two pumpkins

prvi ulazak u drustvo: nesto kao inicijacija za vezu

bilo je relativno lako biti lepsa polovina nekoga ko je toliko obozavan na netu. opet, ja sam za sobom povukla izvesnu predstavu o sebi i uskoro su usledili pozivi na druzenje i komentari. upoznala sam se sa cinjenicama ko je vazniji, ko je uostalom ko i ciji, iz koje price dolazi.

prvi susret je bio verovatno sa njegovim kumom. njih dvojica su se znali vec godinama u nazad, "kumova kafa je njega odskolovala" dok je kao student iznajmljivao tu malu sobicu na novom beogradu. ziveli su pod istim krovom, da bi odjednom nekako izgubili kontakt, sve dok moj pumpkin nije dobio poziv nakon sto godina od svog gazde i cimera da se ovaj zeni i da ga zeli za kuma, a u nas srba, velepoznato, takva se ponuda ne odbija. to je prica koju sam doznala pre upoznavanja sa njim pa cak i prvi susret koji se sastojao od mog mahanja ispod prozora je nekako dobro dosao, radije nego da sam zaista pruzila ruku i predstavila se. drugi put smo se vec videli licem u lice, malo pricali o poslu mom i njegovom, malo naslucivala da je kumov brak u krizi, i da se gospodja kuma retko spominje, iako zivi sa njim. sa slika mi bi jasno i zasto i to me ohrabri u razmisljanjima da li se ja uklapam u citavu pricu ili ne - dosavsi do zakljucka da se uklapam u svakom slucaju vise nego ona.

govorio mi je cesto o svom pozamasnom drustvu, svi povezani muzikom cinili su jedan vid lokalnog andergraunda, slusala bih o beskonacnim blejanjima sa njima tu i tu, o likovima koji se isticu i koji mu nesto znace. na kraju je dosao i trenutak kada mi je saopstio da bi voleo da krenem sa njim jedno vece, da bi voleo da ih upoznam. dosla sam s posla, vec nakon celodnevnog rada na nogama vise nisam bila zaista nizasta sem da se strovalim u najblizi krevet, no medjutim, odbijanje nije postojalo kao opcija. rekao mi je da ce tu biti dosta ljudi, da sam ja pametna i da imam temu i da veruje da cu od njih 30 naci bar jednog sagovornika, da nema potrebe da se drzim za njegovu nogavicu citavo vece. recimo da sam trebala to bukvalno da shvatim, umesto sto sam se osmehnula i poljubila ga, kao pred nemili izlazak u sebi misleci kako ce sve brzo proci, popicu par pica sa njima, ispostovati i nestati.

unapred mi je pricao kako je danima iscimavao ljude da dodju to vece jer ih dugo nije video i kako jedva ceka da se sa svima isprica, o skorom putovanju, o koncertima, o predstojecim svirkama, da im prvi put uzivo predstavi svoju devojku o kojoj im je pricao. kada smo stigli, prepoznavala sam likove sa fotografija, ko je s kim u bendu i ko je prijatelj a ko poznanik, svakom uredno pruzila ruku a za uzvrat u drugu dobila limenku piva. nakon te tehnikalije upoznavanja, moja bundevica je bila uvucena u vrtlog price. u par navrata nalazila sam sebe kako ga trazim pogledom, a on je sa nekim u prici, u bratskom zagrljaju, u objasnjavanju i prepricavanju. par ljudi bi prislo i meni, ispitalo me po nesto i nastavilo dalje. sa par devojaka uspela sam i da se uklopim u neke zenske price, prvenstveno u prepricavanja kako je biti devojka jednog iz ekipe i kako izgleda putovati vozom sa dvadeset muskaraca. neizbezno je reci da sam osetila veliko njegovo nedostajanje, i tu je bila moja greska.

prisao bi mi kada bi video da stojim sama ili da trazim njega, zagrlili bi se, poljubili, ali ja to nisam u datom trenutku videla kao moje odvlacenje njega od drustva, vec kao prekopotrebnu zelju da osetim pripadnost. pripadnost njemu.

zbog mog umora i jos raznih uzroka, ranije smo se povukli nego sto je on zeleo sa mesta okupljanja. najbitnije mu je bilo da me bezbedno dovede kuci, ali u biti bio je prvi put ozbiljno ljut na mene. sutradan me je kritikovao, rekavsi da ne moze da veruje da sam tako postupila, da sam ga vukla za rukav kada mi je lepo objasnio kako takvi izlasci izgledaju. priznala sam da da, nije potrebno u drustvu stalno traziti ono drugo kada vec toliko vremena provodimo zajedno "kod kuce" i imamo vremena bas za sve. pokunjeno bih samo spustala glavu i klimala, sa razumevanjem za svaku kritiku, sa nadanjem da mu niko nece uzeti za zlo i da ja nisam jos jedna smizla koja se u drustvu pojavi i nestane kao da nikada i nije bila tu.

ja sam bila strozija od njih 20 to vece. nisam se trudila da ih prihvatim da bih kasnije doznala da je to imperativ ako zelim da budem sa njim. rekao je da je na meni da odlucim zelim li ponovo izaci sa njima ili ne, i da me on nece kriviti sta god da odlucim. zeleo je da se uklopim a ja sam uprskala smatrajuci to nevaznim.

na kraju veceri, kada su me vratili kuci, rekao je kumu da mu se jako svidjam i da je zaljubljen, ali da nakon ovoga nije siguran sta da radi sa mnom. kum mu je odgovorio da on mozda ne zna sta da radi s tim sto ima i da mora da resi problem, ali ovaj eto, sada mora da trazi sve ispocetka. iako je sve bilo uprskano, taj prepricani razgovor mi je dao do znanja da sam ja ipak u citavoj prici odvec "negde" i uveliko "nesto".

prvi put je bio ljut na mene, a vec drugi put sa njim sam pripremala popravni, ovaj put ne da ga pridobijem, vec da ga pridobijem nazad.

za pocetak: seksualnog opstenja - nece biti!

definitivno smo isli ubrzanim kursom: naboj emocija, konstantno dopisivanje i zvanje telefonom, mnogo vremena provedenog zajedno.

zvala sam sve od reda i objavljivala da imam momka pa na pitanja ko, kad i kako sa neiscrpnim zadovoljstvom pricala sve sto sam znala o njemu. odmah je postalo zvanicno, od prvog poljupca: zajedno smo. statusi su se promenili u "zauzeto" i svi su to uskoro saznali, neki sa iznenadjenjem, neki uz smejanje i odmahivanje glavom. kao malo dete majci, sestri i tetki sam preko telefona objasnjavala kako je fini decko, sa univerzitetskom diplomom, ozbiljnog posla, pri tom me tretira kako sam oduvek zelela biti tretirana od strane muskarca... sto jeste istina kada se izuzme cinjenica da smo oboje u stvari dve velike budale koje privatno i dalje slusaju opako glasnu muziku, zapijaju se i oblace kao srednjoskolci.

sirom otvorenih ociju i naculjenih usiju slusala bih satima o tome kuda je sve putovao, gde je prosao, na koje je koncerte isao jos od devedesetih na ovamo... u debatama sam se vec snalazila, ali putovanjima nisam mogla da pariram, onda bi rekao kako ce me voditi svugde, pa u sarajevo, nemoguce da nikada nisam isla tamo a moja familija vuce korene bas iz tog kraja...

onda me je pozvao kod sebe, u mali stan u kome zivi vec nekoliko godina. rekla sam da cu doci, ali pod jednim uslovom: seksualnog opstenja nece biti! jos uvek. seks uvek upropasti stvar. znam jer je kod mene upropastio pozamasan deo, veza se prosto iskrivi, izgubi na ono malo duhovnosti i uzvisenosti koje je ikada imala, nebitan koeficijent uzitka. to vam je kao kad koza na nadlanicama ogrubi: ako je pocnete trositi isuvise rano i previse nepazljivo, kasnije treba puno nege i vremena da se istinski osecaj povrati. pristao je, kao da sam mu rekla da necemo jesti cips to vece ili da necemo ici osamdeset-osmicom vec osamdeset-trojkom. potpuno nebitno, da sam se pomalo osetila i glupo.

kada sam dolazila, sacekao me je na stanici, svratili bi po pice, pa kasnije i po klopu, na slavni novobeogradski sis. u medjuvremenu dugo pricali sedeci na tom kaucu, saznavsi da se i njemu podjednako znoje dlanovi kao i meni kada su mi ruke sa necijima dugo spojene, kada sam nervozna ili uzbudjena. davao mi je fotografije svojih tinejdzerskih faza, koje su varirale od dugokosog deckica sa okruglim naocarima, preko izblajhanog nakostresenog i opakog maturanta do slatkog brucosa potpuno cistog lica i sjajnih ociju. kikotala bih se dok je proveravao koliko sam golicljiva, odusevljavala se sitnicama i suvenirima sa polica koje sam i ja obozavala da skupljam od kojekuda, onda se poistovecivala sa majcama i pantalonama razbacanim po stanu, jer i ja citav zivot to sejem oko sebe. kasnije bismo uzivali lezeci pod prekrivacima, samo mirno gledajuci program kablovske televizije i opet se ponasajuci kao dve bundevice koje rastu jedna pored druge.

cutao bi, kao da pokusava nesto da kaze ali mu se ne da, a ja bih samo cutala. onda sam ga pitala sta je, neka kaze slobodno, pa to sam samo ja... rekao je da bi on mogao mene jako lepo da voli, trazio da zajedno obecamo da to necemo upropastiti. i obecali smo, oboje, zapecativsi izjave jakim poljupcima. dzaba smo potom ponavljali da necemo i sta sve necemo... a tako mi svega, da samo sve oko nas nije mirisalo tako fino i ruzicasto, da nisam ozbiljno resila da krenem sve ispocetka, da se nisam u njegovom zagrljaju osecala sigurno, zasticeno i duse zagrejane kao u malog deteta na badnje vece... zasigurno i ne bismo.

sutradan, kada me je tetka pitala kako sam provela prvu noc kod njega, rekla sam "lepo", znajuci unapred pitanje koje sledi: "a seks, jel' dobar?" "i seks... jeste." promumlah postidjena pred samom sobom u slusalicu tetki koja mi je vise prijateljica nego familija i sam bog zna da takve razgovore sa rodjenom majkom ne bih vodila! "e sad mi je lakse!" zasmeja se promukli matori glas sa one strane, a ja dodadoh samo "pa dobro, kad je sve islo tako dobro, zamisli da tek posle dva meseca saznam da je seks los, pa dzaba onda sav taj trud." dan-danas se ne oprah od pogazenog principa, ali nek je nama dobro. pa neka ide zivot, u ime ljubavi i dobrog seksa.

kad smo kod principa, jel ja rekoh da danas vise necu kucati postove? dodjavola :)

zasto se logovati za citanje bloga

imah slobodnog vremena danas, pa i pisah verovatno vise procentualno nego sto cu inace tokom svog boravka ovde. i gledah kako i o cemu vi pisete oko mene. negde i prokomentarisah. asterion ne mogoh, iz nekog od tehnickih razloga, ali htedoh, svidelo mi se njeno pisanje o kupusu. eto, volela bih da zna.

htedoh pojasniti zasto mi je blog zatvoren za neregistrovane/neulogovane. zato sto je lican, sto mi je prica otvorena i nisam spremna za padobrance sa gugla. ne zelim da se sputavam. zelim samo da ovde ostavim otisak svoje srece. to je razlog.

juce poradih na izgledu bloga, dodah si i avatar, prvi koji mi je pao pod ruku, i brze se bolje vratih u privatnost surfovanja s mobilnog telefona. danas tek dodah finesice u profilu, podsetih se kako valja bojiti tekst kroz html (nedostatak jave ne dozvoljava mi da bojim tekst iz opere mini, pa bojim "rucno", to vam je kao igra obicnim bojicama u odnosu na fotoshop :)). odmah potom shvatih da mi je mnogo lakse kopirati vec iskucan tekst iz beleski iz organajzera nego da izgubim citavo pisanije pri gubitku gprs konekcije. i jos tako, ponesto, od tehnikalija.

nekako, nakon ovog popodneva, sada mi fino na ovom mom blogu. svidja mi se da kuckam, o sebi, o bundevicama... nemojte mi zameriti na privatnosti mog kutka. ja bih volela da po neko i svrati, jer mi se svidelo kako vi pisete, mada znam da se mnogi vec registrovani nerado loguju. svuda je tako, pa i ovde verovatno.

opet, ima tu i nekih stvari o kojima cu pisati a koje ja nisam znala pre. pa mozda nekom pomognu u preispitivanju i gradjenju svoje vlastite srece. a mozda i ne, ipak sebe ne smatram doktorkom za ljubav ako umem ljubiti, bilo bi pretenciozno s moje strane.

eto tako. to htedoh jos dodati, pa me eto dalje sa nastavkom ove moje bundevicaste price... ali ne danas, obecavam da danas vise necu postovati :)

prvi put nasamo i kako smo postali par

pre tog 12. maja, bas uoci izbora, znam da mi je poslao poruku kako je na svom izbornom mestu sreo jednu svoju bivsu curu. kako mu je, eto, posle svog tog vremena udelila vise komplimenata i rekla mu da se obavezno javi. znam da sam osetila peckanje ljubomore i uzasno obeshrabrenje kada je rekao da neko jos uvek misli da on nije za bacanje. bacanje! meni je padalo na pamet samo bacanje u njegov zagrljaj! o, pusto zensko...

situacija kod mene bila je nesto slicna, ali ipak sebe vise i opravdavam, jer nisam objektivna. na poslu sam svakodnevno radila sa kolegom za koga se uveliko medju sefovima i ostalim zaposlenim govorkalo da smo u nekakvoj vezi. recimo da je to bila 6-mesecna agonija, mnostvo pokradenih poljubaca i zagrljaja, ali nekako na odlozeno i nekako nesigurno. i sa moje i s njegove strane. tih dana, napokon se moj kolega i ja dogovarasmo kako cemo se videti van posla nasamo, i obzirom da prethodnog dana nije nikako mogao, ostavismo to za 12. maj, posle sastanka na poslu. sedeli smo nakon sastanka paleci cigaru za cigarom, nesigurno dogovarajuci gde cemo, kada mi pumpkin odgovori da bismo se mogli videti u gradu jer uskoro zavrsava sa poslom.

bilo je na meni da izaberem. 6-mesecno koketiranje koje nicemu posebno nije vodilo, ili popravni sa mister bundevicom. znam da izjavih kako eto "ja mozda treba da se vidim sa covekom mog zivota, a ti me ovde zamajavas vec 6 meseci", na sta kolega odmahnu rukom i rece mi da idem tamo ako bas hocu, uz dozu cinizma koja me je u njegovom govoru uvek pomalo privlacila. izabrah da idem.

nasli smo se na trgu to kasno popodne i opet su mi se znojili dlanovi od nervoze, primetivsi da je dosta vislji od mene dok je prilazio. ponovo neka smotana konverzacija, ovaj put nas je odvela prekoputa, u "pubis", koji volim zbog te poluromanticne zamracene atmosfere unutra. isprva je rekao da zuri, da ne moze da ostane dugo, dok smo se meskoljili u tom jastucastom separeu u cosku. iako je ponavljao kako obozava kokakolu, njome zalivajuci prezasladjeni espreso, nagovorih ga da popijemo bar jedno pivo zajedno...

nisam se toliko trudila, ali prica napokon uze neki prirodni pozitivan tok, i saljiva izjava da se "nikada ne bi zabavljao sa pevacicom ili konobaricom, jer uvek moras da cekas fajront" za mene je bila znak. ja, preskolovani konobar po struci, potkovan sa vec 2 velika piva nekako zavrsih u njegovom zagrljaju i podugackom prvom poljupcu, sve mazeci svoj obraz uz njegov dok ne primetih kako smo se oboje po prvi put zaokruglili od milja, ne skidajuci osmehe sa lica. drugi poljubac je prekinuo, prosaputavsi mi da pogledam okolo, gde se jos bar 5 parova po nasem primeru usnama povezalo u nezaboravnoj atmosferi tog 12. maja u zamracenom "pubisu". smejuljili smo se tako neko vreme, on pitajuci me kako me je uopste pronasao i kako smo se nasli ovde, ja slezuci ramenima, on rekavsi da se moramo uskoro ponovo videti...

i tako nekako naivno, kao klinci po parkovima kada se zaljube na prvi pogled drzeci se za ruke, tako je sve pocelo. paperjasto, nezno. osecala sam se lepo, nekako posebno, nadasve srecno. nikada ranije nisam tako. i nikada ranije sa muskarcem, za mene je to vazda predstavljalo borbu egom, telom i umom. i tako do svoje 26. godine, lagano gubeci veru da cu ikada voleti uzvraceno i nezno, detinje, naivno. cisto. desilo se, i znala sam odmah, kao sto su mi rekli da cu znati.

pobogu, sa 26 osecam leptirice u stomaku svakodnevno, ili sam potpuno sisla s uma, ili... ili.

upoznavanje i prvo vidjenje

uvek se vracam i prepricavam taj nacin kako smo se upoznali on i ja. kako se pronasli, pa na prvo vidjenje onoliko smotano, pa popravni vec na drugom...

tom 9. maju, koji se vodi kao dan kada smo razmenili telefonske brojeve i prvi se put videli prethodilo je kratko virtuelno prijateljstvo. u nekoj zbrci, upadanju i ispadanju sa lista svacijih prijatelja, on je primetio moj avatar, malecku virtuelnu projekciju mene. sada mi ne da da ga menjam i kaze da je bas ta slicica zasluzna sto me je pronasao. takodje kada krenem da gundjam kada surfa po netu, voli da me argumentuje cinjenicom da da to nije radio ranije, ne bismo se nikada ni upoznali. i bude u pravu.

prvi razgovori su se vodili oko gluposti, nebitnih sitnica. pohvalio bi moje amaterske html izmene na profilu, ja njemu pozelela srecan put za bugarsku, on pitao sta bih volela da mi donese na poklon, a ja u sali odgovorila laptop, eto, tek da imam za uspomenu sto je on bio tamo. pa se smejali zajedno i obecasmo jedno drugome po pivo, nakon sto sam ga prozivala i pozivala na dvoboj istim. danas kaze da me je upapucio, da je devojce koje je on upoznao na netu bilo jedna ispicutura pivopijska i jedan brbljivac nezaustavljivi i da je on pao na to, a sada eto, ne ostade nista od njegove savrsene iluzije. do tog prvog vidjenja upoznali smo se sa nekim osnovnim cinjenicama o onom drugom: ko se cime bavi i sve one stavke koje obicno smatrate obaveznim za metanje u internet profil, ne bi li vas sto vise istomisljenika pronaslo. nego, ja odavno izgradih svoju percepciju internet druzenja poucena mnogim iskustvima od pre: sve je to ok, rec na virtuelnoj pozadini i to sve, ali... posle izvesnog vremena, ili hajde da se upoznamo, ili batali. narocito na tim portalima za druzenje, koji sem caskanja nemaju bog-zna-kakvu drugu funkciju.

i bi tako. razmenismo brojeve telefona i dogovorismo da se nadjemo ispred paba u ulici kneza milosa u 17h. isti dan ja imah dogovor sa drugarkom u 15h, te pomislih kako bas citav plan izgleda ok, jos i vreme bi fino to popodne, ali jos jednom se u zivotu uverih da kad izdaleka stvar izgleda savrseno, uvek treba izostriti sliku. da pojasnim, ne znam kako se to desilo, ali u otprilike istom medjuvremenu, drugarka mi najavi da ce kasniti, a on da ce stici ranije, te mi ostade dovoljno vremena tek da skoknem po drugarku, kazem joj gde cu biti, pa stignem do njega da mu najavim neplanirano drustvo od njih dve. da, odjednom ih nasta dve, kao da su se mnozile deobom pa je zato ona prva okasnila dok je izlegla drugu. znam da sam nervozno piljila u neke knjige u izlogu, od kojih je svaka u naslovu u nekom kontekstu sadrzala rec "srbija" i svaka se bavila nekom politikom sto me ni malo nije smirivalo niti radovalo.

sam cin upoznavanja i ispijanja prvog, drugog i treceg pica u ulici kneza milosa nije prosao narocito slavno. negde tu u pabu, dok je alkohol uzimao maha, istrtljah kako medju nasim zajednickim prijateljima postoji i jedan moj bivsi,nezvanicno zasluzan za moje skorije emotivno rastrojstvo, sto ponese za sobom neke izuzetno negativne vibracije. on se poce vrpoljiti, mrstiti, kako kasnije cuh pomislio je kako tu sedi sa nas tri, odjednom izbombardovan nekom pricom u koju je poceo misliti da biva uvucen kao zrtveno jagnje koje nema pojma da je pripremljeno za veceru... i iznenada ustade, izvini se, pozdravi se, rece da cemo se satro videti, ubedjen kako je to nas prvi i poslednji susret u zivotu.

ja ostah potpuno razocarana u sebe slusajuci njih dve kako preplicu neke druge price koje mi se kao roj pcela zabadase u mozak, a na pitanje sta mi je, odgovorih da se on meni svidja, a sjebah sve u startu i ako je iole pametan nikada vise nece hteti da me vidi. drugarka me posavetova da se borim, da mu ne dam da ode, da ga zovem i da dosadjujem dok ne pristane na popravni, jer odista citava sporedna prica nije imala tolikog uticaja na dalji tok dogadjaja koliko se tad cinilo.

poslusah. svidjao mi se. naslutih da je on jedna dobrica, jedna fina veza na pomolu i nesto za cime vredi malo i pojuriti. isto vece smo se iznova dopisivali, saznadoh koliko je ostao pod negativnim utiskom, da cak ni na svirku svojih dobrih drugara nije otisao nakon naseg susreta... ponudih mu da svrati, znajuci da nece hteti, ali bar se vratise osmesi kroz tekst na displeju. 12. maja smo se videli sledeci put i taj datum oznacen je kao pocetak nase veze :)

pitala sam ga kako me je video na tom prvom susretu, ako se izuzme sve sto je isti pokvarilo. najcesce bi rekao kao jednu seprtlju, malo jedno pile sa krupnim ocima i lepim osmehom koje je smotano pokusalo nesto, pa nije uspelo u poduhvatu. "mukica" je rec koju bi izgovorio sa simpatijama, dodao da je bio nemocan da odbije moju predstojecu upornost jer je taj osmeh ipak izazvao nesto u njemu. rekao bi da se ja smejem ocima, da mi se citavo lice ozari kad to cinim i da mu to predstavlja licno uzivanje.

i to bi bio taj, smotani i zamalo upropasceni pocetak naseg druzenja. nisam se pokajala sto sam poslusala drugarkin savet, a ubrzo su se ona i on "okumili". kada bih joj kasnije kukala na neke stvari koje se zbivaju, vazda bih ga zvala "onim njenim kumom" i nju krivila sto sam sa njim, pa se zajedno svemu smejale. ipak, tog dana, sva moja proslost i moji bivsi ostali su negde iza, nekada toliko uticajni i veliki, najednom su postali smesni i mali, daleki... poceli smo da postojimo samo nas dvoje :)