Priznajem:
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I umesto da sam nežna i pažljiva mama,
onako kao mame iz doba našeg detinjstva
kad su nas budile poljupcima,
a ne sanjivim gunđanjem,
— mama se sada u tvojim očima razbija
iz jutra u jutro kao ispušteni tanjiri
koji se ne mogu slepiti.

Zaista,
mi ponekad čudno podetinjimo
i to: bar jednom dnevno,
kao da smo malo ćaknuti,
možda od neke tuge
ili od pakosti
što više nemamo vaše šmrkave dane.

I rado bismo menjali ovu prosedu kosu
za vaših četrnaest nepodšišanih godina.

I naočari sa skupim zlatnim okvirima
za klackalice, za ljuljaške i lopte.

I ove brige od zore do mrkle večeri
za jednu vašu jedinicu iz hemije.

Toliko bismo,
možda stvarno od nevolje,
želeli da i vi budete, makar malo,
makar jedno popodne, jedno jutro
u našim zboranim kožama:
da nosite u džepu cigarete i ključeve,
da prija ukus crne kafe sa saharinom,
da gledate u nebo i da merite pritisak,
da jedva razumete decu, isto ovako
kao što mi sad jedva umemo da vas razumemo,

a da večito,
večito,
žalite za detinjstvom.



Podetinjimo tako.
Navijamo vas kao igračke.
Mučimo.
Cmačemo.
Kinjimo.
Mazimo.

Bijemo vas.
Delimo savete.
I pravimo se pametni.
I navijamo vas dok se ne umorimo.
A vi ste sad već ozbiljni. I vidim:
samo sa blago smeškate
i pravite se da sve to trpite što se mora.


Priznajem,
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I kao da smo vas kupili u radnji,
a ne stvarali danima od najlepših vidika,
od pene najčistijih potoka
i od mekote pahuljica,

— navijamo vas dušmanski kao obične igračke
dok se ne zasitimo pet ili deset minuta.

Posle vas bacimo u ćošak.
I ostavimo.
I vratimo se svojim prezaposlenim žurbama,
svome gunđanju
i svojim izgužvanim i naboranim danima
koji se još uvek zovu
na stranom i nemuštom jeziku svih matorih
tako mnogo uobraženo
i bezobrazno: život!