Moj prijatelj Vuk koji živi u bloku 28, pricao mi je jos pre nekoliko meseci da pored samoga puta( u smeru ka Nisu)  sedi pas. Malo lezi, malo sedi, ponekad promeni mesto. Drugi psi ga ne interesuju  a ljudi jos manje. Kisa, sneg, sunce, grad sve je to osetio na svojoj kozi. Kuce nema, nema jer je i ne zeli - negde tamo ima svoj dom. To je pas koji nikada nije, mahnuo repom. Ogluveo je od buke automobila, oslanja se samo na svoj njuh i instinkt. Ako je verovati prici jedna stanarka je videla pre vise od godinu dana da ga je iz automobila Rumskih registracija izbacio covek-tik uz put . Ako je verovati prici….Od tada tu , na tom mestu ceka…ceka…jer veruje da ce se vratiti isti ti koji su ga i ostavili….Danas su Novosti objavile pricu o ovom psu- naslov je ,,Pas koji je verovao“…Znas prijatelju mnogo me je potresla ova prica al onako do koske…Ima ljudi svakakvih. Dobrih, loših, Dobrih koji su se pokvarili ali nema losih koji su postali bolji…..

      Svi cekamo nesto ili nekoga….Cekamo da sretnemo, da se neko opameti, cekamo da nas neko shvati, cekamo da nas prihvati takve kakvi jesmo….cekamo platu, cekamo autobus…bolje dane. Nesto sto mozda nikada nece doci.          Cekamo priliku. Cekamo da i nama sreca pokuca na vrata –a kazu da kuca samo jednom, ali trik je u tome da je treba prepoznati. Ponekad dolazi prikrivena, dobro maskirana i tesko je opaziti….i tako polako zivot prolazi......u cekanju…..