drustveno-popravni, ili kako su dve celine postale jedna
bilo je neminovno da cu morati da se vratim na mesto zlocina i krenem ispocetka. mislim da sam tada dostigla ono sto je moralo na povrsinu izbiti pre ili kasnije: videti svog momka u jednom drugom svetlu, za koje mi je nagovestio, a ja podsvesno naslucivala da postoji. i tu je lezala i vaznost rodjendana na koji mi je unapred receno da sam pozvana i da bi bio dobra prilika da pokusam ponovo.
jedan dan nazvao me je telefonom uz veoma neocekivano pitanje da li mi je poznato zensko ime to i to. nikada nisam potisnula niti zaboravila da ona postoji, ujedno sa brucoskom godinom 2001. tih godinu dana smo provele nerazdvojne, u iskrenom ili manje iskrenom donekle decjem drugarstvu, zajedno prelezale neke prve "studentske bolesti" da bi krajem skolske godine i nase prijateljstvo minulo. u trenutku se vratih sedam godina unazad, slatko-gorkim secanjima na bezanje sa predavanja, izlaske i pijanstva koja su se zavrsavala svitanjima po knez mihajlovoj i mojim grljenjem beograda koji me je tada usvojio, zagrejao i postao moj grad...
nisam povezala znacaj pitanja dok me nije pitao uz smeh secam li se onda njenog brata. iz zagusljive izmaglice secanja vaskrsnu lik malog osmaka sa krupnim plavim ocima, zbunjenog klinca, koji je obozavao kojota iz "eyesburn"-a i lozio se na grafite i sav taj andergraund s pocetka ove decenije. prepoznao me je godinama kasnije, na onom proslom okupljanju, toliko da nije mogao izdrzati a da ne pita bundevicu da li sam po imenu i prezimenu to zaista ja, rekao da sam se druzila sa njegovom sestrom u proslom zivotu, da me je zapamtio po muzici, pisanju i crtezima. tesko je jasno definisati osecanje koje me je tresnulo u tom trenutku, misao da ja njega sigurno ne bih prepoznala, jer bio je dete, neko cudno zarenje zaboravljene proslosti, a opet ponos jer sam jos u svemu tome, sto se nisam puno promenila osim sto sam sazrela godinama. doznala sam da je on sada vokal u bendu, u ekipi, slusala o nacinu na koji je ostvarivao svoje decacke snove, sve do zakljucka da cu moci sa njim da evociram uspomene na predstojecem rodjendanu.
kada smo krenuli, lagano sam u putu uvodjena u pricu i andergraund, opet su se smenjivali oni likovi vazni i manje vazni a ja sam hvatala vazduh dok nismo stigli na odrediste. bila je to kuca, velika sa dvoristem i garazom u kojoj su cekali instrumenti, a ljudi su se gurali svud unaokolo, nazdravljali i bili glasni, nestvarno kao na onim zurkama koje gledate u americkim studentskim filmovima. poljubio me je, namignuo mi, i uletesmo u vrtlog.
prvi mi se obratio brat moje nekadasnje prijateljice, ulio mi ponovo onaj cudan osecaj u dusu, pozdravismo se a kasnije i stigosmo da ispreplicemo price koje su se odvile za tih 7 godina odstojanja. ubrzo sam mahnito pruzala ruku ljudima, jedva nekako razaznala kome da cestitam rodjendan, i kako bundevica to voli da preprica, rekao mi je: "srce, ovo je mojih trista ortaka", sutnuo me u guzicu i dodao: "idi, druzi se." isla bih od garaze kroz dvoriste, do trema, mnogi bi me s uzbudjenjem pitali a gde je on kada bih se predstavila kao njegova devojka, ja se smejala i odgovarala.
uz pice i price uskoro je krenula i ziva svirka oko koje se svi sjatismo u garazi, osetih tu energiju mase na malom prostoru o kojoj mi je toliko pricao, videh mog omiljenog klinca kako divlja u mikrofon, negde iz bocnih redova dajuci mu do znanja da sam fan drzeci malo svoju limenku piva, malo kameru koju mi je neko tutnuo za sankom da ovekovecim momente lokalnog andergraunda.
posmatrah sve budnim ocima, bundevicu koja se u istim velicala, snagom koju je crpeo iz muzike, posmatrajuci ga prvi put u svom elementu. ucinilo mi se da ga upoznajem i time volim vise. kada je sve utihnulo, stao bi znojav pored mene, prigrlivsi me i rekavsi mi da sam divna i da me voli, i tako naslonjeni na taj stari auto u dvoristu, bili smo par kakav je i zeleo da budemo. uklopila sam se u njegovo vidjenje price, ljudi su mi se obracali s postovanjem kojim su gledali njega i napokon sam pocela da osecam ono sto mi je objasnjavao da zeli da postanem.
popravni je uspeo, a ta velika nezna bundevica i taj opaki divlji korovac u jednom muskarcu bili su, oba, moja ljubav. vise nisam bila ljubomorna na drustvo, oni su ga imali na jedan nacin a ja na posve drugi, a oba su koegzistirala u istom vremenu i prostoru. i nikada ne bih nakon toga pravila pitanje zasto, kako, kada, jer sam znala da su njemu potrebne obe strane da bi postojao. razumela sam njegovu zelju za slobodom a hiljadu bi puta ponovio da me zbog toga obozava i da sam prva devojka koja je uspela da razume.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 5 ) | Pošalji komentar
)))))
Kohabitacija, nacionalno pomirenje etc ..hahahah
ne čudi me uopšte da te je obožavao.
većina nas ima problem sa devojkama i ženskim rodom uopšte, jer teško nalazite razumevanje za našu potrebu za slobodu...ja sam u životu imao samo jednu takvu ali je duga priča za jedan koment..
Mery dear, navukla si se na politku pa još te nacionalizam povlači....pokušaj sa nekim fizičkim aktivnostima, zdravlja radi :p)))
))
@maryjane: haha, kako nam je sarenolika politicka scena, tacno je verno uporedjena
mada priznajem, ovo mi je najkompleksniji muskarac do sada, sto volim da kazem barem nije prost
@kojak: vec vidim ja vas dvojica biste se u mnogome cini mi se slozili, hehe, dopada mi se to
bytheway, ocekujem da se u nekom postu zalomi ta prica, rado bih je citala ))