Pre neki dan šetala sam gradom, onako besciljno, gde je šetnja bila sama sebi svrha. Dan je bio tmuran, kao da uopšte nije svanulo, i hladan, autentično januarski. Posmatrala sam ljude u prolazu. Malo se kome videlo lice, uglavnom su bili od glave do pete zamotani u jakne, šaleve, kape, rukavice, čvrsto stisnutih usana, i, tu i tamo, izduvavali nos u male bele maramice. Ja nisam nosila kapu tog dana, prijao mi je oštri zimski vazduh.

Hodajući tako, na jednom zidu videla sam ispisan grafit ’’U novoj godini želim da ne želim da odem odavde’’. Odjednom su mi se sve misli zaustavile, kao kad usred govora ostanete bez reči. Odjednom sam shvatila da moja šetnja nije besciljna, da je to potraga za razlogom... razlogom da se ostane. Zaista, vrlo često šetam u poslednje vreme, a to je u priličnom neskladu sa mojim navikama, ali sad kao da me nešto tera, kao da me gura napolje, i više ne pomaže sjajna knjiga koja nepročitana čeka, niti prijatelji sa kojima treba da se vidim. Ponesem sa sobom svoju tišinu, i šetam. I sve dok ne videh taj grafit, nisam razumevala smisao tih šetnji, nisam ni tragala za njim. Ili možda jesam, ne znajući?!

Vrlo često se vode te beskrajne debate na temu otići ili ostati, iako se ja lično nikad nisam preterano unosila u problematiku jer naprosto nisam imala gde da odem pa nisam imala ni potrebu o tome diskutovati. Međutim, dogodilo se da sam stigla do jedne raskrsnice u životu, na kojoj je jedan od ponuđenih puteva inostranstvo. I, čitajući one reči, shvatila sam da je ta raskrsnica prostor, skučen a ogroman, u kome ja uporno šetam, iz dana u dan, tražeći put, tražeći znak pored pravog puta. Pitala sam i za savet prijatelje i poznanike, i svi su jednoglasno za odlazak. Razlog se uvek svede na isto, bolji život. A šta to znači bolji život? Šta to znači bolji? Kad je dobro, ili kad je dovoljno dobro?! Pa se prisećam onih razgovora na temu odlaska, i šta su sve ljudi govorili da je ’’bolji život’’. Da, bolja mogućnost zarade, organizovani sistemi, učenje stranih jezika... Onda se setih kako mi je moja tetka jednom prilikom rekla kako bi ona jako volela da odem jer bih dobila mogućnost da za sebe stvarno nešto stvorim, ali da treba da se pripremim da nije lako biti u stranoj zemlji, da je nostalgija strašna, i da ljudi kad odu uglavnom odmah izaberu svog psihotarapeuta, čula je to od mnogih.

I dok tako prebiram po sećanju i iskustvu, setih se i jednog dana pre par godina, kad sam bila na selu, gde moj tata ima imanje. Šetala sam se s njim po voćnjaku, i dok mi je on pokazivao plodove svog rada, za mene nezamislivo teškog, ja sam iz nekog razloga pomislila na Skarlet O’Haru i njenu Taru, i koliku snagu je crpela iz crvene zemlje, verujem vrlo slične onoj na kojoj sam ja stajala u tom trenutku. Prvi put kad sam pročitala deo gde ona, umorna, prljava i gladna, ponosno kroz prste propušta svoju zemlju, mislila sam kako je to jedna grozna slika života. Bila sam tada jako mlada, a onda su prošle neke godine, i ja sam opet čitala to isto i shvatila kako je to veličanstvena slika, slika koja ima tako silnu poruku nade, koja uliva neverovatnu hrabrost. Ja sam gradsko dete, i moje znanje o obrađivanju zemlje je jako malo, ali tamo negde u gradu, ja znam da imam svoju crvenu zemlju. Neka se sigurnost i čvrstina pojavila u meni tog dana u tatinom voćnjaku a da toga nisam bila ni svesna.

Imam i jednog prijatelja, sjajnog čoveka, jednog od onih ljudi s kojim uvek imate šta da pričate i od kojeg uvek imate šta da čujete. On je, kao i ja, došao iz provincije u veliki grad, i stvorio tu sebi život kojim je zadovoljan. Našao je svoje mesto. Međutim, kad govori o gradiću iz kojeg dolazi, gde se rodio i formirao kao ličnost, uvek je to u negativnom kontekstu, i vrlo retko tamo odlazi, a i tada na kratko, tek toliko da vidi roditelje. I nije to ništa čudno, ima takvih primera nebrojeno, ali ono što je zanimljivo, barem meni, je da on i dalje govori narečjem svog mesta. Pitala sam se zašto, a odgovor je, u stvari, jednostavan. Ne može se iz sebe izbaciti ono što jesi. Možeš napredovati u svakom pogledu, i trebaš, ali ono što nosimo zapisano u genima, ostaje u nama gde god bili i šta god postali. I njemu a i meni su zapisani krš i golet, i da, sad živimo u ravnici, i volimo i nju, ali barem u svoje ime, a verujem i u njegovo, mogu reći da mi je duša puna onog momenta kad, idući u posetu roditeljima, zađem u brda. Odatle dolazi neka energija, koja poništi sav umor od napornog putovanja.

Sa ovom zbrkom od misli i sećanja, ja šetam na svojoj raskrsnici, neodlučna da li izabrati bolji život  i psihotarapeuta, ili šiti haljinu od maminih zavesa i crpeti snagu iz crvene zemlje mog oca, smeštenu u podnožju visoke planine?! Da li je pravi izbor učiti strani jezik da njime razgovaraš u stranoj zemlji sa stranim ljudima koji nikad nisu videli tvoju crvenu zemlju?!