Volela bih da sam glupa. Glupi ljudi su srećni. Zadovoljni su svojim običnim, malim, patetičnim, prozaičnim, malograđanskim, neispunjenim i dosadnim životima. Idu na posao svako jutro. Dobijaju platu koju potroše na račune i hranu. Ako preostane za letovanje dobro je. Oni idu kod frizerke dvaput mesečno (ako su žene) ili u kafanu da se napiju 'ko ljudi' (ako su muškarci).

Kad su ljuti i nervozni viču na svoju decu. Kad su srećni pevaju Grand hitove. Kad ih nešto boli popiju brufen ili kafetin. Kad im je dosadno tračaju sa komšijama druge isto toliko dosadne komšije. Iskreno i od srca se raduju kad pobedi njihov klub u fudbalu (ako su muškarci). Plaču sa junacima i junakinjama latino-serija (ako su žene). Noću spavaju, danju rade, vikendom obavljaju po kući ono što nisu stigli radnim danima. Idu na slave i svadbe i sahrane. Kupuju odeću u kineskim prodavnicama. Kupuju hranu i ostale kućne potrepštine u megamarketima. Sve im je potaman i ništa ih ne može izbaciti iz rutine i kolotečine takvog života. I srećni su. Tako im je lepo.


Ja nisam srećna. Ne mogu da budem zadovoljna neuspehom. Ne mogu da živim dane jedan isti kao drugi. Ne mogu a da ih ne ispunim dramom, ili bar komedijom. Ne mogu a da s vremena na vreme ne uradim nešto nesvakidašnje, nešto otkačeno, blesavo i neprimereno. I mrzim kad mi je dosadno. Nisam srećna. Hoću da se nešto dešava. Makar i loše, ali da se dešava. I to je moja muka. Nisam kao drugi. Različita sam.

Nisam srećna, zato što nisam glupa. Ali – nisam ni pametna. Da sam pametna bila bih neki naučnik ili pisac ili režiser. Ili bar političar. No, ja sam u sredini. Ni preterano glupa, ni preterano pametna. A osrednjost je ono što najviše ne podnosim.


I šta onda? Ne znam, nisam pametna... ali volela bih da sam glupa... :D