Uvek sam smatrala da ako jedan čovek ne može sa ostalima, sa većinom, greška se nalazi u njemu jednom. Jer, nemoguće je da većina greši. Mora biti da je kvar u pojedincu. Što nije sposoban da se prilagodi okolini.

Zato priznajem – kvar je u meni. Nemoguće je da svi ljudi oko mene imaju toliko pogrešnu sliku o meni. Stvar je u tome što sam ja takva kakva sam. I priznajem – previše sam fina. Dozvoljavam im previše. Previše brinem o tome da ne povredim tuđa osećanja, pa nekako lakše povređujem svoja.

Prvo – moj otac – shvatam ja da treba imati poštovanja prema roditeljima. I imam ga. On jeste stariji, mudriji, iskusniji. Prošao mnoge stvari u životu koje ja možda neću nikad. I treba da prihvatim njegove savete. Ali, to mu ne daje za pravo da upravlja mojim životom. Ne može on da određuje šta ću ja raditi, gde ću ići, sa kim se družiti. Nema pravo na to. A ja samo klimam glavom i smeškam se. Ne kažem ništa. Zato što sam fina.

Drugo – moj sin – jeste, postoje dečija prava i naravno da treba poštovati i njegovo mišljenje. Ima stvari oko kojih mora i treba da se pita. Da li će obući plavu ili žutu majicu. Da li će trenirati džudo ili odbojku. I slično. Ali, ni on nema pravo da se meša u moj život. Gde idem i kad se vraćam. Znam, opet je moja greška. Previše sam ga razmazila. Previše mu dopustila, pa on sad sebi dozvoljava i mnogo toga što ne bi smeo. A ja ga i dalje čuvam 'pod staklenim zvonom' i smeškam se i ne kažem ništa. Zato što sam fina.

Treće – moj bivši muž – pa, da je valjao ne bi bio bivši. Zove me telefonom skoro svaki dan. Uvek nađe neki razlog i izgovor. Ne, nije napadan i bezobrazan, jednostavno voli prijateljski da se ispriča sa mnom. Ali ja ne volim. Samo kad mu čujem glas imam osećaj da izvuče iz mene svu životnu energiju. I ne mogu da mu spustim slušalicu. Samo se smeškam i ne kažem mu ništa. Zato što sam fina.

Sledeće – moj bivši dečko (ili ljubavnik ili šta mi je već bio) – koji je raskinuo sa mnom prošle godine u avgustu iz čistog kukavičluka, nazove me ponekad 'da navratim na kafu'. I ja znam kakva je to kafa, ali ipak odem, sve nekako razmišljajući da će 'ovog puta biti drugačije'. Ali nikad ne bude, a ja se samo smeškam i ne kažem mu ništa. Zato što sam fina.

Mogu ja ovako do sutra da nabrajam, ali neću, zato što me je već sramota. Pa dokle ću ja da radim sve šta mi drugi kažu? Ustvari, sve bi to bilo donekle i u redu, kada bi ti isti ljudi ponekad učinili nešto za mene, nešto po mom. Ali ne. Dobra sam samo dok radim kako mi se kaže. Ne daj Bože da ja imam neku svoju misao. Ili želju. Molbu. Zahtev da i ne pominjem.

I zato kažem – kriva sam isključivo ja, što im dozvoljavam svima da se ponašaju tako prema meni. Zato što sam fina.

E, pa, znate šta – neću više da budem fina. Dosta je bilo!!!