moj posao nije moj zivot...
juce sam se vratila na posao, koji mi je opravdanje zasto ne uspeh da izbacim post o grckoj i tasosu (tu je negde medju beleskama, obecavam da cu ga objaviti uskoro), pa se prisetih bundevicinog susreta sa jednom starom prijateljicom. sreli su se posle duzeg vremena, i na njegovo pitanje kako je, ona je pocela pricati o poslu. on bi joj na to rekao da nije pitao kako je posao, vec kako je ona, a ona bi odgovorila "pa... radim", u potpunom nedostatku svake druge teme.
vec pri pocetku veze zabranio mi je da pricam o poslu, skoro pa naredio da pricamo o svemu ostalom. u pocetku mi je bilo tesko, uvek bi se nekako kolege i sefovi izmigoljili iz neke recenice a tema nanovo izlegla posao. vremenom sam navikla da posao stavljam u drugi plan, da svet oko sebe gledam sire, dokazala da i meni posao moze da bude tek sporedna tema i nesto sto meni tek obezbedjuje sredstva za zivot, te nije i on sam. bundevica me je tome naucio, kao i nekim drugim stvarima za ova cetiri meseca i jako sam mu zahvalna na tome bas u ovom trenutku. ujedno sam shvatila da i on o svom poslu vrlo minimalno govori i da je normalno da isti isto toliko uticaja i ima na njegov zivot, na druzenje i na vezu.
onog trenutka kada dozvolite da posao vama vlada, da preuzme kontrolu, postajete bitni koliko i kancelarijska spajalica, koja ponekad fali, ali bez nje se generalno moze, a ona sebe vrednuje onoliko koliko vaznih predmeta i papira spaja, te ne zna niti od cega je napravljena niti za sta jos moze sluziti. na kraju se iskrivi, istrosi i baci, kao da je nikada nije ni bilo. ja radim svoj posao od decembra prosle godine, radila sam ga i ranije te ga vrlo dobro znam, do te mere da ga cesto "odradjujem" i radim mehanicki. godinama i iskustvom mnogi su rekli da zasluzujem i ugovor i unapredjenje (radim preko omladinske zadruge kao honorarac), no, nikada to niko nije ozvanicio te se sve svodi samo na dobar glas i dobro poznavanje mog imena u firmi i odeljenju.
da skratim pricu, kada sam se juce vratila u hotel, ilivam moje poslodavno preduzece, zatekla su me dva pitanja. prvo je bilo: "a ti nisi dala otkaz?", na sta bi odmah potom pitalac zapazio da sam tamnija u licu nego pre 20 dana, te zakljucio da sam bila na godisnjem odmoru; a drugo pitanje je bilo: "a zasto ti nisi dobila ugovor?", na koje vec nisam umela da odgovorim. na oglasnoj tabli zatekla sam 6 fotografija nasmejanih kolega koji su ugovore potpisali dok mene nije bilo, 6 osoba od kojih za bar cetvoro ne smatram da toliko vrede jer niti poznaju neki strani jezik nit neki poseban kvalitet servisa i iskustva. ne zove se to ni zloba niti zavist sto me je udarilo kao samar i tresnulo o zemlju, vec resenje da nesto napokon moram uciniti, sa nekim razgovarati i izdejstvovati konkretan odgovor na pitanje sta se u firmi planira delati sa mojom malenkoscu. preskolovana sam za posao koji radim, potplacena i po godinama starosti istice mi rok trajanja. a vec se odavno osecam kao ona gorespomenuta spajalica za dokumenta.
nervozna sam, jako, uvredjena i povredjena. imam bundevicu i prekrasno letovanje iza sebe, te mi ovo i nije glavna tema, ali me ponajvise muci. probudila sam se jutros u pet sati, iako radim od cetiri popodne, ne mogoh spavati, a za sebe nista dobro ne ucinih, cak popusih citavu kutiju cigareta do sad. razmisljam o razgovoru sa menadzerom u cetiri oka za koji cu morati debelo da stegnem petlju, razmisljam na koji ce nacin izgovoriti to "ne" i da li cu zamuckivati kada budem pitala koliki je otkazni rok. razmisljam da li ce mi se dlanovi znojiti kada u toku nedelje odem u personalno da ih pitam ima li sanse da me prebace u neko drugo odeljenje, gde mogu raditi neki posao za koji je potrebna moja diploma. razmisljam o mnogo cemu, bas danas, zato nikako da dovrsim pripovedanje o grckoj. oprostite mi, ne zamerite mi.
bundevica je tu da me drzi za ruku, ali ovo moram sama. on ne voli sto radim ovaj posao i navija za promenu. ja sam navikla na svoj posao, ali sam shvatila da od navike i emocija nemam nista i da nemam stabilnost, jedino sto taj posao treba da mi pruzi. jer, posao nisu navika i emocije, one su zivot, a zivot nije posao.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 3 ) | Pošalji komentar
PS - a kad tje ta pričica o odmoru? :o)
sutra novi post, bundevarnik je jos uvek tu, izvinjavam se na dramskoj pauzi <3