I posle svega toliko mi je bilo loše da sam ipak morala da uradim ono što najviše mrzim. A to je da odem kod lekara i ipak primim te injekcije. Uhvatila me je tako žestoka upala uha, imala sam već jednu, pre pet godina i sad opet. Užas. Pila sam brufene kao bombone. A inače prezirem lekove i trudim se da se ne trujem često njima. Kad ja nešto popijem, onda se zna da mi je već zaista grozno.

I tako ti ja odem sa stanjem već blago kritičnim, a onaj brat (tako se to zove, jel?) me pita jesam li zakazala. Ma šta je tebi čoveče, kakvo zakazivanje, kakve gluposti... bolesna sam – sad... juče nisam bila prema tome nisam mogla ni zakazati. Setim se kad je pre par meseci moja drugarica imala saobraćajku, srećom nije joj bilo ništa ozbiljno, samo je uganula nogu, ali kad je došla kod lekara, pitaju je da li ima zakazano. Ona kaže da nema. A oni pitaju zašto. Pa, kaže, zato što juče nisam znala da ću danas imati saobraćajku. Zaista, glupost, to zakazivanje.

I tako, jedva nekako, primi on mene i doktorica reče da mi je uho nateklo i crveno 'fest'... baš tom rečju :)) i pošalje me na injekcije. A soba za injekcije na drugom kraju hodnika, čini mi se jedno pola kilometra daleko kad sam u stanju takvog bola. A još mi i ravnoteža poremećena, jel centar za ravnotežu je baš tu negde, u uhu, čini mi se. Stignem ja nekako do tamo. I tu me dočeka neki klinac u belom mantilu. Neki sav u bubuljicama, ma nema više od trinaest godina čini mi se. :D Priča on meni nešto, ali ja ga ne čujem ništa, meni u ušima samo bubnja i zuji i šušti. Čitam mu sa usana. Srećom, pa znam tu veštinu. Pita me hoću li stojeći ili ležeći.

Ma idi dete bwe... ako ja sad legnem, neću skoro ustati. I tako on mene bocne stojeći. Fin neki mali, nisam ni osetila. Srećom, pretpostavila sam da će me poslati na injekcije pa sam obukla lepe gaćice, neke na tufne ;)

Al posle tog bockanja mene spopade neka mučnina (valjda to tako ide, ne bih znala, ne bockaju me baš često). A toalet opet na drugom kraju ambulante. Stignem ja do njega teturajući se. Niko me ni ne gleda, baš ih briga. I uđem da se umijem, a tamo sve super, lepo i čisto. Svaka pohvala spremačicama, u nekim kućama u kojima sam bila nije tako uredno. Tako da me je mučnina prestala. Ostala samo vrtoglavica, sa kojom sam jedva stigla kući.

Odležala sam par dana (osim odlazaka na injekcije, kod onog malog) al još mi nije dobro. U četvrtak ispit. Sad bar imam opravdanje zašto nisam učila, pa bila sam bolesna, jel? U ponedeljak kreću đaci u školu. Moj klinac u peti razred. Menja način obrazovanja (sa razredne na predmetnu nastavu), menja društvo (rasturaju im razred i mešaju ih sa drugim odeljenjima), menja i školsku zgradu (do sad je išao u istureno odeljenje)... Mene je strah tih promena više nego njega. On ih ne ne oseća. Njemu je samo žao što je završen raspust. Ih... kad se samo setim... kako je bilo lepo kad sam bila tako mala... kad su me mučile mnogo manje brige nego sad... žao mi je što sam odrasla :(

Al trenutno mogu da kažem samo jedno – boli me uvo (u najbukvalnijem smislu te reči) ;)