Znas ovih dana mije mnogo loše. Ne ne privatno je sve ok koliko moze da se kaze, islim moze bolje naravno. Druga stvar me muci. Ljudi se naviknu jedni na druge, zivotinje i biljke ....sve se navikne jedno na drugo...sve je u skladu nekakvom dobro osmisljenom ... Znas prvog dana kada sam došla ovde izgledalo mi je sve nekako strano. ,,Evo ovde ćeš raditi", i otvorio je vrata. U prvi mah ništa naročito, malo, smeta ovo smeta ono...stara tehnika...sve . Ali navikneš se . Onda je moj odmor promenio sve .....sve su promenili i nabavili novo...u kako lepo je mirisalo .......mirisalo na novo ....i sad ...sad izlazimo iz svega .....nije vise nase...energija je isparila...ljudi su potisteni...idemo u nepoznato ....mrzim to . mi mrzimo to ....nepoznato...Znaš setila sam se kada je moj prijatelj rekao prilikom odlaska u Nigeriju: ,,Znaš ovde je nekako ...lepo ...lepo je ali pazi nije kao naše...NAŠE " ..E vidiš i ja kažem možda je lepo i tamo gde idemo ali nije kao ovo naše ovde, nije ......Znaš pakovali smo kutije, i sve je prolazil kroz ruke nekako ...nekako ....teško...Ovako loše mi je nije bilo od kako mi je majka umrla veruj ....j.ga život je to ...sad sam ovde sutra tamo . Molim te ugasi svetlo udara me u oči ...blješti ....ne nije tačno da ja to krijem da mi suze idu....Šta pričaš to?