"Pitaju me: “Kako možeš voleti njegove pesme? On je prepatetičan. Kako ti ne dosadi toliko puta slušati iste pesme, iste priče...?”

Nikada nisam pronašla način da im objasnim svoj odgovor... Volim ga jer je uvek tu... Prepatetičan ili ne, njegove pesme dotiču neke moje najdublje osećaje. Njemu dopuštam da ponekad svrati i izmami suze na moje oči, jer on zna da je suza kraljica... On zna da je suza najmoćnija vodena sila. Sluša moju tišinu i vrati mi osmeh. A isto tako zna kako je dobar osećaj vratiti osmeh na lice na kojem još uvek ima tragova suza... To su one neke najintimnije “vračke” koje imamo on i ja... Postoje i oni drugi, svakodnevni trenuci koje provodimo zajedno. Obično se sretnemo ujutro dok pijem prvu kafu. Slušam ga dok mi govori o nekim prošlim vremenima i o trenucima koji tek trebaju doći... Tada se dešava neka magija... boje postaju jasnije i sve poprimi neki poseban sjaj... Otkrivam smisao i u onim stvarima koje do tada baš i nisu bile smislene. Na neki neobjašnjiv način ti naši jutarnji rituali ispune me ogromnom količinom pozitivne energije koja je vrlo važna za ostatak mog dana. Nađemo se mi i na nekim popodnevnim kaficama. Tu su teme našeg druženja malo ležernije i uglavnom odaberemo neki ritam koji zavisi o trenutku i samo uživamo u muzici... on pevajući, a ja slušajući ga.

Kako mogu voleti njegove pjesme, pitaju me.

E pa mogu, jer je svaka pesma jedan mali život u kojem pronalazim stvarne likove. Možda niko ne zna da bagremovi pod kojima sam ljubila njega jedinog pravog i nisu bili bagremovi, ali to ih ne čini manje važnim drvećem... Postoje oni neki durovi i molovi koji zvuk klavirskih tipki pretvaraju u slike na kojima vidim kako odvode lepu Protinu kći i u kojima čujem praporce... Baš uvek se naježim slušajući jecaje Šenove violine! Ponekad mi se čini da je vidim kako se smeje da bi već u sledećoj pesmi pustila suzu. Violina koja se smeje i plače... kako ovo nekome objasniti? Ma nema šanse, šta vam je! Neke je stvari i bolje ne objašnjavati... I sada kada razmišljam... nije ni važno da li će neko shvatiti zašto je meni Balašević toliko važan! Važno je da ja to znam! I postoji još nešto jako bitno u celoj toj priči... pored mene postoje još neki ljudi, moji prijatelji, u čijim sam očima pronašla sjaj retkosti. A Đole je onaj retki začin koji nas je spojio. Možda ne postoji način da nekome objasnim koliko me njegove pesme i koncerti ispunjavaju, ali ionako šta su reči... samo kremen što se izliže kad tad... Volim ga zbog mnoštva malih sitnica koje na kraju čine za mene jednu veliku stvar... i hvala mu na tome..."