Kada sam imala 13 godina slušala sam Roxette, Madonnu i Jason Donovana, nosila kikice i cipelice sa mašnom. Međutim, tog leta sam otišla u goste kod tetke u Zemun i tamo upoznala drugaricu, koja je rekla – ''Džejson Donovan? To je seljak! Ne znaš ti šta je prava muzika''. Onda je stavila kasetu u kasetofon, stisnula play i iz zvučnika se zaorilo: Take me down to the paradise city where the grass is green and a girls are pretty... I moj život više nije bio isti.

Došla sam kući, kupila svoje prve starke, GNR majicu i dve piratske kasete u music shopu u podzemnom, pod nazivom 'Appetite for destruction' i 'Lies'. Posteri Axla, Slasha, Izzyja, Duffa i Stivena su bili okačeni po mojim zidovima.

Kasnije sam otkrila i radio 202 koji je puštao hard rock i heavy metal, pa sam zavolela i AC/DC, Aerosmith, Bon Jovi, Poison, Skid Row, Metallicu, Scorpions i još mnoge bendove, ali G'n'R, pogotovo Axl, su ipak ostali moja prva ljubav. U srednjoj školi sam čak i dobila nadimak ''Metalka''. (na ovo sam potpuno zaboravila, tek sad mi je palo na pamet)

I ko bi rekao da će mi se sada, dvadeset godina kasnije ispuniti želja – da vidim i slušam uživo bend koji je imao toliko uticaja na mene.

Naravno da to nisu oni isti Gansi iz '89. Ali, nisam ni ja ona ista iz '89. :))) Nedostajao je bar Slash, ako ne i svi ostali. Ali Axl je Axl i iako je ostario, ugojio se, promenio se – glas je ostao isti. Skakao je i trčao po bini kao dvadesetogodišnjak i uspeo da digne masu na noge. Nije bilo čoveka koji nije bio na nogama skoro tri sata koliko su Gansi svirali. Najviše me raduje što sam videla starije ljude, preko pedeset godina, koji uživaju u dobroj muzici. A i decu od četrnaest koji znaju sve pesme od reči do reči, iako su to bili hitovi mnogo godina pre no što su bili i rođeni.

Jedina zamerka bila bi nedostatak Axlove komunikacije sa publikom. Bar u početku. Pevao je odlično, fantastično, ali nedostajalo je da se obrati publici sa par reči. Tek pred kraj koncerta je prošetao krajem bine i rukovao sa par fanova. U jednom trenutku neko iz publike mu je bacio srpsku zastavu, tako da je deo pesme Sweet child o'mine otpevao ogrnut u nju.

Meni je najveći utisak jedna od pesama sa novog albuma – This I love, ali to je zato što imam neke svoje lične afinitete ka njoj. Oduševile su me i November rain i Don't cry, koju su gitaristi sami počeli da sviraju, a publika je otpevala prvu polovinu i refren i tek tad joj se priključio i Axl. Paradise city kao poslednja otpevana pesma na koncertu, uz vatromet i konfete, samo je bila šlag na tortu koju su spremili novi članovi grupe Guns'n'roses, koja sasvim zasluženo nosi ovo ime.

Sve u svemu – bio je ovo jedan fantastičan koncert i presrećna sam što sam imala priliku da mu uživo prisustvujem.