two pumpkins

d(r)amska pauza: horoskop za oktobar je bio malo losiji

ne lici na mene da zaboravim na nesto, pa necu ni na blog. svasta se izdesavalo, a sve u malecnom periodu od mesec dana. ne bih sve to nazvala istim imenom, ponajmanje problemima, ali svaka je stvar ponaosob iziskivala resavanje sad i resavanje odmah. bundevica je uvek strog kad sam ja u pitanju, valjda sto me poznaje, pa budite onda i vi. korite me zbog nepojavljivanja, zasluzujem.

*posao: otkazni je rok glasio do 20. oktobra, mada nisam bila duzna ispostovati ga, dadoh sebi 3 nedelje vremena da resim pitanje. resih ga za dve, vrbovase me iz druge firme, ganjah papirologije i dokumentacije, razduzih jednu uniformu, kljuc i karticu i odmah zaduzih na drugom mestu isto to. brzo se izdesavalo, malo drame, malo pozajmljivanja i nov pocetak slican starom samo stabilniji. stavka manje.

*ljubavna kriza: verujte mi da nije laka bila. umalo se prekide sve, prvo pre mesec dana pa odmah potom pre dve nedelje. nismo culi jedno drugo dovoljno jasno, reklo bi se. dve tikve. sedam dana smo bili razdvojeni, mnogo drame, suza, podsecanja i velikih reci kao sto su "poverenje", "izdaja" i sve one sto pocinju na "ne". nije bilo lako napustiti bundevarnik. bilo je nepojmljivo, nemoguce. svracala bih da citam ove postove ovde, pa bi mi bilo jos teze. tih sedam dana prestalo je da postoji sve, a oni se izgubili izjavom da nije vise mogao izdrzati bez mene, zagrljajem i suzama. obecanjem da ce me bolje paziti. na trenutak sam izgubila nanovo veru u ljubav, potom je povratila. neka...

*zdravlje: moje je odreagovalo burno na 7 dana bez icega, pa i bez duse takoreci. 2 zdravstvene knjizice nevazece, treca na cekanju, privatni pregled sa ispostavljenim racunom. dijagnoza divljanja hormona na nervnoj bazi. zabrinuto pitanje doktorke da li je sada na tom planu sve u redu i njeno uverenje da ce se ravnoteza vratiti sama od sebe. i vratila se.

*stanovanje: uglavnom sam kod njega. strepnja da cu morati u iznajmljen stan me uznemirava. nije reseno, ali narav me tera da tako razmisljam. nije ni resenje, ali narav me tera da bezim. trenutno se zaokupljam time, poslom i pospanim zagrljajima i poljupcicima kada se nocu u gluvo doba usunjam u bundevicin krevet. nekad znam da nisam nasla svoje mesto pod suncem, onda se tesim da sam nasla necije mesto u svom zivotu. i svoje u necijem. bude mi lakse tako.

ovaj horoskop je samo bio malo losiji, ali vracam se na letovanje: toliko se detalja jos uvek mota po secanju, jos mirisu dani na tzatziki, na grcki apartman i primorje ostrva tasos. a danas? danas je sest meseci, drugari, sest meseci postojanja naseg bundevarnika i pravi trenutak da nastavim pisanije :)

godisnje odmaranje i vansezonski plan (deo drugi)

preskocicu svu pricu o tome kako me realnost letovanja zveknula po potiljku i preci na cinjenice. verujem da cete mi biti zahvalni na ovoj odluci :)

letovanje kao letovanje, prvenstveno je za sobom povuklo pitanje i skupljanje finansija. kalkulisanjem i bacanjem mogucnosti "na papir", kao i svi srbi uostalom, prihvatismo opciju "paradajz turizma" - to vam je ono kada srbin ode na havaje pa jede paradajza i slanine jer je sav novac pukao na put do tamo, ilivam pritezanje kaisa radi bolje destinacije. dzaba moj godisnji odmor kada nije placen, a i bundevicin budzet nije sjajno stajao, a opet, moralo se razmisljati i od cega cemo ziveti kada se vratimo iz grcke. bilo kako bilo, idemo tamo radi odmora, sunca i nas dvoje, i vec u startu se dogovorismo da zaboravimo na suvenire, erkondisn u apartmanu i bespotreban luksuz.

sledece na dnevnom redu bilo je opskrbljivanje sitnicama kao sto su mackalice, garderoba, kupaci kostim, papuce, peskiri i tako u nedogled. na moje veliko iznenadjenje, nista od ovoga ili nisam imala, ili nije bilo u voznom stanju. bas me cudi, obzirom da sam na zadnjem letovanju bila '98. godine. ovde cu samo dodati mali savet svim zenskim osobama da u nabavku ne ukljucuju, nikako, petljanje narocito zenskog dela familije, jer ce to izgledati kao organizacija male mature gde ce vas razvuci do najelasticnijeg dela strpljenja uz veliku opasnost da inplodirate. ali drugog izbora nisam imala zbog rupa u budzetu, pa se na kraju ipak doslo do zakljucka da je rezultat bio najbolji koji se mogao izvuci na taj nacin.

naredna stavka bila je prikupljanje dokumenata za vizu. moje predubedjenje da kada se na letovanje ide preko agencije potreban je samo pasos, je ocigledno bilo potpuno pogresno. za pocetak, moj pasos je bio "nevin", te sam iz nekog razloga morala davati izjavu u opstini da posedujem samo taj jedan pasos, kao da nije dovoljno ponizenje sama cinjenica sto nisam nigde isla, ovo ozvanicenje je kostalo 450 rsd. nakon toga, vecali smo da li ja spadam u "zaposlene" ili "nezaposlene" jer radim preko omladinske zadruge a jos uvek se javljam na biro svaki drugi mesec. iako smo po novom zakonu svi mi "prijavljeni" i ide nam radni staz, moja radna knjizica je imala "prometni" status isti kao i moj pasos - sto posto nevina. tako pogledah spisak dokumentacije pod "zaposleni", koji se sam isterao iz opcije zbog nedostatka pecata poslodavca u knjizici, dok bih se mogla zakleti da pod "nezaposleni" kao fusnota negde stoji dopisana i epruveta i analni bris i tu nastade opsta frka jer sam morala sve dostaviti za 2 dana.

nakon kratkog ponovnog vecanja i telefonskog dogovaranja sa agencijom, zadrugom i preduzecem, dodjosmo do zakljucka da sam ja vec 9 meseci "privremeno i povremeno" zaposlena, sto mi je zazvucalo kao kad tako nazivate trudnocu koja je toliko odmakla, no odcutah. bar mi nije bila potrebna epruveta. nekoliko memoranduma koji su pecatirani svedocili da ja zaista radim dostavljeni su agenciji tacno na vreme. naravno, dokumenta su mi jednom vratili kao "nepotpuna" jer mi opet trazise onaj pecat koji nemam u radnoj knjizici, pa se morah raspitati i kako stojimo u drzavi sa tim zakonom o radu preko omladinske zadruge, pa tek kad agenciji pojasnih to realno stanje, oni prihvatise moja dokumenta nazad i rekose da sam u pravu. za razliku od dokumenata, novac su prihvatili iz prve, tu nisu pravili problem ama bas nikakav.

sta reci dalje? dobili smo koverat sa vaucerom, moje i bundevicino ime i prezime na njemu, kao i izvuceno stanje koliko je sta placeno, finim rukopisom dopisano kada krecemo i sa koje destinacije. na mom stolu i krevetu povadjene stvari koje treba popeglati i spakovati za put. jos jednom treba svratiti do parfimerije po zaboravljene sitnice i nakon uvlacenja pertli u "venisom" izbeljene "starke" sastaviti strategijski plan za sutrasnje spravljanje sendvica. nisam sigurna kako se osecam, opet se nekako zaokrugljujem od milja i smejuljim na pomisao o 10 dana sunca i uzivanja, bez brige ko ujutru ustaje za posao, da ne bismo ostali uvece do kasno, bez ikakve brige na svetu osim one kako cemo se odmoriti.

valjda je dosao i taj trenutak, taj cuveni septembar o kom se toliko pricalo. tako da znate, kada nas ne bude narednih desetak dana, na odmoru smo :) pokusacu jos jednom da "uhvatim vazduh" na blogu do tada, a vi znajte da smo dobro, malo u guzvi oko pakovanja trenutno dok odradjujemo zavrsne finese, ali bundevicasto sasvim okej i obecavam da cemo se vratiti sa novim pricama i starim prepricavanjima cim pre, te nas nemojte zaboraviti i obidjite nam bundevarnik :)

godisnje odmaranje i vansezonski plan (deo prvi)

jos kada smo se upoznali, pa prica uzela maha, planirali smo neki vikend zajedno. kasnije se taj vikend u prici sirio, sa vikendice na pet ili sest dana negde drugde, da bi dorastao do dogovora za citavo letovanje, grcku, krajem sezone, u septembru.

obzirom da je bio tek juni mesec, kod mene na poslu kulminacija i haos, on u planovima letovanja u makedoniji sa drustvom, priznajem da nisam pridavala mnogo znacaja grckim ostrvima koja su zvucala predaleko i bila po mom vidjenju pokacena po nekim oblacima. sve dok moj sef nije objavio zadnji rok za upis godisnjih odmora: imali smo pravo da do septembra uzmemo dve nedelje takozvanog "stend-baja" (radimo samo ako nas pozovu, ako je prevelik haos) i dve nedelje "off", narodski poznat kao neplaceni godisnji odmor za honorarce. dosla sam kod bundevice jedan dan, rekavsi da cu verovatno da upisem drugu polovinu jula i prvu avgusta, na sta sam dobila vaskrsnuto namrsteno pitanje: "a sta je sa nasim letovanjem u grckoj?"

slobodno me okrivite za moju neozbiljnost, za sumnju da cemo uopste pregaziti to vreme od juna do septembra zajedno, krivite me i za osecaj da cu na poslu eksplodirati i dati otkaz ako ne uzmem odmor cim pre. skoro u poslednji dan roka uletela sam u kancelariju asistenta menadzera sa papiricem na kom sam nazvrljala da zelim drugu polovinu osmog i prvu polovinu devetog, sto je bilo fakticki neizvodljivo, jer septembar predstavlja zahuktavanje posla nakon letnje tisine u firmi. sef bi me pogledao, pogledao datume na papiricu, opet pogledao mene, pitao: "septembar?" pa me jos malo gledao s nevericom. "hocu da idem van sezone na more" rekoh mrgodno kako mu se svaki put obratim kada se zalim na platu, posao ili nekog od sefova ili kolega. zastao je par trenutaka nanovo da bi prolomio pomalo uzbudjeno, kao da godisnji upisuje samome sebi: "znas li da nikome nisam odobrio septembar?" stanka, ali ja zaista ne osecam nikakvu euforiju u ovom trenutku, narocito sto sam veoma svesna kako radim i koliki doprinos dajem kvalitetu posla. "ti ces biti prva! ...i jedina!" uskliknuo je. stigoh da promuvam jedno zbunjeno "hvala", cutke, ne osecajuci se privilegovanom, ali neka mu bude, vise me je brinuo taj period od dva meseca rintanja koji je prethodio imaginarnom letovanju. a taj mali leskovacki patuljak, iako srecan zbog svog postupka, samo je dodao na mojoj vecitoj agoniji honorarnog rada.

obavestih ja moju bundevicu da ga nisam izneverila planom i da je prva polovina septembra slobodna za nas dvoje. ako nista, mislih se, bar necu biti prisutna kada sa omladinske zadruge na obuku uleti novih 40 smotanih konobara, te necu doziveti ranojesenji nervni slom. svesna da finansijski tesko mogu da iznesem citav plan, iako vansezonski, spomenuh letovanje i mojima. na moje iznenadjenje, majka, baka, sestra i tetke se predase slicnoj euforiji koju je onomad i moj sef osetio kada mi je odobrio godisnji, te pocese vikati koliko ce ko da "ulozi", vazda srecni sto odlucih prvi put u zivotu da idem nekuda, pa jos u inostranstvo. ja ponovo ostadoh ravnodusna, krivite me slobodno, ali u julu, septembar je i dalje bio vekovima daleko.

malo je reci da se bundevica sa svog prvog letovanja, onog sa drustvom, vratio maksimalno indisponiran. vreme ih je unistilo, toliko da su deset dana umesto uzivanja na suncu i kupanja, proveli zakovani u smestaju u debelim duksevima i trenerkama. pri samom povratku odvec bi poceo nanovo spominjati grcku, stavljajuci je u imperativ kao popravni za traume iz makedonije, i mozda tu vec poce da se budi i moja svest. slusala bih satima o nocima pijancenja, o svirkama, dobroj dusi makedonske brace, mom neopisivom nedostajanju tamo, ali svaka bi se prica zavrsavala njegovim dubokim razocarenjem u vremenske (ne)prilike i mojim tesenjem da ce "nama biti bolje u grckoj".

pocetkom avgusta proveravali smo vansezonske cene letovanja, odlucili se za apartmane koji su delovali vise nego primamljivo, uklapali nasih sedam do deset dana u citav okolni plan. ja bih rekla da cu danas, sutra naci neku agenciju za putovanje, ali dani bi prolazili i rok za rezervacije postajao kritican. na kraju je on pri povratku s posla usao u prvu, raspitao se za aranzman i dogovorismo da hvatamo termin od jedanaest dana i deset nocenja na tasosu od petog septembra.

ovo bi bio trenutak kada je za mene letovanje probilo balon u realnost, napokon je postalo opipljivo i lagano prelazilo u realizaciju. zaista cemo ici na zasluzeno letovanje, moja bundevica i ja. zaista cu dobiti prvi pecat u olinjalom pasosu. zaista smo zajedno pregazili sve one vekove, uprkos svemu.

"zaoka" na "uscu"

ususkani u svom zadovoljstvu, vesto smo izbegavali (i i dalje isto tako vesto izbegavamo) susrete sa familijom. nije vam sad to bog-zna-sta, znam, rekli biste, ali bila sam srecna saznanjem da smo po tom pitanju veoma slicni.

u mojim razgovorima sa mojima, bundevica je poceo bivati redovna tema, raspitivali bi se kuda smo isli, pa kako nam je... moja majka, zena nekog ne toliko starog koliko mozda srednjeg kova, ophrvana emocijama, bila je srecna cinjenicom s kim sam, da me on pazi, da ga volim. suvisno je spomenuti koliko me je bundevica po ponasanju i postupcima uzasno podsecao na mog ocuha, koji vec deset godina cuva i voli moju majku. elem, obe porodice su bile daleko od nasih domasaja i mi od njihovih: roditelji u drugim gradovima, moja tetka (sa kojom zivim) na vikendici citavo leto, njegova sestra u inostranstvu...

prosao bi tako prvi mesec, ja se ponosno prsila pored njega dok je u telefonskom razgovoru obavezno dodavao da je "tu sa devojkom", pa malo pricao o meni u mom prisustvu, on redovno slao pozdrave kada bi naslutio da ja pricam sa nekim od mojih. onda bi jednog dana moja sestra, dve godine starija od mene a godinu mladja od njega, najavila da dolazi na "usce", na koncert "stinga i policije" i nekako sasvim logicno u pricu upade dogovaranje kako cemo bundevica i ja da prosetamo da se vidimo sa njom.

znam da je uzivala u ulozi izvidnika jer dobro poznajem moju sestru. takodje znam za ljubomorni bes kojim se tako zustro kod svih osim mene raspitivala odakle meni momak, meni koja sam em mladja od nje, em se "uvek zabavljala sa budalama", em jos stosta sto mi je paralo usi mesec dana... pretpostavite dozu nervoze koja me je gusila pred to kratko vidjenje.

skoro da sam odustala od njenog dolaska za beograd jer kada smo se cule poslednji put, rekla je da mozda ni nece doci. onda bi na sam dan koncerta nazvala i pitala nas je za koliko vremenski mozemo da krenemo, jer ona i drugarica stizu za dvadesetak minuta. malo je reci da sam izgorela od besa na tu najavu, da je to samo na moju sestru licilo. bundevica je samo klimnuo glavom i rekao da krecemo za koliko god vremena meni treba da se spremim. bio je pripremljen na stanje da sam ja mala seka jednog tvrdoglavog pravnika i da mi vise od icega u datom trenutku treba da cutke pristane, da tome ne pridaje vaznost, i da prvenstveno jako dobro zna ko sam ja.

koliko sam samo bila srecna kada sam nakon pesacenja kejom i bundevicinog smirivanja moje nervoze na odvratnoj vrucini, ugledala da je moja sestra tu sa draganom, koju sam mozda smatrala jedinom njenom normalnom prijateljicom. malo smo stajali tako na keju, da bismo ih otpratili sve do "usca", gde je ogromni travnjak pored setalista smesno podsecao na sastajaliste neke hipi-komune. moja sestra bi strogo njega ispitivala cinjenice o njegovom zivotu pre mene, dok je od mene crpela informacije o mom poslu, zacinjavajuci ih istim o sopstvenom, sto nikako nisam volela jer smo se bavile potpuno razlicitim strukama, koje nisu imale ama bas nikakvih slicnosti. dve rodjene sestre, koje se tri meseca nisu videle, odista nisu imale o cemu da razgovaraju. bundevica bi proturio po koju tu i tamo, na njeno iznenadjenje dodavsi kako meni moramo pod hitno naci drugi posao jer ovaj kojim se bavim nikuda ne vodi, pa pomalo pricavsi o "stingu" i muzici...

povratak sa "usca" bio je potpuno nestvaran, hodanje tom dugackom ulicom u kojoj je radi koncerta zaustavljen saobracaj, dok mu je na ledjima majce bilo ispisano "the war is on", sto mi je mamilo nanovo smejuljenje u privatnosti njegovog zagrljaja... dodao je da je sve okej, da se ne nerviram, da nije njemu bitna moja sestra vec samo ja, da je razlika izmedju nas dve vidljiva iz aviona. uvek mi je smetala cinjenica sto je ona toliko kruta i zatvorena, sto nismo nikada izgradile neki bolji odnos, iako sada vec imamo po 26 i 28 godina. plasila sam se da ce se on i naljutiti, narocito njenim peckanjem da bi bas mogao da dodje u nas zavicaj, jer je eto uskoro dekin osamdeseti rodjendan, pa bi imao priliku da upozna celu "porodicu adams". on bi se smejao mojim opisima i pojasnjavanjima situacije, mom skrivenom strahu da mozda on moju sestru, kao i svi ostali, smatra boljom i uspesnijom od mene... "pa sta znam," rekao bi potpuno ozbiljno na to, "...sto jeste-jeste, ja sam dobio ovu sa manjim sisama."

kasnije sam cula komentare da imam jako slatkog momka, pomalo debelog, ali vidi se da mu je stalo do mene i da je okej; da sam ja mnogo bleda i mrsava i da mi je kosa porasla. njega je malo povredio tako povrsan opis, jer zaista, mogli su pricati o mnogo cemu, i prestao bi me stalno zapitkivati kada cemo se ponovo videti sa mojom sestrom. postalo mu je jasno da je to najbolji komentar koji se mogao iznedriti iz njenog poimanja sveta.

uostalom, kao da je bitno, jedna je formalnost skinuta sa dnevnog reda, a mi smo mogli da se vratimo nazad svome ususkavanju u nasu vezu. sto se tice mene,prava "zaoka" od tog dana bila je sama pomisao na susret "debelog" diplomiranog ekonomiste i "sisate" diplomirane pravnice, i kako su u pravu oni koji kazu da cemo jednoga dana naci razlog da se svemu tome osmehnemo :)

drustveno-popravni, ili kako su dve celine postale jedna

bilo je neminovno da cu morati da se vratim na mesto zlocina i krenem ispocetka. mislim da sam tada dostigla ono sto je moralo na povrsinu izbiti pre ili kasnije: videti svog momka u jednom drugom svetlu, za koje mi je nagovestio, a ja podsvesno naslucivala da postoji. i tu je lezala i vaznost rodjendana na koji mi je unapred receno da sam pozvana i da bi bio dobra prilika da pokusam ponovo.

jedan dan nazvao me je telefonom uz veoma neocekivano pitanje da li mi je poznato zensko ime to i to. nikada nisam potisnula niti zaboravila da ona postoji, ujedno sa brucoskom godinom 2001. tih godinu dana smo provele nerazdvojne, u iskrenom ili manje iskrenom donekle decjem drugarstvu, zajedno prelezale neke prve "studentske bolesti" da bi krajem skolske godine i nase prijateljstvo minulo. u trenutku se vratih sedam godina unazad, slatko-gorkim secanjima na bezanje sa predavanja, izlaske i pijanstva koja su se zavrsavala svitanjima po knez mihajlovoj i mojim grljenjem beograda koji me je tada usvojio, zagrejao i postao moj grad...

nisam povezala znacaj pitanja dok me nije pitao uz smeh secam li se onda njenog brata. iz zagusljive izmaglice secanja vaskrsnu lik malog osmaka sa krupnim plavim ocima, zbunjenog klinca, koji je obozavao kojota iz "eyesburn"-a i lozio se na grafite i sav taj andergraund s pocetka ove decenije. prepoznao me je godinama kasnije, na onom proslom okupljanju, toliko da nije mogao izdrzati a da ne pita bundevicu da li sam po imenu i prezimenu to zaista ja, rekao da sam se druzila sa njegovom sestrom u proslom zivotu, da me je zapamtio po muzici, pisanju i crtezima. tesko je jasno definisati osecanje koje me je tresnulo u tom trenutku, misao da ja njega sigurno ne bih prepoznala, jer bio je dete, neko cudno zarenje zaboravljene proslosti, a opet ponos jer sam jos u svemu tome, sto se nisam puno promenila osim sto sam sazrela godinama. doznala sam da je on sada vokal u bendu, u ekipi, slusala o nacinu na koji je ostvarivao svoje decacke snove, sve do zakljucka da cu moci sa njim da evociram uspomene na predstojecem rodjendanu.

kada smo krenuli, lagano sam u putu uvodjena u pricu i andergraund, opet su se smenjivali oni likovi vazni i manje vazni a ja sam hvatala vazduh dok nismo stigli na odrediste. bila je to kuca, velika sa dvoristem i garazom u kojoj su cekali instrumenti, a ljudi su se gurali svud unaokolo, nazdravljali i bili glasni, nestvarno kao na onim zurkama koje gledate u americkim studentskim filmovima. poljubio me je, namignuo mi, i uletesmo u vrtlog.

prvi mi se obratio brat moje nekadasnje prijateljice, ulio mi ponovo onaj cudan osecaj u dusu, pozdravismo se a kasnije i stigosmo da ispreplicemo price koje su se odvile za tih 7 godina odstojanja. ubrzo sam mahnito pruzala ruku ljudima, jedva nekako razaznala kome da cestitam rodjendan, i kako bundevica to voli da preprica, rekao mi je: "srce, ovo je mojih trista ortaka", sutnuo me u guzicu i dodao: "idi, druzi se." isla bih od garaze kroz dvoriste, do trema, mnogi bi me s uzbudjenjem pitali a gde je on kada bih se predstavila kao njegova devojka, ja se smejala i odgovarala.

uz pice i price uskoro je krenula i ziva svirka oko koje se svi sjatismo u garazi, osetih tu energiju mase na malom prostoru o kojoj mi je toliko pricao, videh mog omiljenog klinca kako divlja u mikrofon, negde iz bocnih redova dajuci mu do znanja da sam fan drzeci malo svoju limenku piva, malo kameru koju mi je neko tutnuo za sankom da ovekovecim momente lokalnog andergraunda.

posmatrah sve budnim ocima, bundevicu koja se u istim velicala, snagom koju je crpeo iz muzike, posmatrajuci ga prvi put u svom elementu. ucinilo mi se da ga upoznajem i time volim vise. kada je sve utihnulo, stao bi znojav pored mene, prigrlivsi me i rekavsi mi da sam divna i da me voli, i tako naslonjeni na taj stari auto u dvoristu, bili smo par kakav je i zeleo da budemo. uklopila sam se u njegovo vidjenje price, ljudi su mi se obracali s postovanjem kojim su gledali njega i napokon sam pocela da osecam ono sto mi je objasnjavao da zeli da postanem.

popravni je uspeo, a ta velika nezna bundevica i taj opaki divlji korovac u jednom muskarcu bili su, oba, moja ljubav. vise nisam bila ljubomorna na drustvo, oni su ga imali na jedan nacin a ja na posve drugi, a oba su koegzistirala u istom vremenu i prostoru. i nikada ne bih nakon toga pravila pitanje zasto, kako, kada, jer sam znala da su njemu potrebne obe strane da bi postojao. razumela sam njegovu zelju za slobodom a hiljadu bi puta ponovio da me zbog toga obozava i da sam prva devojka koja je uspela da razume.