Kada se krivudavom cestom odvojiš od grada i utoneš u
mir obližnje planine čuje se samo buka motora i vidi svetlucanje
proleća koje se šareni livadama, proplancima,šumarcima,
okućnicama prelepih sela i padinama dalekih brda.
Šepure se grane, ovde visoko iznad grada, pod ostacima snega
koji se topi. Zemlja je već topla i iz nje su krenuli mali izdanci,
ali tamo malo više, u daljini na kosini krovava, zadražava se još
belina iz snova. Sve je nespojivo, u ovlikoj lepoti gotovo nestvarno
ali su ipak te mile biljke promolile svoje plave prvence i kao da se
čude šta se to zbiva.
Vuče me pogled odlutao kroz prozor automobila, da odem u belinu
izmedju snega i neba, i pustim dušu da peva, i srce da plače.
Volela bih da taj osećaj jednom podelimo. To je draž potpune
nesputanosti, osećaj slobode. Kao da sve nestane u prostoru koji
te okružuje. Zamišljam kućicu napravljenu samo za nas čija je toplina,
toplina naših tela, čija je radost veselost naših duša, čija je sreća, naše
postojanje, a osećam da se topimo poput snega, da odlazimo poput zime.
Ovo prolećno bujanje nas možda pretvori u neke pupoljke koji se ne
rascvetavaju i dopusti nam da tako dočekamo, u nekoj vrsti nirvane,
neku novu zimu, neko novo proleće ili staru nedočekanu nadu.
A možda, kao što godišnja doba nalažu treba da prepustimo mesto
drugima i povučemo se u odaje naših snova.
Objavio
Lady u 20:23 | kategorija: tekstove
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (18) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (18) | Pošalji komentar
