U nedostajanju,
mastilo neposlanih pisama
razliveno po putanji saznaja;
Meni potrebnom biću
nisam potrebna.
I pitanja nesuvisla,
što sam im odgovore
kao želje unapred osmislila,
povlačim,
u paukov ugao nedostajanja.
Reči, besmislene nizove slova,
brišem
tečnošću za visoki sjaj nameštaja
i sedim po šljunkovitim uspomenama.
U kofer od pletenih iščekivanja
skupljam mastilo neposlanih pisama,
jedino što zovem svojim,
ostavljajući ti ceo prostor sebe.
Već odavno si izborio pravo na slobodu razvoja.
***
Neizvesnost kao zametak odnosa
fizička odsutnost izgovara emotivnu ćutnju,
ti i ja, više protivnici nego volšebnici.

Milesa Milinković

Ne volim te više da znaš
ali uvijek mi tako ponekad
u vremenu dođeš
pa pomislim da si mi sve na svijetu
i ne mogu ni zamisliti
kako ležiš nekom drugom u krevetu

a ista si i kad kiša pada i kad hlače obučeš
i kad suknju skidaš
a ne plačeš nikad
jednog ću te dana ubiti zbog svega
jer si tako slatka
bezobrazna i kratka
ako ne računam noge

jer si fina djevojčica
i najhrabrija kurva
jer si mi u oči ušla
bez kucanja i srama
ubit ću te prije spavanja

 i ne volim te više da znaš
ali te tražim
jer si tako prosta i slatka kao sirup
jer si tako divlja
kad ti vrat zagrizem
a baš nikakva nisi kad te zubi bole

neću više ni da mislim o tebi
dok si od mene daleko
što ja znam ljubi li te netko
jer ti je toplo u sobi
bezobraznice mala
igraj se još malo
dok mi mrak ne padne u krevet

ludo
čekam te i sutra
kao uvijek u devet.

 

 

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

 

Herman Hese

Želim da vodim sa tobom ljubav
u vazduhu, u oblaku, u snu.
Celo vreme osećam
kako strujiš mi niz vene
- i znam da znaš da si tu!

Osećam kako me diraš polako
pokretom nežnim
skidaš taj veo samoće moje
i tu si
osećam te -
boje sveta više za nas ne postoje.

Diram ti usne kao kroz san
hodam ka tebi korakom lakim
i sviđa ti se pojava moja i greh taj
što čini te ludim
što čini te takvim.

Drhtim, odjednom u zbrci sam sa sobom
sve se boje sveta gube
dok te zamišljam u suncu
i beskrajem celim
vodim ljubav sa tobom.

Kome da pričam ljubavi moja
kako te želim
kako me ljubiš
i kako mi nedostaješ
kome da otkrijem tugu
kad ja nemam nikog na svetu
a sve mi tvoje u očima živi
tvoja soba
usne premazane medom
naše jedino zajedničko buđenje
naši susreti
kome da ja pričam o tebi
da razbijem suzu na hiljadu komada
da me neko shvati
kome da tvoje ruke opišem
kad nisam s tobom
a s tobom dišem.