two pumpkins

"zaoka" na "uscu"

ususkani u svom zadovoljstvu, vesto smo izbegavali (i i dalje isto tako vesto izbegavamo) susrete sa familijom. nije vam sad to bog-zna-sta, znam, rekli biste, ali bila sam srecna saznanjem da smo po tom pitanju veoma slicni.

u mojim razgovorima sa mojima, bundevica je poceo bivati redovna tema, raspitivali bi se kuda smo isli, pa kako nam je... moja majka, zena nekog ne toliko starog koliko mozda srednjeg kova, ophrvana emocijama, bila je srecna cinjenicom s kim sam, da me on pazi, da ga volim. suvisno je spomenuti koliko me je bundevica po ponasanju i postupcima uzasno podsecao na mog ocuha, koji vec deset godina cuva i voli moju majku. elem, obe porodice su bile daleko od nasih domasaja i mi od njihovih: roditelji u drugim gradovima, moja tetka (sa kojom zivim) na vikendici citavo leto, njegova sestra u inostranstvu...

prosao bi tako prvi mesec, ja se ponosno prsila pored njega dok je u telefonskom razgovoru obavezno dodavao da je "tu sa devojkom", pa malo pricao o meni u mom prisustvu, on redovno slao pozdrave kada bi naslutio da ja pricam sa nekim od mojih. onda bi jednog dana moja sestra, dve godine starija od mene a godinu mladja od njega, najavila da dolazi na "usce", na koncert "stinga i policije" i nekako sasvim logicno u pricu upade dogovaranje kako cemo bundevica i ja da prosetamo da se vidimo sa njom.

znam da je uzivala u ulozi izvidnika jer dobro poznajem moju sestru. takodje znam za ljubomorni bes kojim se tako zustro kod svih osim mene raspitivala odakle meni momak, meni koja sam em mladja od nje, em se "uvek zabavljala sa budalama", em jos stosta sto mi je paralo usi mesec dana... pretpostavite dozu nervoze koja me je gusila pred to kratko vidjenje.

skoro da sam odustala od njenog dolaska za beograd jer kada smo se cule poslednji put, rekla je da mozda ni nece doci. onda bi na sam dan koncerta nazvala i pitala nas je za koliko vremenski mozemo da krenemo, jer ona i drugarica stizu za dvadesetak minuta. malo je reci da sam izgorela od besa na tu najavu, da je to samo na moju sestru licilo. bundevica je samo klimnuo glavom i rekao da krecemo za koliko god vremena meni treba da se spremim. bio je pripremljen na stanje da sam ja mala seka jednog tvrdoglavog pravnika i da mi vise od icega u datom trenutku treba da cutke pristane, da tome ne pridaje vaznost, i da prvenstveno jako dobro zna ko sam ja.

koliko sam samo bila srecna kada sam nakon pesacenja kejom i bundevicinog smirivanja moje nervoze na odvratnoj vrucini, ugledala da je moja sestra tu sa draganom, koju sam mozda smatrala jedinom njenom normalnom prijateljicom. malo smo stajali tako na keju, da bismo ih otpratili sve do "usca", gde je ogromni travnjak pored setalista smesno podsecao na sastajaliste neke hipi-komune. moja sestra bi strogo njega ispitivala cinjenice o njegovom zivotu pre mene, dok je od mene crpela informacije o mom poslu, zacinjavajuci ih istim o sopstvenom, sto nikako nisam volela jer smo se bavile potpuno razlicitim strukama, koje nisu imale ama bas nikakvih slicnosti. dve rodjene sestre, koje se tri meseca nisu videle, odista nisu imale o cemu da razgovaraju. bundevica bi proturio po koju tu i tamo, na njeno iznenadjenje dodavsi kako meni moramo pod hitno naci drugi posao jer ovaj kojim se bavim nikuda ne vodi, pa pomalo pricavsi o "stingu" i muzici...

povratak sa "usca" bio je potpuno nestvaran, hodanje tom dugackom ulicom u kojoj je radi koncerta zaustavljen saobracaj, dok mu je na ledjima majce bilo ispisano "the war is on", sto mi je mamilo nanovo smejuljenje u privatnosti njegovog zagrljaja... dodao je da je sve okej, da se ne nerviram, da nije njemu bitna moja sestra vec samo ja, da je razlika izmedju nas dve vidljiva iz aviona. uvek mi je smetala cinjenica sto je ona toliko kruta i zatvorena, sto nismo nikada izgradile neki bolji odnos, iako sada vec imamo po 26 i 28 godina. plasila sam se da ce se on i naljutiti, narocito njenim peckanjem da bi bas mogao da dodje u nas zavicaj, jer je eto uskoro dekin osamdeseti rodjendan, pa bi imao priliku da upozna celu "porodicu adams". on bi se smejao mojim opisima i pojasnjavanjima situacije, mom skrivenom strahu da mozda on moju sestru, kao i svi ostali, smatra boljom i uspesnijom od mene... "pa sta znam," rekao bi potpuno ozbiljno na to, "...sto jeste-jeste, ja sam dobio ovu sa manjim sisama."

kasnije sam cula komentare da imam jako slatkog momka, pomalo debelog, ali vidi se da mu je stalo do mene i da je okej; da sam ja mnogo bleda i mrsava i da mi je kosa porasla. njega je malo povredio tako povrsan opis, jer zaista, mogli su pricati o mnogo cemu, i prestao bi me stalno zapitkivati kada cemo se ponovo videti sa mojom sestrom. postalo mu je jasno da je to najbolji komentar koji se mogao iznedriti iz njenog poimanja sveta.

uostalom, kao da je bitno, jedna je formalnost skinuta sa dnevnog reda, a mi smo mogli da se vratimo nazad svome ususkavanju u nasu vezu. sto se tice mene,prava "zaoka" od tog dana bila je sama pomisao na susret "debelog" diplomiranog ekonomiste i "sisate" diplomirane pravnice, i kako su u pravu oni koji kazu da cemo jednoga dana naci razlog da se svemu tome osmehnemo :)

drustveno-popravni, ili kako su dve celine postale jedna

bilo je neminovno da cu morati da se vratim na mesto zlocina i krenem ispocetka. mislim da sam tada dostigla ono sto je moralo na povrsinu izbiti pre ili kasnije: videti svog momka u jednom drugom svetlu, za koje mi je nagovestio, a ja podsvesno naslucivala da postoji. i tu je lezala i vaznost rodjendana na koji mi je unapred receno da sam pozvana i da bi bio dobra prilika da pokusam ponovo.

jedan dan nazvao me je telefonom uz veoma neocekivano pitanje da li mi je poznato zensko ime to i to. nikada nisam potisnula niti zaboravila da ona postoji, ujedno sa brucoskom godinom 2001. tih godinu dana smo provele nerazdvojne, u iskrenom ili manje iskrenom donekle decjem drugarstvu, zajedno prelezale neke prve "studentske bolesti" da bi krajem skolske godine i nase prijateljstvo minulo. u trenutku se vratih sedam godina unazad, slatko-gorkim secanjima na bezanje sa predavanja, izlaske i pijanstva koja su se zavrsavala svitanjima po knez mihajlovoj i mojim grljenjem beograda koji me je tada usvojio, zagrejao i postao moj grad...

nisam povezala znacaj pitanja dok me nije pitao uz smeh secam li se onda njenog brata. iz zagusljive izmaglice secanja vaskrsnu lik malog osmaka sa krupnim plavim ocima, zbunjenog klinca, koji je obozavao kojota iz "eyesburn"-a i lozio se na grafite i sav taj andergraund s pocetka ove decenije. prepoznao me je godinama kasnije, na onom proslom okupljanju, toliko da nije mogao izdrzati a da ne pita bundevicu da li sam po imenu i prezimenu to zaista ja, rekao da sam se druzila sa njegovom sestrom u proslom zivotu, da me je zapamtio po muzici, pisanju i crtezima. tesko je jasno definisati osecanje koje me je tresnulo u tom trenutku, misao da ja njega sigurno ne bih prepoznala, jer bio je dete, neko cudno zarenje zaboravljene proslosti, a opet ponos jer sam jos u svemu tome, sto se nisam puno promenila osim sto sam sazrela godinama. doznala sam da je on sada vokal u bendu, u ekipi, slusala o nacinu na koji je ostvarivao svoje decacke snove, sve do zakljucka da cu moci sa njim da evociram uspomene na predstojecem rodjendanu.

kada smo krenuli, lagano sam u putu uvodjena u pricu i andergraund, opet su se smenjivali oni likovi vazni i manje vazni a ja sam hvatala vazduh dok nismo stigli na odrediste. bila je to kuca, velika sa dvoristem i garazom u kojoj su cekali instrumenti, a ljudi su se gurali svud unaokolo, nazdravljali i bili glasni, nestvarno kao na onim zurkama koje gledate u americkim studentskim filmovima. poljubio me je, namignuo mi, i uletesmo u vrtlog.

prvi mi se obratio brat moje nekadasnje prijateljice, ulio mi ponovo onaj cudan osecaj u dusu, pozdravismo se a kasnije i stigosmo da ispreplicemo price koje su se odvile za tih 7 godina odstojanja. ubrzo sam mahnito pruzala ruku ljudima, jedva nekako razaznala kome da cestitam rodjendan, i kako bundevica to voli da preprica, rekao mi je: "srce, ovo je mojih trista ortaka", sutnuo me u guzicu i dodao: "idi, druzi se." isla bih od garaze kroz dvoriste, do trema, mnogi bi me s uzbudjenjem pitali a gde je on kada bih se predstavila kao njegova devojka, ja se smejala i odgovarala.

uz pice i price uskoro je krenula i ziva svirka oko koje se svi sjatismo u garazi, osetih tu energiju mase na malom prostoru o kojoj mi je toliko pricao, videh mog omiljenog klinca kako divlja u mikrofon, negde iz bocnih redova dajuci mu do znanja da sam fan drzeci malo svoju limenku piva, malo kameru koju mi je neko tutnuo za sankom da ovekovecim momente lokalnog andergraunda.

posmatrah sve budnim ocima, bundevicu koja se u istim velicala, snagom koju je crpeo iz muzike, posmatrajuci ga prvi put u svom elementu. ucinilo mi se da ga upoznajem i time volim vise. kada je sve utihnulo, stao bi znojav pored mene, prigrlivsi me i rekavsi mi da sam divna i da me voli, i tako naslonjeni na taj stari auto u dvoristu, bili smo par kakav je i zeleo da budemo. uklopila sam se u njegovo vidjenje price, ljudi su mi se obracali s postovanjem kojim su gledali njega i napokon sam pocela da osecam ono sto mi je objasnjavao da zeli da postanem.

popravni je uspeo, a ta velika nezna bundevica i taj opaki divlji korovac u jednom muskarcu bili su, oba, moja ljubav. vise nisam bila ljubomorna na drustvo, oni su ga imali na jedan nacin a ja na posve drugi, a oba su koegzistirala u istom vremenu i prostoru. i nikada ne bih nakon toga pravila pitanje zasto, kako, kada, jer sam znala da su njemu potrebne obe strane da bi postojao. razumela sam njegovu zelju za slobodom a hiljadu bi puta ponovio da me zbog toga obozava i da sam prva devojka koja je uspela da razume.

(n)osam-(n)osam kroz moj beograd

volim kad sidjem tom ulicom do stanice, svaki se put osvrnem da pogledam kako od glave do pete izgledam u izlogu frizerskog salona sa crvenim venecijanerima.

volim kada mi zamirise pljeskavica iz grila cak i ako je vreo asfalt, kada mi uho pokupi spisak necijih priloga, pa usput uzmem dva "lakija", dopunu za koju svaki put dva puta ponovim i potvrdim broj telefona, pa ronjam po tasni trazeci novcanik dok "blic" pridrzavam podbratkom.

volim na autobuskoj stanici da otvorim kutiju cigareta i da jednu barem pripalim dok naslucujem koju muziku klinac pored mene slusa sa plejera, i da mi makar jedan autobus pogresan prodje dok ne stigne moj.

volim da prepoznajem ljude i kafice i gledam izloge prodavnica kroz prljavo autobusko staklo dok se ljudi meskolje, a ja otvaram prozore i sibere da se ne podavimo unutra kad naidje guzva.

volim da ti posaljem porukicu da sam krenula bas kada autobus pokupi miris krofnica uvaljanih u secer i njim izmami osmehe na najokorelijim licima putnika dok mota sa banovog brda da skrene prema adi ciganliji.

volim kada tinejdzeri kod ade opaljeni suncem i preplanuli smesno pricaju i kikocu se puneci autobus, sarenih peskira oko vratova i gornjih delova kupacih kostima koji vire ispod majcica nenasminkanih klinki.

volim kada kod sajma udje bar cetiri trudnice ili mame sa malom decom pa ja barem jednoj ustupim sediste jer mi je levi guz vec utrnuo i prija mi da protegnem kicmu hvatajuci se za sipku.

volim kada autobus uspori na gazeli pa stignem da vidim sve mostove i zagledam se u reku da vidim njihove odraze u njoj, kao kada putujem preko mosta u grad u kom sam rodjena.

volim kada kod sava centra ne moram da sidjem jer taj dan ne radim vec idem kod tebe, a svi ostali tu sidju pa imam gde da sednem ponovo.

volim i kada mi tu negde kod beogradske arene stigne poruka od tebe da kupim nesto usput ili mi samo napises da me volis i da jedva cekas da stignem.

volim kada posle kruznog toka nikada ne znam da li sam prosla pored opstine ili arhiva, ali se kod crkve uvek u sebi prekrstim i neka mi vest iz novina padne na pamet.

volim da ustanem stanicu ranije i da stanem na vrata namestajuci treger od tasne na rame, pa se u staklu autobuskih vrata pogledam da li se nisam rascupala jer hocu da budem lepa kada me vidis.

volim kada izadjem iz autobusa a on nastavi negde jos nekoliko stanica prema zemunskom keju po kom smo onoliko setali, pa mi se ucini da osetim miris reke iako je ona ipak predaleko od mene.

volim i da prosetam tu ulicu do tvoje zgrade, uvek se nesto zamislim i smejuljim pa pred ulazom u zgradu dva puta duboko udahnem pre nego sto udjem unutra.

volim kada se usunjam u stan a ti se sakrijes iza vrata pa me zagrlis i poljubis cim udjem, jer onda volim sto sam dosla, a ti kazes da volis mene, a ja zaboravim sta sam sve volela pre nego sto sam stigla pa volim samo tebe.


*zabelezeno tokom jedne bundevicaste voznje autobusom (n)osam-(n)osam :)

zakljucivanje, zakljucavanje, otkljucavanje...

na moju srecu, pocetak naseg zabavljanja je dosao dok je na poslu vladalo zatisje pred buru koja svake godine dolazi junom. imala sam dovoljno vremena da ga pripremim na cinjenicu da mozda necu imati slobodne dane, da ce mi smene trajati od jutra do sutra jer sam honorarac bez radnog vremena koji radi po inerciji posla, pripremu na to kakva cu mu dolaziti... verujem da je mislio da preterujem, a ja sam mu potajno zavidela sto sedi u kancelariji 9 sati dnevno, slobodnog vikenda i ustaljene radne seme.

jedno jutro, na moj slobodan dan, probudila sam se u njegovom krevetu. naravno da znam kako sam dotle dosla, ono sto se razlikovalo od dotadasnjih situacija jeste da njega nije bilo. samo sam se ususkala i okrenula na drugu stranu, uzivajuci u cinjenici da je ceo krevet moj, pa i oba jastuka. u neko doba zazvonio je njegov fiksni, na koji se naravno nisam javila, pa odmah i moj mobilni. rekao mi je da je na poslu, ali ce izaci ranije, da sam zakljucana u stanu, da si nadjem neku zanimaciju dok ne dodje oko 1 sat.

hm. nije me preterano radovala cinjenica da narednih bar sat ipo ne mogu da izadjem napolje. nije da mi se islo, ali sta da mi se islo? u svakom slucaju manje bi me radovalo saznanje da sam cvrsto spavala u tudjem otkljucanom stanu, ja koja na rodjenim vratima imam bravu koja se automatski zakljucava i bez koje ne bih mogla mirno da zivim u beogradu.

kada je stigao nasalio se pitanjem gde je njegov mali taoc, a odmah potom rekao da ce mi uraditi kopiju kljuca od stana. precutno sokirana izjavom, osetih se malo nelagodno, to bi ipak bio mozda mali korak za covecanstvo, ali povelik za mene. nisam bas bila sigurna da li 15 dana zabavljanja sa sobom treba da nosi takve korake. narednih par dana vesto sam izbegavala konverzaciju na tu temu. cak bih odlazila od njega na posao, bio bi u pravu da mi je tako blize i lakse nego da predjem pola beograda iz drugog pravca, ali nisam dozvoljavala da govorimo o kljucu sve dok nije postalo neizbezno.

kada su nam smene pocinjale u slicno vreme, nervozno bismo cekali jedno drugo, ja bih nekada ostajala na poslu do kasno u noc, pa bi on zurio iz grada da me doceka, ili bih ga morala buditi leganjem na zvono, sto bi bilo jos gore... jednom sam cak citav dan bila kod njega nasamo sa kljucem, ali bih se izvukla glupim izgovorima da nemam pare za izradu i ne znam gde u blizini postoji kombi za narezivanje kopija.

situacija je kulminirala jednog jutra kada sam bez potrebe ustala ujutru u pola 7 samo da bih stan napustila kada i on, iako sam radila tek od podneva. progundjao je u prevozu da ne bih to morala da radim da imam kljuc, a ja bih bunovno, jos cestito neprobudjena slegla ramenima.

sutradan je promenio stav. sedeli smo za stolom, kada ga je tresnuo o isti: "ovo je tvoje." gledala sam nemo, pa onda pokusavala da ga zaturim ispod papira na stolu, kutije cigara ili cega god, ne bih li se izvukla da sam zaboravila da ga ponesem. "zar neces da ga dodas na privezak?" pitao je. klimnula sam cutke. onda je poceo da se smeje, rekao da ne uzimam to toliko za ozbiljno, da on jednostavno nece da razmislja da li cu ja "poljubiti vrata", kada ce ko doci u stan, i da li ce on biti budan ili uopste tu kada nekad dodjem.

u pocetku uopste nisam zelela da ga koristim. rekla bih kako ne umem da otkljucam njegovu bravu jer "proklizava" (ziva istina), onda kako ne znam gde su mi kljucevi i tako dalje... dok ljudi iz moje okoline nisu poceli da se petljaju gde im nije mesto. smejali bi se na saznanje da smo moja bundevica i ja toliko kratko zajedno a ja pricam o ljubavi i funkcionisanju. ismevali bi nas odnos i predvidjali skori kraj ili svadju. tada sam po prvi put zaista upotrebila kljuc tako sto sam na pakosno pitanje sta mi je to momak uradio, jednom odgovorila: "uradio mi je kljuc od stana." i ljudi su me ostavili na miru sa svojom prekom vidovitoscu...

uskoro sam naucila i kako da otkljucam bravu, a da ne "prokliza", a pre svega kako da zakljucam nasu srecu van domasaja ptica zloslutnica.

pms: "potential murder suspect"

danas mi mnogo nije dan. pff, 'bem ti zensko kad sve boli. kad mi se spava celi dan. kad se uvih u sarmicu jos cim namestih krevet, cestito ne ustadoh vec ponovo legoh.

jedva odoh do maxija. bleda kao vampir, rascupano ovo malo plave kose sto imam na glavi, idem i gundjam si u bradu. cekam da me prodje pms-icna migrena koja je pocela jos juce i danas me probudila.

boze, kad sam se pretvorila u ovo cudoviste? tacno samu sebe na moju majku podsecam kada smo poceli da prepoznajemo prve znake njenog klimaksa. samo mi vikleri na glavi fale i ista ona.

kuvah si rucak, to me inace uglavnom mrzi, ili jedem nesto gotovo "na podgrevanje" ili gotovo "s nogu", a danas uredno spravih i panirane lignje, i kukuruz i supicu i malo sladoleda zamutih. bundevica mi preko telefona nabaci da bih mogla njemu nekad skuvati nesto, dugo nisam. samo frknuh na njega, nek vodi drugara kod cice na cevape, ne zanimaju me. ta bar on zna gde se dobro jede.

joj pritisak mi je u djavolu, devedeset sa pedeset. hocu da mrem. sad bi on dosao da me mazi i pazi. bas u ovakav dan obasipa me ljubavlju i paznjom vazda. joj sto ga ja volim zbog toga :) a komarac sad da me ujede otrovao bi se koliko sam gundjava.

ni "blic" nedeljom nema kolumnu "beograd 00-24". e, tacno bih se sad ovom veselinu simonovicu direktno zalila, to mi je omiljeni deo novina: saznam ko je koga odzepario, ko se svadjao i gadjao na ulici, a ko i gde prepadao pijan prolaznike. zanimljivije mi to da citam nego hroniku i politiku. u toj kolumni se redovno bar na nesto zasmejem, kao kad je baba pre neki dan radnika na susednoj zgradi uspela da pogodi flasom pravo u glavu, svaka cast na preciznosti. horoskop mi nije zanimljiv otkada i za sebe i za bundevicu isti znak citam, oboje rakovi. pff.

eto nakukah vam se na sve i sva, odvrnuh malo ventil, nemam danas koncentracije da pisem o necem drugom. sad mi lakse, taman da nastavim da citam "imenjaka" od djampe lahiri. nije losa knjiga, o bengalcima u engleskoj koji su sinu prvencu dali ime gogolj. svidja mi se sto se lako cita, za pms dusu dala, bolje nego ovaj tv sa 3 programa otkad ne placam kablovsku. kad god pogledah danas neka zaba ili buba se kreveljila na mene sa nacionalne geografije na be92 u krupnom planu. 'bem ti nedelju i program nedeljom. odoh da udaram glavom o zid, pa ko pre pukne, mozda je vreme za jos jedan "sudoku".

da, bundevica je na sigurnom, luduje ovaj vikend jer mu je ortak tu. jednom me je neko pitao zar ga ja pustam tako. nije on moj ker da ja njega pustam ili ne, nek ide gde hoce i s kim hoce. tako i kada su njega pitali sto me nije poveo, on je odgovorio da ja nisam njegova krava da me on voda, da sam htela/mogla, dosla bih. ljudi su brzo digli ruke od nas i rekli da zasluzujemo jedno drugo, hvala lepo :)

odoh se utapati u blagodetima pms-a, muckam molotovljev koktel da ga zveknem na ovaj kafic ispod mog prozora, mozda sutra osvanem u kolumni "beograd 00-24", he-he.