Ne volim i ne mogu da razumem – ćutanje.
Kako dvoje ljudi koji žive u istoj kući mogu da ne pričaju jedno s drugim? Dan, dva, pet ili deset? Spavaju u različitim sobama, ali zajedno ručaju. Kuvaju kafu svako sebi, a idu zajedno na posao. Kad zvoni telefon, javljaju se deca. I to tako traje, a onda odjednom neko prekine tišinu i stvari se vrate u normalu. A problem koji je izazvao ćutanje? Ostane da visi u vazduhu, još veći nego što je bio, kao prenaduvani balon koji jedva čeka da pukne...


Ne volim i ne mogu da razumem – iskaljivanje.
Ako te nervira šef ili službenica u banci ili kasirka u samoposluzi ili vozač gradskog autobusa, reci to njima. Nemoj donositi napetost u svoju kuću i brecati se na svoje ukućane, ako ti je kriv neko drugi. Nemoj to da radiš, samo zato jer je tako najlakše, jer si od njih moćniji i smeš sve da im kažeš. Promeni posao ili banku ili samoposlugu. Jer istresanje na druge neće rešiti tvoj problem...


Ne volim i ne mogu da razumem – zvocanje.
Reci ono što imaš onda kad želiš, reci to sažeto i objasni šta tačno hoćeš. Ne treba godinama tupiti na istu temu, pogotovo ako te ne slušaju. Ako može da se pretrpi, onda ćuti i trpi, ako ne može, bolje i da vikneš, lupiš rukom o sto, kažeš tako i tako stoje stvari. I gotovo. Rešen problem. Ili nije. Onda ga rešavaj na neki konstruktivan način, a ne uzaludnim pričanjem bez kraja i konca...

Šta sam ovim htela da kažem? Nemam pojma, samo mi došlo :D