two pumpkins

jos kada smo se upoznali, pa prica uzela maha, planirali smo neki vikend zajedno. kasnije se taj vikend u prici sirio, sa vikendice na pet ili sest dana negde drugde, da bi dorastao do dogovora za citavo letovanje, grcku, krajem sezone, u septembru.

obzirom da je bio tek juni mesec, kod mene na poslu kulminacija i haos, on u planovima letovanja u makedoniji sa drustvom, priznajem da nisam pridavala mnogo znacaja grckim ostrvima koja su zvucala predaleko i bila po mom vidjenju pokacena po nekim oblacima. sve dok moj sef nije objavio zadnji rok za upis godisnjih odmora: imali smo pravo da do septembra uzmemo dve nedelje takozvanog "stend-baja" (radimo samo ako nas pozovu, ako je prevelik haos) i dve nedelje "off", narodski poznat kao neplaceni godisnji odmor za honorarce. dosla sam kod bundevice jedan dan, rekavsi da cu verovatno da upisem drugu polovinu jula i prvu avgusta, na sta sam dobila vaskrsnuto namrsteno pitanje: "a sta je sa nasim letovanjem u grckoj?"

slobodno me okrivite za moju neozbiljnost, za sumnju da cemo uopste pregaziti to vreme od juna do septembra zajedno, krivite me i za osecaj da cu na poslu eksplodirati i dati otkaz ako ne uzmem odmor cim pre. skoro u poslednji dan roka uletela sam u kancelariju asistenta menadzera sa papiricem na kom sam nazvrljala da zelim drugu polovinu osmog i prvu polovinu devetog, sto je bilo fakticki neizvodljivo, jer septembar predstavlja zahuktavanje posla nakon letnje tisine u firmi. sef bi me pogledao, pogledao datume na papiricu, opet pogledao mene, pitao: "septembar?" pa me jos malo gledao s nevericom. "hocu da idem van sezone na more" rekoh mrgodno kako mu se svaki put obratim kada se zalim na platu, posao ili nekog od sefova ili kolega. zastao je par trenutaka nanovo da bi prolomio pomalo uzbudjeno, kao da godisnji upisuje samome sebi: "znas li da nikome nisam odobrio septembar?" stanka, ali ja zaista ne osecam nikakvu euforiju u ovom trenutku, narocito sto sam veoma svesna kako radim i koliki doprinos dajem kvalitetu posla. "ti ces biti prva! ...i jedina!" uskliknuo je. stigoh da promuvam jedno zbunjeno "hvala", cutke, ne osecajuci se privilegovanom, ali neka mu bude, vise me je brinuo taj period od dva meseca rintanja koji je prethodio imaginarnom letovanju. a taj mali leskovacki patuljak, iako srecan zbog svog postupka, samo je dodao na mojoj vecitoj agoniji honorarnog rada.

obavestih ja moju bundevicu da ga nisam izneverila planom i da je prva polovina septembra slobodna za nas dvoje. ako nista, mislih se, bar necu biti prisutna kada sa omladinske zadruge na obuku uleti novih 40 smotanih konobara, te necu doziveti ranojesenji nervni slom. svesna da finansijski tesko mogu da iznesem citav plan, iako vansezonski, spomenuh letovanje i mojima. na moje iznenadjenje, majka, baka, sestra i tetke se predase slicnoj euforiji koju je onomad i moj sef osetio kada mi je odobrio godisnji, te pocese vikati koliko ce ko da "ulozi", vazda srecni sto odlucih prvi put u zivotu da idem nekuda, pa jos u inostranstvo. ja ponovo ostadoh ravnodusna, krivite me slobodno, ali u julu, septembar je i dalje bio vekovima daleko.

malo je reci da se bundevica sa svog prvog letovanja, onog sa drustvom, vratio maksimalno indisponiran. vreme ih je unistilo, toliko da su deset dana umesto uzivanja na suncu i kupanja, proveli zakovani u smestaju u debelim duksevima i trenerkama. pri samom povratku odvec bi poceo nanovo spominjati grcku, stavljajuci je u imperativ kao popravni za traume iz makedonije, i mozda tu vec poce da se budi i moja svest. slusala bih satima o nocima pijancenja, o svirkama, dobroj dusi makedonske brace, mom neopisivom nedostajanju tamo, ali svaka bi se prica zavrsavala njegovim dubokim razocarenjem u vremenske (ne)prilike i mojim tesenjem da ce "nama biti bolje u grckoj".

pocetkom avgusta proveravali smo vansezonske cene letovanja, odlucili se za apartmane koji su delovali vise nego primamljivo, uklapali nasih sedam do deset dana u citav okolni plan. ja bih rekla da cu danas, sutra naci neku agenciju za putovanje, ali dani bi prolazili i rok za rezervacije postajao kritican. na kraju je on pri povratku s posla usao u prvu, raspitao se za aranzman i dogovorismo da hvatamo termin od jedanaest dana i deset nocenja na tasosu od petog septembra.

ovo bi bio trenutak kada je za mene letovanje probilo balon u realnost, napokon je postalo opipljivo i lagano prelazilo u realizaciju. zaista cemo ici na zasluzeno letovanje, moja bundevica i ja. zaista cu dobiti prvi pecat u olinjalom pasosu. zaista smo zajedno pregazili sve one vekove, uprkos svemu.