two pumpkins

juce sam se vratila na posao, koji mi je opravdanje zasto ne uspeh da izbacim post o grckoj i tasosu (tu je negde medju beleskama, obecavam da cu ga objaviti uskoro), pa se prisetih bundevicinog susreta sa jednom starom prijateljicom. sreli su se posle duzeg vremena, i na njegovo pitanje kako je, ona je pocela pricati o poslu. on bi joj na to rekao da nije pitao kako je posao, vec kako je ona, a ona bi odgovorila "pa... radim", u potpunom nedostatku svake druge teme.

vec pri pocetku veze zabranio mi je da pricam o poslu, skoro pa naredio da pricamo o svemu ostalom. u pocetku mi je bilo tesko, uvek bi se nekako kolege i sefovi izmigoljili iz neke recenice a tema nanovo izlegla posao. vremenom sam navikla da posao stavljam u drugi plan, da svet oko sebe gledam sire, dokazala da i meni posao moze da bude tek sporedna tema i nesto sto meni tek obezbedjuje sredstva za zivot, te nije i on sam. bundevica me je tome naucio, kao i nekim drugim stvarima za ova cetiri meseca i jako sam mu zahvalna na tome bas u ovom trenutku. ujedno sam shvatila da i on o svom poslu vrlo minimalno govori i da je normalno da isti isto toliko uticaja i ima na njegov zivot, na druzenje i na vezu.

onog trenutka kada dozvolite da posao vama vlada, da preuzme kontrolu, postajete bitni koliko i kancelarijska spajalica, koja ponekad fali, ali bez nje se generalno moze, a ona sebe vrednuje onoliko koliko vaznih predmeta i papira spaja, te ne zna niti od cega je napravljena niti za sta jos moze sluziti. na kraju se iskrivi, istrosi i baci, kao da je nikada nije ni bilo. ja radim svoj posao od decembra prosle godine, radila sam ga i ranije te ga vrlo dobro znam, do te mere da ga cesto "odradjujem" i radim mehanicki. godinama i iskustvom mnogi su rekli da zasluzujem i ugovor i unapredjenje (radim preko omladinske zadruge kao honorarac), no, nikada to niko nije ozvanicio te se sve svodi samo na dobar glas i dobro poznavanje mog imena u firmi i odeljenju.

da skratim pricu, kada sam se juce vratila u hotel, ilivam moje poslodavno preduzece, zatekla su me dva pitanja. prvo je bilo: "a ti nisi dala otkaz?", na sta bi odmah potom pitalac zapazio da sam tamnija u licu nego pre 20 dana, te zakljucio da sam bila na godisnjem odmoru; a drugo pitanje je bilo: "a zasto ti nisi dobila ugovor?", na koje vec nisam umela da odgovorim. na oglasnoj tabli zatekla sam 6 fotografija nasmejanih kolega koji su ugovore potpisali dok mene nije bilo, 6 osoba od kojih za bar cetvoro ne smatram da toliko vrede jer niti poznaju neki strani jezik nit neki poseban kvalitet servisa i iskustva. ne zove se to ni zloba niti zavist sto me je udarilo kao samar i tresnulo o zemlju, vec resenje da nesto napokon moram uciniti, sa nekim razgovarati i izdejstvovati konkretan odgovor na pitanje sta se u firmi planira delati sa mojom malenkoscu. preskolovana sam za posao koji radim, potplacena i po godinama starosti istice mi rok trajanja. a vec se odavno osecam kao ona gorespomenuta spajalica za dokumenta.

nervozna sam, jako, uvredjena i povredjena. imam bundevicu i prekrasno letovanje iza sebe, te mi ovo i nije glavna tema, ali me ponajvise muci. probudila sam se jutros u pet sati, iako radim od cetiri popodne, ne mogoh spavati, a za sebe nista dobro ne ucinih, cak popusih citavu kutiju cigareta do sad. razmisljam o razgovoru sa menadzerom u cetiri oka za koji cu morati debelo da stegnem petlju, razmisljam na koji ce nacin izgovoriti to "ne" i da li cu zamuckivati kada budem pitala koliki je otkazni rok. razmisljam da li ce mi se dlanovi znojiti kada u toku nedelje odem u personalno da ih pitam ima li sanse da me prebace u neko drugo odeljenje, gde mogu raditi neki posao za koji je potrebna moja diploma. razmisljam o mnogo cemu, bas danas, zato nikako da dovrsim pripovedanje o grckoj. oprostite mi, ne zamerite mi.

bundevica je tu da me drzi za ruku, ali ovo moram sama. on ne voli sto radim ovaj posao i navija za promenu. ja sam navikla na svoj posao, ali sam shvatila da od navike i emocija nemam nista i da nemam stabilnost, jedino sto taj posao treba da mi pruzi. jer, posao nisu navika i emocije, one su zivot, a zivot nije posao.

volim kad sidjem tom ulicom do stanice, svaki se put osvrnem da pogledam kako od glave do pete izgledam u izlogu frizerskog salona sa crvenim venecijanerima.

volim kada mi zamirise pljeskavica iz grila cak i ako je vreo asfalt, kada mi uho pokupi spisak necijih priloga, pa usput uzmem dva "lakija", dopunu za koju svaki put dva puta ponovim i potvrdim broj telefona, pa ronjam po tasni trazeci novcanik dok "blic" pridrzavam podbratkom.

volim na autobuskoj stanici da otvorim kutiju cigareta i da jednu barem pripalim dok naslucujem koju muziku klinac pored mene slusa sa plejera, i da mi makar jedan autobus pogresan prodje dok ne stigne moj.

volim da prepoznajem ljude i kafice i gledam izloge prodavnica kroz prljavo autobusko staklo dok se ljudi meskolje, a ja otvaram prozore i sibere da se ne podavimo unutra kad naidje guzva.

volim da ti posaljem porukicu da sam krenula bas kada autobus pokupi miris krofnica uvaljanih u secer i njim izmami osmehe na najokorelijim licima putnika dok mota sa banovog brda da skrene prema adi ciganliji.

volim kada tinejdzeri kod ade opaljeni suncem i preplanuli smesno pricaju i kikocu se puneci autobus, sarenih peskira oko vratova i gornjih delova kupacih kostima koji vire ispod majcica nenasminkanih klinki.

volim kada kod sajma udje bar cetiri trudnice ili mame sa malom decom pa ja barem jednoj ustupim sediste jer mi je levi guz vec utrnuo i prija mi da protegnem kicmu hvatajuci se za sipku.

volim kada autobus uspori na gazeli pa stignem da vidim sve mostove i zagledam se u reku da vidim njihove odraze u njoj, kao kada putujem preko mosta u grad u kom sam rodjena.

volim kada kod sava centra ne moram da sidjem jer taj dan ne radim vec idem kod tebe, a svi ostali tu sidju pa imam gde da sednem ponovo.

volim i kada mi tu negde kod beogradske arene stigne poruka od tebe da kupim nesto usput ili mi samo napises da me volis i da jedva cekas da stignem.

volim kada posle kruznog toka nikada ne znam da li sam prosla pored opstine ili arhiva, ali se kod crkve uvek u sebi prekrstim i neka mi vest iz novina padne na pamet.

volim da ustanem stanicu ranije i da stanem na vrata namestajuci treger od tasne na rame, pa se u staklu autobuskih vrata pogledam da li se nisam rascupala jer hocu da budem lepa kada me vidis.

volim kada izadjem iz autobusa a on nastavi negde jos nekoliko stanica prema zemunskom keju po kom smo onoliko setali, pa mi se ucini da osetim miris reke iako je ona ipak predaleko od mene.

volim i da prosetam tu ulicu do tvoje zgrade, uvek se nesto zamislim i smejuljim pa pred ulazom u zgradu dva puta duboko udahnem pre nego sto udjem unutra.

volim kada se usunjam u stan a ti se sakrijes iza vrata pa me zagrlis i poljubis cim udjem, jer onda volim sto sam dosla, a ti kazes da volis mene, a ja zaboravim sta sam sve volela pre nego sto sam stigla pa volim samo tebe.


*zabelezeno tokom jedne bundevicaste voznje autobusom (n)osam-(n)osam :)