kljucanje adrenalina u venama dok biras i pakujes odecu u mali crni kofer, jer putujes, ides negde da budes jos blize suncu, vodi, da udjes u samu srz leta i vrelih noci, promenis sredinu, dises cistiji vazduh, das danima neku novu dimenziju, bezbrizno povecas brzinu i odvrnes muziku do daske, jer konacno ides, ides, ides....

Da, to je moja letnja fantazija....

10/6/2008 - Ah, ljudi se menjaju....

...i sada, kada bih mu ispricala, onaj profesor iz muzicke bi sigurno sigurno video moju drugaricu kao postovaoca srpske (i makedonske!) izvorne muzike blabla...

E pa samo ja i onaj ljubazni cika gore na nebu znamo koliki je moja drugarica poznavalac popularnih opa-cupa nota za uveseljavanje mase na teritoriji balkana i dijaspore by Ceca, Lepa Brena, Tina, Mina, Mia, Slavica, Stoja, Mile, Miki, Viki, Ciki, Biki & co.

eeeeeeeeeeee kuda ode ovaj svet.... Ljudi se tako naglo menjaju....

P.S. A nekada je slusala IRON MAIDEN! Ccc

P.P.S. Postovani,upravo citate post osobe pod svakodnevnom torturom muzike sa BN kanala + Grand show-a. Pocela sam cak i da sanjam napumpane plavuse kako me nadogradjenim kandzama dozivaju "come to the dark side..."

P.P.P.S. Iiiiiiiiiiiiiisuuuuuuuuuuseeeeeeeee daj mi lavljeeeeeeeeee srceeeeeee da preeziiiviiiiiiiiiiiiiiiiiiim daane buduceeeeeeeeeeeee....

P.P.P.P.S. Da, izjavljujem da sada znam napamet svaku Cecinu pesmu ukljucujuci "cvetak zanovetak" 

P.P.P.P.P.S. A zapravo slusam iskljucivo stranu muziku i domaci rok....

Ah mali ekrani, sta to radite danasnjoj omladini???

4/6/2008 - Svadja

Nedavno sam prisustvovala jednoj pravoj svadji. Tipicno zenskoj. Uvrede, psovke, najgori moguci pridevi i epiteti su leteli na sve strane, pa ti si onakva i ovakva, ti radis ovo i ono, tvoja porodica je ovakva i onakva i onakva i ovakva....i tako u nedogled. Dok sam kao zagovornik diplomatije pokusavala da izmirim dve zavadjene/zaracene strane, nisam mogla a da ne primetim da se covek moze najbolje proceniti po nacinu na koji se svadja.

Dve zenske osobe, obe punoletne, u godinama kada se imaju i muz i beba, ponasale su se kao nezrela deca, zajapurene, crvenih usiju od zestine, cvrsto stisnutih pesnica kojima su se unosile u lice jedna drugoj, rascupanih blajhanih kosa koje su bile savrseno isfenirane jos pre 10-tak minuta i polomljenih noktiju crvene boje, kao rezultat malopredjasnjeg klincha koji sam ja prekinula.

I nekako je cudno to da ma koliko njih dve glumile dame; pricale neki izvitoperen knjizevni jezik, vise po ,,beogradjanski"; dodavale strane reci i pozajmljenice u vokabular da bi im to dalo extra sarm; ma koliko one bile kvarcovane, do te mere da izgledaju kao negro-plavuse; imale skupu sminku na sebi; nosile Dior, D&G, Gucci ili ko zna koju jos brendiranu marku, gde jedan komad odece ponekad kosta vise neko neka prosecna srpska plata - one su pristale na neverovatne niskosti da bi dosle do kakve-takve ,,osvete" za neku izmisljenu uvredu, i pokrenule svadju za koju su, kako je sve vise odmicala, i zaboravljale pravi povod. To je bilo mucno i gledati, a kamoli prekinuti.

Smesna cinjenica koju sam takodje primetila, je da svima koji su se ikada posvadjali na slican nacin, nekako same sa jezika klize nepravilno akcentovane reci, narodni govor; cini se da to zapravo samim recima daje odredjenu dozu tezine i onda je sama uvreda socnija, odnosno, uvredljivija. To su radile i nase dve junakinje. Stvarno nisam mogla da razlucim da li je u toj situaciji bilo prikladnije plakati ili se smejati. Naravno, sve njihove fasade i maske su momentalno pale, istopile se, njih dve su dokazale koliko zapravo zele da budu deo neke aristokratije na dve noge, a smatrale su da ce to postici pukim fizickim izgledom. Njihova duhovna (ne)prosvecenost ih je odala. Jedna stvar je sto takva nazovi aristokratija ima slabu prolaznost kod vecine ljudi, a druga je sto su one imale potpuno iskrivljeno misljenje o drustvu i uopste zivotu. To se odrazilo i na svadju.

Smatram da svuda, pa i u svadji, treba postovati izvestan red, bonton, bukvalno treba imati i umetnost svadjanja. Treba teziti da se sa sto manje reci iskaze ono sto se misli, jasno, precizno, gotovo brutalno, a opet se ne rasplinuti, niti uplitati u svadju cinioce kojima tu nije mesto. Ne treba cak ni podizati ton, veci se efekat postize tihim, odmerenim, ubitacnim recima. Svadja mora da ima smisla, i oba aktera bi trebalo da puste protivnicku stranu da kaze sta misli, pa tek onda da nastave duel. Nazalost, tu ipak nema pravila, pravde jos manje, svadje se vode po principu ko-se-kako-snadje, ali onda ni sama izmisljena pobeda nije tako slatka kao pri uzajamnom nadmudrivanju posvadjanih strana. Jer, desava se da se tako oba ucesnika i pomire, (takav nacin svadjanja znaci da su pametni, a pametni popustaju) a prilikom ,,regularnog" svadjanja se cesto kazu stvari zbog kojih se ruse odnosi izmedju ljudi i kasnije je se gorko kaje.

Zato sam ja zakljucila da je bolje da ostavim dve plavuse da same razrese problem, ako uopste u tome uspeju, jer niti ja mogu njih da promenim, niti one mogu mene i moje metode da razumeju. Kada sada malo bolje pogledam, ko ne upozna svadju, taj ni mir ne moze ispravno da ceni...

23/5/2008 - Ko, sta?

Nagradno pitanje: Sta covek radi kada mu pamet prohuji sa vihorom?

Da znam odgovor, to bi znacilo da imam pamet, a posto je ona najavila godisnji odmor, ja ne znam sta bih sa ostatkom licnosti...

Zev, zev... Spremam diplomski. Muzika, of course, zahteva dosta koncentracije (citaj: pameti).... Iako nisam od onih koji totalno izgube kontakt za stvarnoscu kada im ,,cuperak kose tudje u glavu udje", opet mi ovo prolece nekako odvlaci paznju, pa ni kao veliki radoholic, opet mrzovoljno zurim u jednu tacku i zamisljam koncentricne krugove sa tom tackom u sredini. Zvuci vrlo zabavno, zar ne? Ko nije, neka proba, prilicno smiruje podivljale unutrasnje demone...

Politika i ja ponovo raskidamo vezu, iako znam da cemo se vrlo brzo pomiriti. I nije vise ono sto sam nekada smatrala da jeste, spolja je slatka a iznutra gorka kao ricinus.

Mislim da je doslo vreme za promene. Lisce pupi, sunce jako sija (globalno zagrevanje,ehej), nova vlada, novo drustvo, nove ljubavi, nov muzicki ukus, trazenje, trazenje, trazenje.....

Da li krug ima pocetak? A kraj? Mozda ovo leto pred vratima da odgovor da neko od pitanja koje redovno sebi postavljam, u nedostatku inspiracije i manjka filozofsko-religioznih tema.

Malo haoticno redjam recenice, a ne mogu ni da ih sve procitam i napravim neku smislenu konstrukciju od njih, jer vidite, ja pisem kao da gradim zgradu. Prvo je projektujem, odnosno osmislim koncept pisanja, a zatim krenem da postavljam temelj i dizem zidove. Pazim jedino da se cela skalamerija ne nakrivi kao toranj u Pizi, i da se slucajno ne srusi neki zid, jer onda moram all over again. Medjutim, trenutno me mnogo briga za apstraktnu arhitekturu i recenicnu gradjevinu... Pitam se zasto....

Sto me vodi na pitanje sa pocetka posta. Sta se radi kada ti pamet prohuji sa vihorom? Kada vise ne znas ni kako se zoves, a i kada te to i ne interesuje previse, samo se drogiras knjigama, zalis na nemire u svetu i slusas muziku koja ti prija. Ko si, sta si? Izem ti nominativ....

16/5/2008 - Napast!

Ne znam za vas, ali mene vec grickaju....

Krivim veliku kolicinu shecera u krvnom sistemu, pardon, malu kolicinu krvi u shecernom sistemu....

A kako ste mi vi ovih dana/noci?

14/5/2008 - Obavezno procitati!!!!

Ukoliko paaaazljivo ne budete procitali sledeca nekoliko reda, izgubicete nesto neprocenjivo i vecito ce vam ostati rupa u mozgu kao znak da ste svi vi blogeri bili dovoljno nevaspitani da moooj blog zaobidjete! (cemu su vas zapravo majke i ucile?)

Dakle, ahem, ahem...

Ja....ja... uh ne znam o cemu da pisem!!! Kako je to moguce?!!! Strashno sam se smorila, a i dalje ne znam sta da ostavim! Ne! Znam! Smajlici!!!!   Zar nisu slatki? Zapravo, ovi mi se i ne svidjaju toliko, evo drugih!  Hm... sta mi fali? Znaaam!!! Jos uzvicnika! !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! I opet: !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Vau kakav zanimljiv post!

E setila sam se o cemu cu da pisem, malo o mojim najdrazim bendovima i muzicarima/muzicarkama! Evo recimo, ja prosto OBOZAVAM Celin Dion, i svi vi koji je ne slusate ste TOOOOTALNO OUT jer definitivno ne znate sta propustate! Cik mi kazite nesto lose na njen racun, da vas sve lepo posaljem u persun! Hm!!!!! Sada bih vrlo rado napisala nesto iz njene biografije jer znam da vas sve to tako UZASNO zanima, ali nazalost, izgubila sam casopis u kome je sve to do tancina pisalo, a iskreno tako je SMOOOOR kopati po netu i traziti sve te podatke....

Eto, to je otprilike bilo to, mada mozda nije bas sve to to, ali je za mene to... Aaaa izvinite, zaboravila sam da vam kazem da mi je juce jedan tip na koga se palim prisao, i onda..... aaa vi ga i ne znate, dobro nema veze, zaboravite da sam bilo sta i napisala, ionako je to moja privatna stvar. Ali cekaj! OMG!!!! Ovo je blog, blog moze da bude i neka vrsta dnevnika, zar ne? Da, da, da, kako se ranije nisam toga setila... Hm, ali kada pocinjem dnevnik, pocinjem ispocetka, znaci licni podaci, zar ne? Dakle... Hajde ovako: Zovem se Tamara, u horoskopu riba, podznak vodolija, visoka sam 176cm, teska 63kg, imam crnu kosu, crne oci, crvena usta, crvene nokte...bla bla bla... volim plivanje, tenis, konje, umetnicko klizanje...bla, bla, bla... zaljubljena sam u knjige, muziku, slikanje.....bla, bla, bla.... pa mislim da sam vam isuvise toga rekla... Jaoooo vreme je da idem na fitnes, nazalost nemam vise vremena za pisanje, a ionako nisam ni znala o cemu da pisem, tek da ostavim neki post, ne znam zapravo ni cemu sve ovo sluzi, ali svi to rade pa cu i ja, valja se, zar ne?

Aaaa da i najvaznija stvar!!!! OSTAVLJAJTE KOMENTARE!!!! Obavezno!

Zasto necete??????!!!!

Ozbiljno ljudi.....

Pa vidite kakav sam inteligentan post napisala, savrsen za komentarisanje!

Naljuticu se.....

Stvarno!!!!!!!!

Tuzicu vas.......................

E sada KISSSS!!!!!!!

(izvinjavam se ako sam bila malkice preostra, ali ja uvek nadjem nacina da iskazem sva svoja zapazanja i nezadovoljstva u vidu ironije. Niste me shvatili ozbiljno, zar ne? Tako vas volim!)

5/5/2008 - Povratak korenima...

Ljudi cesto zamisljaju sta bi bilo kada bi bilo, kada bi oni nekako, nekim cudom, imali vlast u ovoj zemlji. To nista nije cudno. Medjutim ako se spoji nekoliko ozbiljnih, ambicioznih, ne-prezam-ni-od-cega ,,ljudova" sa visokim stremljenjima, sta se dobija? Predizborna kampanja. Ni manje ni vise. Eh, tu je sada najbitnije na vreme nabaviti tufere za usi od visokokvalitetnog pamuka, gusto pletenih, koji nece dozvoliti nijednom zvuku da dopre do vas, i tek onda mirno gledati TV, jer u suprotnom rizikujete da sa pojavom sarenih slogana preko malih ekrana, dovedete sebe u stanje frustracije, nemira, brige, ludackog smeha ili pak tvrdog sna. A ako ipak zelite da znate sta se to govorka, skinite tufere i slusajte na sopstvenu odgovornost, kako neke tamo uticajne face i najobicnije zivotne potrebe pretvaraju u drzavnu filozofiju koju dalje pretvaraju u zagonetku obavijenu velom misterije upletenim u enigmu. I sada ce oni da vam sve to razmrse i lepo vam pokazu u kakvoj ste zabludi bili kada ste za obicnu stvar mislili da je tako obicna kao sto zapravo jeste. E, nije!

Iskreno receno, dosta mi je laznih obecanja. Zapravo, jedino sto i moze da se cuje na TV-u su obecanja, u 80% slucajeva lazna.

,,Dragi, bicemo zauvek zajedno!" (latinoamericka serija) Pouka: ljubav je kucka.

,,Vase rublje bice od sada zauvek belo!" (reklama za prasak za ves) Pouka: kupujte uvek novo.

,,Prljavstina nestaje!" (reklama za deterdzent) Pouka: unajmite kucnu pomocnicu.

,,I zato, odaberite pravu Srbiju, mi cemo vam pomoci u tome. Narod zna." (predizborni miting) Pouka: zainati se i glasaj za pravo.

Ako uopste to ,,pravo" i moze da se odredi. Zapravo, mene bi prilicno zaintrigiralo kada bi neko (konacno) realizovalo nesto od tih silnih obecanja i lagarija. Mada, taj film necemo skoro da gledamo, ni glumacki kadar nije jos odabran....

I zato sada, drugovi i drugarice, kao sto lepo rece Kristina Agilera, back to basics, povratak korenima! Ovo je oduvek bila zemlja poljoprivrede, i zato svi molicu lepo, asov, moticicu i lopatu u ruke, pa na posao! Ako dovoljno duboko budemo kopali po stvrdnutom sloju zemlje nase smrdljive proslosti, sadasnjosti, i buducnosti, koji je prekriven blatom, glistama, djubretom i bezbroj puta pogresno riljan, mozda neke prave vrednosti i ugledaju svetlost dana. Dosta je bilo hvatanja zjala!