"Pitaju me: “Kako možeš voleti njegove pesme? On je prepatetičan. Kako ti ne dosadi toliko puta slušati iste pesme, iste priče...?”

Nikada nisam pronašla način da im objasnim svoj odgovor... Volim ga jer je uvek tu... Prepatetičan ili ne, njegove pesme dotiču neke moje najdublje osećaje. Njemu dopuštam da ponekad svrati i izmami suze na moje oči, jer on zna da je suza kraljica... On zna da je suza najmoćnija vodena sila. Sluša moju tišinu i vrati mi osmeh. A isto tako zna kako je dobar osećaj vratiti osmeh na lice na kojem još uvek ima tragova suza... To su one neke najintimnije “vračke” koje imamo on i ja... Postoje i oni drugi, svakodnevni trenuci koje provodimo zajedno. Obično se sretnemo ujutro dok pijem prvu kafu. Slušam ga dok mi govori o nekim prošlim vremenima i o trenucima koji tek trebaju doći... Tada se dešava neka magija... boje postaju jasnije i sve poprimi neki poseban sjaj... Otkrivam smisao i u onim stvarima koje do tada baš i nisu bile smislene. Na neki neobjašnjiv način ti naši jutarnji rituali ispune me ogromnom količinom pozitivne energije koja je vrlo važna za ostatak mog dana. Nađemo se mi i na nekim popodnevnim kaficama. Tu su teme našeg druženja malo ležernije i uglavnom odaberemo neki ritam koji zavisi o trenutku i samo uživamo u muzici... on pevajući, a ja slušajući ga.

Kako mogu voleti njegove pjesme, pitaju me.

E pa mogu, jer je svaka pesma jedan mali život u kojem pronalazim stvarne likove. Možda niko ne zna da bagremovi pod kojima sam ljubila njega jedinog pravog i nisu bili bagremovi, ali to ih ne čini manje važnim drvećem... Postoje oni neki durovi i molovi koji zvuk klavirskih tipki pretvaraju u slike na kojima vidim kako odvode lepu Protinu kći i u kojima čujem praporce... Baš uvek se naježim slušajući jecaje Šenove violine! Ponekad mi se čini da je vidim kako se smeje da bi već u sledećoj pesmi pustila suzu. Violina koja se smeje i plače... kako ovo nekome objasniti? Ma nema šanse, šta vam je! Neke je stvari i bolje ne objašnjavati... I sada kada razmišljam... nije ni važno da li će neko shvatiti zašto je meni Balašević toliko važan! Važno je da ja to znam! I postoji još nešto jako bitno u celoj toj priči... pored mene postoje još neki ljudi, moji prijatelji, u čijim sam očima pronašla sjaj retkosti. A Đole je onaj retki začin koji nas je spojio. Možda ne postoji način da nekome objasnim koliko me njegove pesme i koncerti ispunjavaju, ali ionako šta su reči... samo kremen što se izliže kad tad... Volim ga zbog mnoštva malih sitnica koje na kraju čine za mene jednu veliku stvar... i hvala mu na tome..."

Pošto je nekima izgleda lakše uterati nego objasniti, a ja nisam muško pa ne bih da uterujem, probaću još jednom da objasnim. Da, da, znam da sam vrlo bezobrazna, ali tako je. Kao i ovi naši jadni neshvaćeni mladići, deca, huligančići i ostali, iskoristiću pravo da se pravdam rečima – isprovocirana sam. DakleM:

Nije mene sramota pravoslavlja, pravoslavlje je jedna lepa i miroljubiva religija, doduše pomalo ženomrzačka, ali to mi trenutno nije tema.

Dodaću i da sam vrlo ponosna na nas, pravoslavce, što je eto sad i zvanično dokazano da smo mi nebeski narod i da u našim redovima ima bar šest hiljada bezgrešnih. Sigurna sam da ih ima i više, samo možda nisu imali para za put do Beograda ili za flašu sa benzinom. Kako sam došla do ovog zaključka? Lako i jednostavno, logikom i zaključivanjem. Naime, pošto je svima poznata priča iz Novog Zaveta u kojoj Isus Hrist spašava Mariju Magdalenu, prostitutku, kamenovanja, rečima: Ko je bez greha neka prvi baci kamen - kao jedino moguće rešenje nameće se ovo najrazboritije - svi ovi koji su bacali kamenje po Beogradu jesu bezgrešni. Dakle, ja sam ponosna na većinu, sramota me je samo pojedinaca.

A to su recimo pravoslavni sveštenici koji su pedofili (ima i takvih, samo se o tome ćuti). Crkveni ''velikodostojnici'' koji pozivaju na mržnju i linč. Oni koji prete ognjem i bičem Božjim. Koliko ja znam (a znam dosta, od nekih 'pravoslavaca' čak i više) Bog je jednom prilikom izjavio ''Osveta je moja i ja ću je vratiti'', što stoji zapisano u Bibliji. Isus Hrist nije išao okolo i batinao pedere, tako da se dobro zapitajte vi koji se na istog pozivate, da li bi vam i da li će vam kad dođe i vaš sudnji čas opravdati vaše ponašanje.

Sramota me je Srba koji na utakmicu nose makaze za žicu, pa seku ograde po stadionima u svetu, a onda se kriju po bunkerima autobusa da ih policija ne uhvati. Onih koji pale tuđe zastave i zvižde na tuđe himne, pa ma o kojoj se državi radilo. Sramota me je pravoslavnih Srba po kojima jedna od Božjih zapovesti glasi ' ne ljubi bližnjeg svog'. Onih koji kažu da je blud jedan od smrtnih grehova, ali se reč blud po njima odnosi samo na homoseksualce, a ne i na one koji varaju svoje žene, imaju sex pre i posle braka, pa čak i u braku ako mu cilj nije stvaranja potomstva. Analni i oralni neću ni da pomenem...

Što se mene lično tiče, ja sam u očima tih i takvih već proglašena za sotonu i antihrista, tako da ću samo naglasiti da u svakoj zemlji u celom svetu svaka manjina ima pravo i slobodu da izrazi svoje neslaganje.

Možete da pravite miting, protest ili paradu ako ste Mađari, Hrvati, Slovaci, crnci, Kinezi, prosvetni radnici, spremačice, doktori nauka; ako ste studenti, nezaposleni, homoseksualci, osobe sa invaliditetom, samohrane majke, plavuše; ili ste muškarci sa dugom kosom i minđušom, žene koje ne briju noge, ljudi koji ne gledaju Grand paradu; ako vas diskriminišu zato što ste debeli, ružni, krezubi ili nemate dovoljno velike grudi; IMATE pravo da tražite da vas tretiraju jednako kao i sve ostale, kao većinu!

A u ovoj zemlji Srbiji svi ovi navedeni bi i mogli da traže svoja prava i još mnogi kojih se nisam setila, jer ovde imate prava jedino ako ste strejt muškarac, ošišan na kratko (ćelav – još bolje), ako nosite majicu sa likom Mladića, krst oko vrata i bejzbol palicu u ruci... ne, ne, ne, čuj mene glupaču, kakvu bejzbol palicu, pa bejzbol je američki sport, treba neku motku da nosite, po mogućstvu usranu i da klepite njom po glavi svakog ko se usudi da nije kao vi!!!

Stidim se i u svoje ime i u ime svih onih koji se ne stide svog nevaspitanja. U ime huligana i varvara kojima samo treba najmanji povod da ruše, lome i pale svoj grad. Razbijali su i krali ti isti kad je bio miting protiv otcepljenja Kosova. I? Šta s tim? Gde su sad? Gde je Kosovo? Zašto nisu na Kosovu kad ga tako žestoko brane?

Sad im smeta Gej-parada. Zašto? Čega se plaše? Homoseksualnost NIJE bolest. Homofobija JESTE. Homofobija (za one koji ne znaju) je iracionalan strah, mržnja, predrasude ili diskriminacija osoba homoseksualne orijentacije. Osobe koje nisu sigurne u sopstvenu seksualnost i zbog toga svima naturaju svoja uverenja, pozivajući se pritom na "normalnost" ili religiju.

A sad o religiji.

Nisam ateista, verujem da ima 'nešto' posle smrti, verujem da će se tad odmeriti svima po zasluzi. Al ne verujem ni u jednu od religija koje znam. Sve su iste, patrijarhalne, maskulinocentrične i homofobične. Zašto ja kao žensko ne mogu da budem sveštenik, pardon – sveštenica? Zašto kad dobijem menstruaciju ne mogu da uđem u crkvu? Zašto sam ja tad 'prljava' i kad su muškarci prljavi?

Nekome se gade ''pederi'' i ''lezbejke''. Meni se ne gade. Meni se gadi licemerstvo. Licemerstvo ljudi koji stavljaju slike na fejsbuk na kojima se slikaju ispod ikone sa puškom u ruci. Gade mi se oni što poste a ne odriču se seksa. Gade mi se oni što se krste i psuju. Oni što idu nedeljom u crkvu,a varaju svoje žene (muževe). Oni koji slave slavu zbog toga da bi se najeli, napili i pucali. Oni koji misle da su bolji samo zato što poštuju običaje, ne shvatajući im smisao i suštinu. I gadi mi se čovek koji kad čuje da mu je dete bolesno ne kaže – treba nam lekar da je lečimo, nego – treba nam sveštenik da je krstimo. Gade mi se oni što se pozivaju na Bibliju, a nisu je ni pročitali. I oni koji 'poštuju' deset božjih zapovesti, a ne umeju ni da ih nabroje. Ili poštuju samo one koje im se dopadaju.

Ja poštujem jedino ''zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni''.

A religija nije opijum za narod. Religija je placebo za narod (kao što reče jedan veliki um današnjice – doktor Haus).

I tek kad mi neko objasni zašto se jedna beba rodi bolesna i umre nakon četiri meseca, tek tada ću promentiti svoj stav. Greškom? Pa Bog (taj u kojeg vi verujete) je svemoguć, ne može njemu da se potkrade greška. Hteo je mene da kazni zato što sam Antihrist i Sotona? Zašto je onda time kaznio još toliko ljudi oko mene(vernika)?

Ne, Bog u kojeg ja verujem nije osvetoljubiv i ne živi u crkvama i manastirima (ni pravoslavnim ni bilo kojim drugim).

I šta mi je još nespojivo – porediti homoseksualnost i pedofiliju (danas šetaju pederi, sutra će pedofili). Pa, homoseksualnost je dobrovoljan odnos dve odrasle osobe. Pedofilija, ne samo što je nezakonita nego je i nemoralna i uključuje silovanje maloletnika. Protivnik sam nasilja prema bilo kome!!! Homoseksualci ne idu okolo i ne siluju ljude heteroseksualnog opredeljenja.

Mada, ni ova reč 'opredeljenje' mi se ne dopada. Kakve sam ja sve muškarce upoznala u svom životu, došlo mi je hiljadu puta da se 'opredelim' za nešto drugo. Ali ne mogu, devojke izvinite, ali uopšte mi se ne dopadate ;) Srećom, u poslednjih par godina upoznala sam nekoliko ljudi, muškaraca (prepoznaće se oni već) koji su mi pokazali i dokazali da ipak nisu SVI muškarci šovinisti. Ima i onih koji poštuju žene (mene) i moje stavove. Našla sam dečka koji se ne slaže uvek sa mojim mišljenjem, ali i ne mora, važno je da ga poštuje i da mi 'dozvoljava' da prilikom razmišljanja koristim svoju glavu i svoj mozak.

Eto, isprovocirana jučerašnjim danom, morala sam da dam sebi oduška i napišem sve ovo.

 

Pišući ovo u dahu i u afektu, zaboravih još par rečenica: Nisu oni goli šetali ulicama ili se kresali javno po Beogradu, pa da se vi svi 'fini' sablažnjavate. Neće vaše dete postati gej, samo zato što je videlo gej-paradu na televiziji. Ali se zapitajte šta će postati kad čuje od svojih roditelja da odobravaju lupanje izloga i glava. Moje dete vaspitavam tako da deli ljude isključivo na dobre i loše i da ne mrzi nikoga bez obzira na rasnu, versku, nacionalnu, polnu, političku i bilo kakvu drugu pripadnost. I neću se sramotiti odlaskom u zatvor da ga odande vadim zato jer je nekom razlupao glavu samo zato što razmišlja drugačije!

Kada sam imala 13 godina slušala sam Roxette, Madonnu i Jason Donovana, nosila kikice i cipelice sa mašnom. Međutim, tog leta sam otišla u goste kod tetke u Zemun i tamo upoznala drugaricu, koja je rekla – ''Džejson Donovan? To je seljak! Ne znaš ti šta je prava muzika''. Onda je stavila kasetu u kasetofon, stisnula play i iz zvučnika se zaorilo: Take me down to the paradise city where the grass is green and a girls are pretty... I moj život više nije bio isti.

Došla sam kući, kupila svoje prve starke, GNR majicu i dve piratske kasete u music shopu u podzemnom, pod nazivom 'Appetite for destruction' i 'Lies'. Posteri Axla, Slasha, Izzyja, Duffa i Stivena su bili okačeni po mojim zidovima.

Kasnije sam otkrila i radio 202 koji je puštao hard rock i heavy metal, pa sam zavolela i AC/DC, Aerosmith, Bon Jovi, Poison, Skid Row, Metallicu, Scorpions i još mnoge bendove, ali G'n'R, pogotovo Axl, su ipak ostali moja prva ljubav. U srednjoj školi sam čak i dobila nadimak ''Metalka''. (na ovo sam potpuno zaboravila, tek sad mi je palo na pamet)

I ko bi rekao da će mi se sada, dvadeset godina kasnije ispuniti želja – da vidim i slušam uživo bend koji je imao toliko uticaja na mene.

Naravno da to nisu oni isti Gansi iz '89. Ali, nisam ni ja ona ista iz '89. :))) Nedostajao je bar Slash, ako ne i svi ostali. Ali Axl je Axl i iako je ostario, ugojio se, promenio se – glas je ostao isti. Skakao je i trčao po bini kao dvadesetogodišnjak i uspeo da digne masu na noge. Nije bilo čoveka koji nije bio na nogama skoro tri sata koliko su Gansi svirali. Najviše me raduje što sam videla starije ljude, preko pedeset godina, koji uživaju u dobroj muzici. A i decu od četrnaest koji znaju sve pesme od reči do reči, iako su to bili hitovi mnogo godina pre no što su bili i rođeni.

Jedina zamerka bila bi nedostatak Axlove komunikacije sa publikom. Bar u početku. Pevao je odlično, fantastično, ali nedostajalo je da se obrati publici sa par reči. Tek pred kraj koncerta je prošetao krajem bine i rukovao sa par fanova. U jednom trenutku neko iz publike mu je bacio srpsku zastavu, tako da je deo pesme Sweet child o'mine otpevao ogrnut u nju.

Meni je najveći utisak jedna od pesama sa novog albuma – This I love, ali to je zato što imam neke svoje lične afinitete ka njoj. Oduševile su me i November rain i Don't cry, koju su gitaristi sami počeli da sviraju, a publika je otpevala prvu polovinu i refren i tek tad joj se priključio i Axl. Paradise city kao poslednja otpevana pesma na koncertu, uz vatromet i konfete, samo je bila šlag na tortu koju su spremili novi članovi grupe Guns'n'roses, koja sasvim zasluženo nosi ovo ime.

Sve u svemu – bio je ovo jedan fantastičan koncert i presrećna sam što sam imala priliku da mu uživo prisustvujem.

Moderna devojka ljubi preko karmina.
Ne nosi gaćice ispod mini suknje.

Moderna devojka gleda nehajno niz ulicu.
Za njom zvižde i osvrću se.

Moderna devojka sedi čvrsto na zemlji
Na čvrstom i zategnutom dupetu.

Moderna devojka nikada prva
Ne telefonira njemu.

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima...

u stvari,

ne treba mi niko...



Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi,

u stvari,

ne treba mi niko...

Januar:

-         Pala na kolokvijumu iz metodologije, jer je profesorica izmenila pitanja.

-         Javio se S., prvo sms-om za doček, a onda posle nekoliko dana i mailom.

-         Upoznala jednog od prijatelja sa foruma, tad je to još bio Zaliv.

-         Koleginica me zvala da joj se pridružim u radu sa decom u njenoj dramskoj radionici

 

Februar:

-         Nije bio ispitni rok.

-         Razgovarala sa S. skoro svakodnevno

-         Upoznala još jednog prijatelja sa Zaliva

-         Počinje novo polugodište i moj rad u dramskoj radionici za decu ''Cvrčak''.

 

Mart:

-         Ponovo pala na kolokvijumu iz metodologije

-         S. se javlja sve ređe

-         Upoznala i trećeg prijatelja sa Zaliva.

-         Sa ''Cvrčkom'' imala osmomartovsku predstavu i dobila cveće od dece.

 

April:

-         Izašla na kolokvijum iz metodologije i predala prazan papir.

-         S. ponovo prestao da se javlja.

-         Sa prvim prijateljem sa Zaliva, koji je u međuvremenu postao Čopor (ne prijatelj, nego Zaliv je postao Čopor) i još jednom prijateljicom, otišli za Zrenjanin da upoznamo i četvrtog prijatelja.

-         Išla sa ''Cvrčkom'' u Hrvatsku, Osijek, na gostovanje i na zonsku smotru u Crvenku.

 

Maj:

-         otišla da vidim kako izgleda kolokvijum iz metodologije, nisam ni ušla da polažem, a ispostavilo se  da je vratila stara pitanja.

-         S. se ne javlja, ali prijatelj broj tri mi kaže kako putuje jedan vikend za BL pa me pozove da idem sa njim. Međutim, ispali me u poslednji momenat, ali ja ipak otputujem autobusom i jako lepo se provedem sa S.

-         Sa prijateljem broj jedan i broj četiri išla za Jagodinu, da upoznam još jednu prijateljicu.

-         Pripremala završnu svečanost za kraj školske godine sa decom iz ''Cvrčka''.

 

Jun:

-         ponovo izašla na kolokvijum iz metodologije i vratila prazan papir

-         S. me zove opet kod njega i prvog dana raspusta odlazim tamo i opet se super provedem. Dogovorimo se da se vidimo ponovo početkom avgusta

-         Prijatelje sa foruma ne srećem više

-         Održana završna svečanost ''Cvrčka''

 

Jul:

-         raspust je pa nema kolokvijuma

-         komunikacija sa S. je odlična

-         na forumu počinje neka frka

-         raspust takođe i u ''Cvrčku''

 

Avgust:

-         i dalje raspust

-         ide mi se kod S., ali me ne zove, onda mi izjavljuje ljubav i još štošta mi kaže, a posle toga, polovinom avgusta, prestaje da se javlja

-         ne ide mi se na forum, ali idem iz dosade

-         raspust, ali to vreme koristim da napišem i ja jednu dramu za decu

 

Septembar:

-         izlazim na kolokvijum iz metodologije i dobijem super pitanja, pišem rad ali padnem

-         S. se i dalje ne javlja, a ja ne mogu da izdržim pa ga zovem na fiksni, pošto je mobilni promenio a broj mi nije dao

-         Forum polako puca, što se mene tiče

-         Počinju nove aktivnosti ''Cvrčka'', spremamo kolaž program za dečiju nedelju

 

Oktobar:

-         ponovo izlazim na kolokvijum iz metodologije, ponovo pišem i ponovo padnem

-         S. me je dodao u prijatelje na fb.

-         Na forum prestajem da idem

-         U toku je dečija nedelja, dolaze nam i gosti iz Hrvatske, kad se to završi krećemo sa pripremama za Novogodišnju predstavu, sa jednim delom dece, a sa drugim spremamo predstavu za proleće, za koju sam ja napisala scenario

 

Novembar:

-         izlazim na kolokvijum iz metodologije i predajem prazan papir jer su opet neka nova pitanja

-         sa S. komuniciram isključivo kad se 'sretnemo' na pokeru

-         forum ne znam ni gde je, u kontaktu sam samo sa nekoliko prijatelja na fb i preko telefona

-         sama spremam obe predstave, jer koleginica ima velike porodične probleme i ne može da dolazi

 

Decembar:

-         izlazim (opet, gle čuda) na kolokvijum iz metodologije, uradim rad super i perfektno, ali ona me opet sruši

-         S. me zove da zajedno dočekamo Novu, jako se radujem njegovom pozivu i spremam se za to nedeljama, ali me on dva dana pred doček ispali

-         O forumu nema šta da se kaže

-         Koleginica se vraća, novogodišnja predstava je spremna, izvodimo je nekoliko puta, a spremimo i jednu Božićnu, koju smo prikazali dva puta

 

I da vidimo konačni rezultat:

-         kolokvijum iz metodologije nisam položila

-         sa S. ne znam šta da radim, vrtimo se u krug, prvo me pali pa me onda gasi, pravi me budalom a ja to dozvoljavam i eto

-         na forumu sam stekla par dobrih prijatelja i to mi je drago

-         ''Cvrčak'' je jedino pozitivno što mi se dešava, da nije toga, odavno bih poludela

Prvenstveno sam razočarana samom sobom. Činjenicom da mi ništa u životu ne uspeva. Šta god da sam pokušala – omanula sam. Mislila da činim jako pametnu stvar udavši se, za nekog ko je obećavao kule i gradove, posle se razočarala i tu grešku ispravila drugom, razvodom. (da se razumemo, razvod kao pojava je greška, ne greška u smislu da se kajem što sam ja to uradila, jer ne kajem se, kajem se što nisam ranije...). Upisala fakultet, sa dvadeset i osam godina, to je pametno, al nije pametno što ne mogu da ga završim, pa sam sad u trideset i trećoj student, bez posla, zavisim od drugih.

 

Zatim sam razočarana prijateljima (čitaj – prijateljicama). Ne svim, samo pojedinim, koji su tu uvek dok je dobro. A kad više nije ni njih nema. Ili su tu dok je i njima jednako loše kao i tebi, a kad se izdignu stepenik više, nestanu u vidu magle.

 

Zatim sam razočarana ljudima (čitaj – muškarcima). Jesam li to samo ja tako lude sreće ili su svi takvi? Ili je psihopata ili je sociopata. Ili je pušač ili alkoholičar. Ili je narkoman ili kockar. Ili je sve to zajedno. Ili nije ništa od toga ali je patološki lažov, fantastičan glumac (ne kao profesija, nego kao karakterna osobina) ili je neodgovoran, samodovoljan, nasilnik ili kukavica. Ima li normalnih? Ili sam ja ta koja je ''oštećena'' pa u skladu s tim i druge procenjujem?

 

Razočarana sam i svojim filmskim ukusom. Doktor Haus, Sojer (Lost), Dekster, Sajlar (Heroes)... Eto mojih junaka. Kao što malopre spomenuh – sociopate, psihopate, zavisnici, serijske ubice... Šta to govori o meni?

 

Razočarana sam VB-om. Znam ja da to nije emisija obrazovnog karaktera, već svojevrsni eksperiment za primamljivanje para od zaluđenih masa. Ali zar uživamo u tolikoj količini nemorala, prostakluka, nekulture? Zar nam je to slika i primer? I opet moram psihopate pomenuti...

 

Razočarana sam kompletnom političkom i ekonomskom situacijom u zemlji i svetu. Šteta što je Utopija samo utopija. Dosta mi je predsednika, skupštine, razgovora, pregovora, donošenja novih zakona, a ni stari se ne poštuju.

 

Razočarana sam što nemam volje, hrabrosti, pameti, para ili čega već da nešto promenim. Razočarana sam što vidim da što sam finija i bolja prema nekom, taj me neko sve više iskorišćava. Ako mu dam prst, hoće celu ruku. Zašto i ja ne mogu da budem bezobrazna i pokvarena? Zašto uvek tuđe potrebe i želje stavljam ispred svojih? Zašto sam ja jedina blesava?

 

Razočarana sam. Tačka. Razočarana sam.

 

Najradije bih sve obrisala rukavom, i počela iz početka. Ali tako ne može. Nema u životu 'restart game'.  

Samo mi žao Nikole. Otac psihopata, majka neurotična, deda paranoičan i asocijalan, drugi nezreo i neodgovoran. Baka je jedina bila dobra, a nje više nema. Jbg, šta da ti radim dete, kad porasteš piši blogove, kao i ja...

Svi su čuli za šaltersku službenicu Micu Ubicu i njen FT1P. Meni lično nije bila naročito zanimljiva, preterivanje Mićka Ljubičića, kao i obično. Sve do sad.

Priča počinje juče, rano ujutro, oko deset, a nije završena još...

Dakle, ustanem ja rano, u devet po lokalnom vremenu, popijem fino kaficu i s obzirom da imam ručak od juče, rešim da krenem u pohod od šaltera do šaltera, a sve u cilju overe zdravstvene knjižice i podnošenja zahteva za dečiji dodatak. Stignem u socijalno oko deset, baš nekako posle pauze. Prijatna neka službenica me dočeka, sa sve osmehom. Osmehujem se i ja, jer imam skoro sva potrebna dokumenta, samo još mi od nje fali onaj papir što treba da popunim. Ona ipak nabraja – fotokopija lične karte (imam), za dete izvod iz MKR (imam), sudska presuda po kojoj je dete dodeljeno meni na staranje (imam), fotokopija radne knjižice (imam), a da li je overena u opštini? Nije. Eto ti malera. I izvod iz katastra nepokretnosti. Jbg, ipak nedostaje nešto.

Nema veze, puna optimizma, krenem u opštinu. Prvo da overim ove fotokopije. I tamo jedna ljubazna službenica kaže – dođite posle 12, koleginica koja radi overe je na terenu. Gledam na sat, tek je 11, pitam se gde li ću da utrošim taj sat, razmišljam da svratim kod drugarice koja je tu u blizini na kafu. Ali ajde kad sam već tu da vidim i za taj dečiji dodatak.

Na tom šalteru, gle čuda, jedan vrlo ljubazan službenik. Sve mi lepo objasnio, okružio na papiru nekih 14 stavki šta sve treba da donesem i to će biti očas posla. Jednostavno da jednostavnije ne može biti. Odem i do katastra, tamo ispred sretnem poznanicu, pa se raspričasmo, bar vreme čekanja da se prekrati. Kad sam stigla na red uzmem dva ona obrasca, jedan za dečji, a drugi za socijalno. Izađem napolje da popunim, opet do one poznanice, ona popunjava četiri primerka. Pitam zašto to, kaže treba za dečiji za svakog člana porodice posebno. Pogledam ja onaj papir, kad stvarno, piše tako. Opet u red, pred istu kancelariju, da uzmem još jedan papir, računajući (vrlo glupo, kao što će se kasnije ispostaviti) da mi za zdravstveno treba samo za mene, a ne i za dete.

Onda ustanovim da nisam ponela uplatnice, pa odoh preko puta u knjižaru. A tek tamo red. Jedna jadna radnica stala pored kopir-mašine i kopira li kopira, nikog ne zarezuje ni pet posto, kao da će oni papiri pobeći. Čekam ja tako par minuta i razmišljam da li da izađem i krenem u drugu knjižaru, kad pojavi se šef iz kancelarije pored i poče on da uslužuje. Pre mene na redu neki dvoje, pretpostavljam muž i žena. Traže udžbenike za peti razred. Koje? Sve! Alo ljudi, mislim se ja, pa danas je već deseti septembar, gde ste do sad bili iz čega vam dete uči, jadno ne bilo. Pomislim, možda je išlo na popravni, pa nisu hteli ni da naručuju knjige, jelte, možda im neće ni trebati. S takvim roditeljima, ne bi me ni čudilo. Al nisu sad oni bitni. Jedva nekako dođem ja na red, kupim uplatnice (odmah nekih dvadeset  komada, nek se nađe) pa do banke, da uplatim taksu i nazad u opštinu.


Red ispred katastra ponovo. Dočekam i to, predam, uradi ona žena to i gotovo. Kad sam već u opštini, popnem se i na sprat, do poreskog, jer će za dečji dodatak i odatle da treba neka potvrda. I tamo svi ljubazni, daju mi šta da ispunim, čak se ništa ni ne plaća (čudo). Ali biće gotovo sutra. Ma nema veze i ne treba mi hitno, jer mi za dečji svakako treba i fotokopija overene zdravstvene knjižice, koju još uvek i nemam. Pogledam na sat, već je pola jedan, dakle i koleginica što overava fotokopije već je stigla, a od moje kafe izgleda ipak ništa. Overim i to, stvarno brzo i krenem nazad do socijalnog, sva srećna što sam eto za par sati uspela da obavim sve.

Ali rano je još za radovati se. Predam onoj nasmešenoj to što sam donela, kad ono –  FT1P - fali ti jedan papir – izvod iz katastra za dete. Eto ti sad. Kaže – rekla sam vam. Ajde, možda i jeste, ko to više zna. Htedoh da dam onaj što sam vadila za dečji, al ne mogu, piše svrha izdavanja. Ok, nema veze, doći ću sutra. Okrenem se da odem i već sam na vratima kad ona upita – a jel vam muž zaposlen. U momentu, po inerciji, misleći na bivšeg muža, kažem 'da', što će se kasnije ispostaviti kao fatalna greška. Ona reče da bi onda dete trebalo osigurati preko njega, ali nema veze, sredićemo mi to već.

No, da ne dužim, ne volim dugačke postove ni da čitam, a kamoli da pišem, to bi bio dan jučerašnji, a sutra ću da nastavim o tome šta se dogodilo danas.

Igrajući neku tupavu igricu u kojoj je cilj, uklopiti prave loptice na pravo mesto jasno sam shvatila šta je ženska nesreća i šta je to od čega bežim.

Žene upadaju u zamku da veruju da im je život neostvaren i propao ako do nekih godina starosti ne nađu veliku pravu ljubav. Zbog toga prave tri vrste grešaka:

Prva je ta što čekajući ''onog pravog'' ne opaze sve one ljude i prilike od kojih je mogla nastati prava jer veruju da se prava velika ljubav javlja tek tako, jer ne znaju da sve što postoji ima svoj PROCES stvaranja te da se velika ljubav STVARA i neguje.

Druga greška je povezana sa velikom željom da se doživi i svetu pokaže ta velika ljubav, pa često nekim „susretima“, vezama i odnosima daju preveliko značenje, nazivajući ih velikom šta sve ne, i živeći u sopstvenoj iluziji koja kad tad pukne.

Treća vrsta grešaka je povezana vremenskim određenjem – do nekih godina. I kada se približe te neke godine, a sve se mladalačke iluzije rasprše, onda se posebno uloži napor da se stvori nova iluzija, a to se poklopi sa nečijim osećajem dužnosti da ispuni društveno nametnute rodne uloge. Onda dođe venčanje, deca...i jednog dana se svi umore od rodnih uloga, od iluzija, od osećanja promašenosti i „nisam ovo hteo/htela u životu“ i gle svađe, nasilje, razvodi... I onda smo opet na početku...

Srećom, ja samo samo gubim partije na tupavim igricama čekajući „pravu“ kuglicu, za stvaran život ne stvaram iluzije o savršenim bojama koje će baš takve uklopiti u neku moju ovakvu koncepciju.

 

Napisala moja draga koleginica Milesa i vrlo ljubazno mi dozvolila da objavim!!!

 

Milesa, baš si me naterala da se zamislim. Mislim da sam ja pre nekih petnaest godina napravila grešku broj dva. Pa kad sam shvatila da sam pogrešila, bilo je kasno, jer već sam bila ulovljena u klopku rodnih uloga (za koje sam se još kao dete zaklinjala da neću ispunjavati... al eto...). Onda sam jednu grešku ispravila drugom i sve bi to bilo u redu kad bi život bio matematika, gde dva minusa daju plus... ali nije, tako da sad ređam minus za minusom i čini mi se da i dan-danas ispaštam što sam tad pogrešila.........