Jeste li ikad razmišljali o tome ko vi jeste, odnosno ko mislite da jeste, i o tome ko ljudi iz vaše okoline smatraju da jeste?

Ja sam, kažu, neobična.

Neobična jer čitam u slobodno vreme i pratim akcije u knjižarama umesto u tržnim centrima, iako i te volim. Ali neko igra tenis, neko voli kafanu, moj izduvni ventil su knjige. Sasvim obično.

Neobična jer me do suza dirne koncert Katarine Jovanović, preslušam svaki Cecin album i strašno patim što nisam išla na koncert Reimmstein-a. Volim, cenim i uživam u umetnosti. Nekad se osećam patetično a nekad mi se glasno viče na sve loše. Sasvim obično.

Neobična zato što ne volim nikakav alkohol osim domaće rakije iz Hercegovine, od svakog voća. Opet, neko voli vino, neko pivo, a ja, eto, rakiju. Sasvim obično.

Neobična zato što mirna, tiha, odmerena ja volim da odem u omiljeni kafić s društvom i sasvim spontano, izrecitujem San Vuka Mandušića. Ali to je moja omiljena ljubavna pesma. Neko svoju svira na gitari, neko svoju peva a pošto ne znam ni da sviram ni da pevam (iako volim), ja recitujem. Sasvim obično.

Neobična zato što obožavam duge, lenje kafe u ’’Nušiću’’ provedene u razgovoru bez ’’kraja i konca’’, i nemam živaca ni za kakav razgovor na poslu. U slobodno vreme volim da sam lenja, u radno me neko plaća da radim, pa to i činim. Sasvim obično.

Neobična zato što su mi jednako zanimljivi razgovori i sa mojom malom sestričinom, i sa umetnikom, i sa budućim pravnikom, i sa automehaničarom, i sa policajcem iz interventne jedinice. Ali kad čovek ume da sluša od svakog će čuti nešto važno, od svakog će naučiti nešto novo. Sasvim obično.

Dolazim do zaključka da su ljudima neobične sasvim obične stvari, ili bi im bile obične da o njima malo porazmisle.

Jednom me jedan pametan čovek pitao kakvog bi momka volela. Rekla sam mu običnog i jednostavnog, na šta mi je on rekao da su svuda oko mene obični i jednostavni, pa što mi se ne dopada niko. Šah-mat. I to je jedina neobična stvar u vezi mene koju još nisam rasvetlila. Sve drugo sasvim obično.