Prvenstveno sam razočarana samom sobom. Činjenicom da mi ništa u životu ne uspeva. Šta god da sam pokušala – omanula sam. Mislila da činim jako pametnu stvar udavši se, za nekog ko je obećavao kule i gradove, posle se razočarala i tu grešku ispravila drugom, razvodom. (da se razumemo, razvod kao pojava je greška, ne greška u smislu da se kajem što sam ja to uradila, jer ne kajem se, kajem se što nisam ranije...). Upisala fakultet, sa dvadeset i osam godina, to je pametno, al nije pametno što ne mogu da ga završim, pa sam sad u trideset i trećoj student, bez posla, zavisim od drugih.

Zatim sam razočarana prijateljima (čitaj – prijateljicama). Ne svim, samo pojedinim, koji su tu uvek dok je dobro. A kad više nije ni njih nema. Ili su tu dok je i njima jednako loše kao i tebi, a kad se izdignu stepenik više, nestanu u vidu magle.

Zatim sam razočarana ljudima (čitaj – muškarcima). Jesam li to samo ja tako lude sreće ili su svi takvi? Ili je psihopata ili je sociopata. Ili je pušač ili alkoholičar. Ili je narkoman ili kockar. Ili je sve to zajedno. Ili nije ništa od toga ali je patološki lažov, fantastičan glumac (ne kao profesija, nego kao karakterna osobina) ili je neodgovoran, samodovoljan, nasilnik ili kukavica. Ima li normalnih? Ili sam ja ta koja je ''oštećena'' pa u skladu s tim i druge procenjujem?

Razočarana sam i svojim filmskim ukusom. Doktor Haus, Sojer (Lost), Dekster, Sajlar (Heroes)... Eto mojih junaka. Kao što malopre spomenuh – sociopate, psihopate, zavisnici, serijske ubice... Šta to govori o meni?

Razočarana sam VB-om. Znam ja da to nije emisija obrazovnog karaktera, već svojevrsni eksperiment za primamljivanje para od zaluđenih masa. Ali zar uživamo u tolikoj količini nemorala, prostakluka, nekulture? Zar nam je to slika i primer? I opet moram psihopate pomenuti...

Razočarana sam kompletnom političkom i ekonomskom situacijom u zemlji i svetu. Šteta što je Utopija samo utopija. Dosta mi je predsednika, skupštine, razgovora, pregovora, donošenja novih zakona, a ni stari se ne poštuju.

Razočarana sam što nemam volje, hrabrosti, pameti, para ili čega već da nešto promenim. Razočarana sam što vidim da što sam finija i bolja prema nekom, taj me neko sve više iskorišćava. Ako mu dam prst, hoće celu ruku. Zašto i ja ne mogu da budem bezobrazna i pokvarena? Zašto uvek tuđe potrebe i želje stavljam ispred svojih? Zašto sam ja jedina blesava?

Razočarana sam. Tačka. Razočarana sam.

Najradije bih sve obrisala rukavom, i počela iz početka. Ali tako ne može. Nema u životu 'restart game'.  

Samo mi žao Nikole. Otac psihopata, majka neurotična, deda paranoičan i asocijalan, drugi nezreo i neodgovoran. Baka je jedina bila dobra, a nje više nema. Jbg, šta da ti radim dete, kad porasteš piši blogove, kao i ja...