Priča počinje juče, rano ujutro, oko deset, a nije završena još...
Dakle, ustanem ja rano, u devet po lokalnom vremenu, popijem fino kaficu i s obzirom da imam ručak od juče, rešim da krenem u pohod od šaltera do šaltera, a sve u cilju overe zdravstvene knjižice i podnošenja zahteva za dečiji dodatak. Stignem u socijalno oko deset, baš nekako posle pauze. Prijatna neka službenica me dočeka, sa sve osmehom. Osmehujem se i ja, jer imam skoro sva potrebna dokumenta, samo još mi od nje fali onaj papir što treba da popunim. Ona ipak nabraja – fotokopija lične karte (imam), za dete izvod iz MKR (imam), sudska presuda po kojoj je dete dodeljeno meni na staranje (imam), fotokopija radne knjižice (imam), a da li je overena u opštini? Nije. Eto ti malera. I izvod iz katastra nepokretnosti. Jbg, ipak nedostaje nešto.
Nema veze, puna optimizma, krenem u opštinu. Prvo da overim ove fotokopije. I tamo jedna ljubazna službenica kaže – dođite posle 12, koleginica koja radi overe je na terenu. Gledam na sat, tek je 11, pitam se gde li ću da utrošim taj sat, razmišljam da svratim kod drugarice koja je tu u blizini na kafu. Ali ajde kad sam već tu da vidim i za taj dečiji dodatak.
Na tom šalteru, gle čuda, jedan vrlo ljubazan službenik. Sve mi lepo objasnio, okružio na papiru nekih 14 stavki šta sve treba da donesem i to će biti očas posla. Jednostavno da jednostavnije ne može biti. Odem i do katastra, tamo ispred sretnem poznanicu, pa se raspričasmo, bar vreme čekanja da se prekrati. Kad sam stigla na red uzmem dva ona obrasca, jedan za dečji, a drugi za socijalno. Izađem napolje da popunim, opet do one poznanice, ona popunjava četiri primerka. Pitam zašto to, kaže treba za dečiji za svakog člana porodice posebno. Pogledam ja onaj papir, kad stvarno, piše tako. Opet u red, pred istu kancelariju, da uzmem još jedan papir, računajući (vrlo glupo, kao što će se kasnije ispostaviti) da mi za zdravstveno treba samo za mene, a ne i za dete.
Onda ustanovim da nisam ponela uplatnice, pa odoh preko puta u knjižaru. A tek tamo red. Jedna jadna radnica stala pored kopir-mašine i kopira li kopira, nikog ne zarezuje ni pet posto, kao da će oni papiri pobeći. Čekam ja tako par minuta i razmišljam da li da izađem i krenem u drugu knjižaru, kad pojavi se šef iz kancelarije pored i poče on da uslužuje. Pre mene na redu neki dvoje, pretpostavljam muž i žena. Traže udžbenike za peti razred. Koje? Sve! Alo ljudi, mislim se ja, pa danas je već deseti septembar, gde ste do sad bili iz čega vam dete uči, jadno ne bilo. Pomislim, možda je išlo na popravni, pa nisu hteli ni da naručuju knjige, jelte, možda im neće ni trebati. S takvim roditeljima, ne bi me ni čudilo. Al nisu sad oni bitni. Jedva nekako dođem ja na red, kupim uplatnice (odmah nekih dvadeset komada, nek se nađe) pa do banke, da uplatim taksu i nazad u opštinu.
Red ispred katastra ponovo. Dočekam i to, predam, uradi ona žena to i gotovo. Kad sam već u opštini, popnem se i na sprat, do poreskog, jer će za dečji dodatak i odatle da treba neka potvrda. I tamo svi ljubazni, daju mi šta da ispunim, čak se ništa ni ne plaća (čudo). Ali biće gotovo sutra. Ma nema veze i ne treba mi hitno, jer mi za dečji svakako treba i fotokopija overene zdravstvene knjižice, koju još uvek i nemam. Pogledam na sat, već je pola jedan, dakle i koleginica što overava fotokopije već je stigla, a od moje kafe izgleda ipak ništa. Overim i to, stvarno brzo i krenem nazad do socijalnog, sva srećna što sam eto za par sati uspela da obavim sve.
Ali rano je još za radovati se. Predam onoj nasmešenoj to što sam donela, kad ono – FT1P - fali ti jedan papir – izvod iz katastra za dete. Eto ti sad. Kaže – rekla sam vam. Ajde, možda i jeste, ko to više zna. Htedoh da dam onaj što sam vadila za dečji, al ne mogu, piše svrha izdavanja. Ok, nema veze, doći ću sutra. Okrenem se da odem i već sam na vratima kad ona upita – a jel vam muž zaposlen. U momentu, po inerciji, misleći na bivšeg muža, kažem 'da', što će se kasnije ispostaviti kao fatalna greška. Ona reče da bi onda dete trebalo osigurati preko njega, ali nema veze, sredićemo mi to već.
No, da ne dužim, ne volim dugačke postove ni da čitam, a kamoli da pišem, to bi bio dan jučerašnji, a sutra ću da nastavim o tome šta se dogodilo danas.
