Priča je počela u četvrtak, rano ujutro, oko deset, a nije završena još...

Šta je bilo u četvrtak, pisala sam u prethodnom postu, pa ću sad samo da nastavim.

Poranim ja i u petak, pa pravo u katastar po još jedan papir. Ona me se žena seti i da mi još i taj jedan izvod. Odem i gore do poreskog, i ona žena mi da uverenje i ja opet sva srećna i zadovoljna što sve ide glatko krenem u socijalno. Ne fali mi ni jedan papir.

Tamo red, ali sačekam ja, šta je petnaest minuta, ništa strašno. Ponovo kod iste službenice, ona uzima one papire, gleda ih, pretura, prevrće i kaže – izvod iz MKR ne sme biti stariji od šest meseci. I ponovo mi sve vraća. 'Pa juče ste gledali', kažem ja, 'i niste mi to rekli'. 'Sigurno juče nisam obratila pažnju na datum'. Dobro. Mada meni već nije dobro. Imam ja kod kuće i noviji izvod, pravila sam pasoše negde u aprilu. Kaže 'radimo do četiri, pa ako stignete, donesite'. Ja pravo kući, izvadim fasciklu sa dokumentima, po Marfijevom zakonu izvod je ispod svega, najdonji u fascikli. Datum na njemu trideset i prvi mart. Dobro je, još je važeći.

Odnesem to sve nazad. Ona gleda onaj izvod, kaže 'pa ajde može... a hoćete da mi ostavite original?' Meni nije jasno više ni šta me pita. 'Mogli ste fotokopirati, pa da ostane original vama.' Ja se nešto mislim, ako sad opet izađem odavde, neću se više ni vratiti, a izvod i tako ističe za nedelju, dve, pa neka ga onda kod nje. I konačno, ona uzima olovku, piše datum i lupa pečat u moju knjižicu, a onda uzima dečiju i kaže 'E, ovo neće moći'.

U čemu je sad opet problem?


'Juče ste mi rekli da vaš suprug radi, dete bi trebalo osigurati preko njega.'
'Ali on nije moj suprug, mi smo razvedeni, dala sam vam sudsku presudu po kojoj dete pripada meni.'
'Gospođo', kaže ona, i to sa podrugljivim smeškom 'dete ne pripada vama, ono vam je samo dodeljeno na staranje, a ovde lepo piše da se otac obavezuje da plaća mesečno izdržavanje, tako da je njegova obaveza i da mu overava knjižicu.'
'Gospođo,' kažem i ja njoj, mada bih radije rekla štošta drugo 'moj bivši muž nije prijavljen da radi i on se osigurava takođe ovde kod vas i ne može nigde da mu overi knjižicu.'
'Ne može to tako, jednom mi kažete da radi, drugi put da ne radi. Ako ne radi, onda mi donesite potvrdu iz zavoda za zapošljavanje da je i on nezaposlen.'
Mislim da sam tog trenutka već bila na ivici da svašta kažem. Ipak sam se nasmešila, najširim i najlažnijim osmehom koji sam uspela da načinim.
'Moj bivši muž je u aprilu ove godine ostao bez posla, nakon mesec dana našao je drugi, ali je izričito tražio od gazde da ga ne prijavljuje, zato da ne bi plaćao alimentaciju i tako ja već pola godine ne dobijam alimentaciju zato što on ne radi, a vi sad nećete da mi date knjižicu zato što on radi... pa da li je to normalno???'
Ona reče – mogu ja to da proverim.
'Proverite!'
'Kako se zove?'
Ja kažem i ona ga ukuca u kompjuter, a ovaj, ljubim ga u monitor, izbaci podatak da se i on nalazi na listi nezaposlenih.
'Dobro', kaže, 'srećom pa je tako, inače vam ne bih to mogla uraditi'. I konačno udari datum i pečat na knjižicu i ja se okrenem i odem.

I sad je sve u redu. Imam i overenu zdravstvenu koju treba da fotokopiram zbog dečijeg dodatka. Ali sad više nemam izvod iz matične knjige... Naručila sam preko neta (divno pa bar po to ne moram od šaltera do šaltera), pa kad stigne krećem u nove pustolovine regulisanja prava na dečji dodatak.

A kako sam vadila pasoš, tek to je bila priča, neću sad još i o tome, samo ću pomenuti najbizarniju stvar – reče mi službenica – vaše dete ne postoji! Eto ti čuda, kažem joj ja, jeste stvarno sitan i mršuljav, al postoji, eto ga tu pored mene. Pa sve gledam u njega pa u nju, rekoh, ko će me znati, možda ja poslednjih dvanaest godina umišljam i haluciniram da imam dete, ko zna u kakvoj šizofrenoj fantaziji živim... Al srećom, ispravi se ona, pa reče, u sistemu ne postoji, nije prijavljen.

Uh, dobro je, laknulo mi :)))