Al zato tvoja tuga... To je već priča druga... To na moj račun ide...

www.youtube.com/watch

U nedostajanju,
mastilo neposlanih pisama
razliveno po putanji saznaja;
Meni potrebnom biću
nisam potrebna.
I pitanja nesuvisla,
što sam im odgovore
kao želje unapred osmislila,
povlačim,
u paukov ugao nedostajanja.
Reči, besmislene nizove slova,
brišem
tečnošću za visoki sjaj nameštaja
i sedim po šljunkovitim uspomenama.
U kofer od pletenih iščekivanja
skupljam mastilo neposlanih pisama,
jedino što zovem svojim,
ostavljajući ti ceo prostor sebe.
Već odavno si izborio pravo na slobodu razvoja.
***
Neizvesnost kao zametak odnosa
fizička odsutnost izgovara emotivnu ćutnju,
ti i ja, više protivnici nego volšebnici.

Milesa Milinković

Ljubav je čekanje u praznoj sobi
zvonjenje telefona kucanje na vratima
Ljubav je Deux ex machina
dok bubnjevi glasno tuku u daljini

Ljubav je doći na isto sudbinsko mesto
zaboraviti imena i brojke
adrese naređenja ljude mesta
ispitna pitanja i odgovore

Ljubav je kada više nema nikakvih alternativa
Ljubav je kada samo jedna opcija dolazi u obzir
Ljubav je kada vreme stane
Ljubav je proleće

Ljubav je poklon za rođendan
Ljubav je malo sunca u jutro hladno
i miris hleba iz pekare
i doručak u tvom krevetu

Ljubav to znači ne verovati u vreme
i daljinu koja razdvaja
Ljubav je trajna čežnja
kad ti je trideset i četiri ili približno toliko

Ljubav je let iz krute sadašnjosti
i beg od prošlosti
san stvarniji od stvarnosti
i svi ti nesavršeni trenuci

Ljubav to je znati šta
i ne pitati kako i zašto
Ljubav je odlazak k tebi
kada svi putevi ne vode nigde nego tebi

Ljubav je kad s tobom se budim
Ljubav je kad si ti srećan
tvoj šapat koji tiho izgovara moje ime
i moja čežnja za tobom

Ljubav je ono što ljubav jeste!

Dođu meni nekad moje lude bubice

Pa ne znam šta bih

Pa ne znam gde bih

Hoću da uhvatim vetar

Rukama

Prstima

Hoću

Da ga uhvatim u naručje

Da ga osetim u kosi...

 

Dođu meni nekad moje lude bubice

Pa znam šta bih

Pa znam gde bih

Hoću da budem tvoja

Hoću da te držim za ruku

Hoću da ti se naslonim na rame

Hoću da me držiš u naručju

Večno... do kraja sveta...

 

Dođu meni nekad moje lude bubice

Pa poželim da sam vetar

Da doletim tebi

Da milujem ti obraz

I ruke

Uhvati me

Uhvati vetar

Čvrsto kao onda

Kao tada

Kao nekada

Kad si me držao u svom naručju...

 

Dođu meni nekad moje lude bubice

I znam šta neću

I znam šta hoću

Hoću da te volim

Kao onda

Kao tada

Kao tamo

Baš u inat

 

U inat tebi

U inat sebi

U inat danima što bez tebe prolaze

U inat daljini koja razdvaja

U inat vetru

Koji te miluje kad ja nisam tu...

 

U inat nama

U inat svima

U inat srcu koje se plaši patnje

U inat ulicama kojima hodaš kad ja nisam tu

U inat životu i svetu

U inat inatu... baš!

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

imati posao, dvoje dece
i ne pisati ništa
osim povremenih sms-ova.
umalo da juče napišem jedan
patetičan
ali od suza ne mogu da vidim
čak ni onu tipku
ok
danas je bolje
ustala sam u devet i otišla u prodavnicu
po mleko. i čokoladu.
sve je u redu, mislim da mi samo fali
nešto slatko (to
jer previše
čitam)
neka žena u redu na kasi kupuje beli ronhil
kad bolje razmislim, pojma nemam
koje ti cigare pušiš (zvuči lepše
nego cigarete)
vidim samo tvoje usne
i filter
kako se labavo klati između
ne znam
žena odlazi niz ulicu (tako je lepa,
sigurno nema decu)
ja bih
neko voće, možda mandarine.
popodne idem negde
popiću
kafu
sa drugaricama, smejati se od srca
onda ću pešačiti sama
do stanice
misliću na tebe
pokušaću da se setim
boje
očiju tvojih
i glasa
ali neću umeti
reći ću sebi da moram da mislim
na nešto drugo
(slično kao Skarlet)
ući ću u autobus
gledati kroz prozor
svetla u daljini
onda će se oglasiti telefon
sms
nasmešiću se
ali neće biti od tebe
iako ću se u deliću sekunde nadati
(pre no što spustim pogled
na displej)
da jeste.

Priznajem:
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I umesto da sam nežna i pažljiva mama,
onako kao mame iz doba našeg detinjstva
kad su nas budile poljupcima,
a ne sanjivim gunđanjem,
— mama se sada u tvojim očima razbija
iz jutra u jutro kao ispušteni tanjiri
koji se ne mogu slepiti.

Zaista,
mi ponekad čudno podetinjimo
i to: bar jednom dnevno,
kao da smo malo ćaknuti,
možda od neke tuge
ili od pakosti
što više nemamo vaše šmrkave dane.

I rado bismo menjali ovu prosedu kosu
za vaših četrnaest nepodšišanih godina.

I naočari sa skupim zlatnim okvirima
za klackalice, za ljuljaške i lopte.

I ove brige od zore do mrkle večeri
za jednu vašu jedinicu iz hemije.

Toliko bismo,
možda stvarno od nevolje,
želeli da i vi budete, makar malo,
makar jedno popodne, jedno jutro
u našim zboranim kožama:
da nosite u džepu cigarete i ključeve,
da prija ukus crne kafe sa saharinom,
da gledate u nebo i da merite pritisak,
da jedva razumete decu, isto ovako
kao što mi sad jedva umemo da vas razumemo,

a da večito,
večito,
žalite za detinjstvom.



Podetinjimo tako.
Navijamo vas kao igračke.
Mučimo.
Cmačemo.
Kinjimo.
Mazimo.

Bijemo vas.
Delimo savete.
I pravimo se pametni.
I navijamo vas dok se ne umorimo.
A vi ste sad već ozbiljni. I vidim:
samo sa blago smeškate
i pravite se da sve to trpite što se mora.


Priznajem,
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I kao da smo vas kupili u radnji,
a ne stvarali danima od najlepših vidika,
od pene najčistijih potoka
i od mekote pahuljica,

— navijamo vas dušmanski kao obične igračke
dok se ne zasitimo pet ili deset minuta.

Posle vas bacimo u ćošak.
I ostavimo.
I vratimo se svojim prezaposlenim žurbama,
svome gunđanju
i svojim izgužvanim i naboranim danima
koji se još uvek zovu
na stranom i nemuštom jeziku svih matorih
tako mnogo uobraženo
i bezobrazno: život!