Moja prijateljica ima još pola ispita koji je deli od diplome Filološkog fakulteta. I tako već dve godine. U toku te dve godine izlazi na pomenuti ispit u svakom roku. Nakon dosta neuspešnih pokušaja uspela je da položi pismeni deo, ali usmeni nikako. Prvo se dešavalo da uvek nekako izvuče neko pitanje koje nije obradila, i, naravno, padanje je bilo neizbežno. Međutim, vremenom je naučila sve oblasti, bezbroj puta ponovila sva pitanja, i potpuno je spremna da svoj ispit položi bez problema. Ali...

Jučer me je pozvala, sva iznervirana i uplakana, potpuno na rubu živaca. Izašla je na ispit i izvukla pitanja koja zna. I ništa. Bila je pod tolikim stresom da nije mogla da piše niti da odgovara. Ruke su joj se tresle toliko da nije mogla da drži olovku, knedla joj je stajala u grlu tako da nije mogla da govori. Napustila je ispit ni ne pokušavši.

Dugo smo razgovarale o tome, zašto?! Pričala je kroz suze, i s dugim pauzama. Rekla je da nema strah od profesora, da je užasno sramota i pred sobom i pred drugima. Da ne može više da podnese svaki put neuspeh, da ne može roditeljima u oči da pogleda. Da zna odgovore na sva ispitna pitanja, u pola dana-u pola noći. Da je mislila da će ovaj put sigurno položiti. Ali umesto sigurnosti i samopouzdanja, osećala je samo silnu tremu i strah, koji je onemogućio da uopšte pokuša. Zašto?!

Analizirajući situaciju, zaključile smo da je bez treme izlazila sve dok nije znala celokupno gradivo, dok je postojala realna mogućnost da padne. Međutim, sad kad, napokon, zna sve, trema ju je paralisala. Shvatile smo da nije u pitanju strah od padanja ispita nego naprotiv. Silan strah je pratio misao da će ovaj put položiti. I šta onda?! Strah, silan i parališući, izazivalo je pitanje "I šta onda?!" 

Šansa za posao u struci vrlo mala, skoro nepostojeća. Živi s roditeljima, vrlo patrijahalnom i dominantnom majkom i pokorenim ocem. Ima dugu vezu. Sledi zaključak koji glasi - udaja. Ona ne želi da se uda, nije još spremna, ne zna da li će ikad i biti, ne zna da li uopšte veruje u brak. Ne želi ni da živi s roditeljima doveka. Pružaju joj sigurnost ali i silno opterećenje. Oni očekuju, vrlo napeto, da završi taj fakultet, da se uda, da rodi decu. Da, napokon, mogu da odahnu, i da se ne stide pred komšilukom, da znaju da su završili posao. Kako može ta luda njihova kći da ne želi isto?! Pa, šta hoće, da ostane stara cura?! Na kraju, njihova porodična kuća ostaje u nasledstvo njenom bratu, i šta misli ona gde će živeti?! Neće valjda ceo život biti bratu na grbači?! I šta hoće, s diplomom fakulteta da se zaposli u nekoj prodavnici, i za kakvu platu?! Od čega planira da živi?! Ne, udaja je jedina ispravna odluka. Pa, to je tako normalno oduvek, i šta ona tu sad izmišlja?!

Nekad, u šali, govorila je moja prijateljica "Samo da mi se udati prvi put". Smejali smo se tome tada. Ona se više ne smeje, ta je šala postala njena izvesnost, njena karta za mir. A da li je?! Ili se samo jedan nemir menja za drugi, jedna nesreća za drugu?!

Svakome je sreća drugačija stvar. Ja se molim da ona nađe snagu u sebi da se za svoju izbori, da se oslobodi straha, da se oslobodi predrasuda usađenih u nju s genima njene majke i vaspitanjem dobijenim od te majke, koja nije loša žena niti želi da njena ćerka protraći svoj život, jedan jedini, u nezadovoljstvu, ali koja ne razume da nije sreća ono što je nametnuto, makar i iz dobre namere. Koja ne razume da sreću ne stvara "linija manjeg otpora". Da je važno biti ono što jesi, bez obzira šta "selo" misli da je ispravno.