Belgrade Time
Павловићи су се лепо слагали. Мање више , ту и тамо долазило је до неких чарки, али све је то без везе било. Онда када је деда Лола који је бивши официр у пензији оболео од ,,костију“ како то воле да дефинишу, културно су га удаљили из куће –оне на два спрата и ставили у малу прћију где су некад кокошке чували. Лола је имао лепу пензију , нису га давали у дом јер је имао 400 еура које је ваљало ,,чувати“ и давати Лоли на кашичицу . Тако мало новца су му давали да на крају није ни знао ни колика му је пензија , а ни када иста ,,стиже“.
Његов живот крајње једноставан да не кажем бедан, сводио се на доручак, слушање радија, ручак, чепркање око кућице у којој је живео, вечера, спавање и тако су му године пролазиле.
Као и свако јутро аутобус је прошао поред деда Лолине кућице. Хартија уоквирена црним говорила је све.
Нека му је лака земља.
............