Postoje ljudi koji svoje ciljeve ostvaruju ulagivanjem, žalopojkama,
slatkorečivošću, besramnim hvalisanjem, zloupotrebom prijatelja,
čak i dece, da bi se dopali i iz toga izvukli nezasluženu korist.Ostvarenjem cilja, "objekat" postaje zanemareni deo, na margini interesovanja osobe koja se zove poltron. Dok ne uspe cvrkuće ili kukumavči a potom nekako neprimetno, kao što se i uvuče u nečiji život, nestaje.Ostaje tamo gde zna da ima trajnu korist odnosno potrebu od zajedništva. Poltroni su smeće čovekove okoline. Najveći zagađivači duhovno zdravog prostora.Svojom veštinom podilaženja zavaravaju. U nedostatku samopouzdanja njihovo licemerje obučeno u reči hvale, zavede čoveka te im poveruje.
Onaj ko ne prozre smišljeno udvaranje naseda na vešto upakovane laži,
ne znajući ili ne verujući, bar u prvi mah, da je iza svega toga jedini smisao
lakše stizanje do cilja.
Ljudima prijaju lepe reči, pogotovo kada su usamljeni, tužni ili razočarani, kada su nesigurni pa im treba podrška i nesmotreno poveruju prihvatajući varijantu Potemkinovih sela. Sve je upakovano u celofane laži, žalopojke i slatkorečivost, uz ocrnjavanje onih koji se nađu na putu. Takvo podaničko ponašanje potiče od osobe kojoj je potreban oslonac jer nije u stanju sama da sprovede svoju, u osnovi, kvarnu zamisao. Ti ljudi stalno traže nove žrtve i uvek imaju nove, privremene prijatelje, koji im koriste dok ne budu poslužili svojoj svrsi. Kada osoba kojoj se ulaguju izgubi pozicije interesantne za poltrona on odlazi u potrazi za novim medijumom od koga će imati koristi.U suštini se radi o ljudima koji izuzetno dobro uspevaju na našem podneblju,poltronima, a koje karakteriše snishodljivost i lažno divljenje
drugima, dok ne počnu da sisaju krv žrtvi. Prihvatajući ponuđeno "prijateljstvo" žrtva nesmotreno otvara dušu, stavlja se na stranu poltrona, verujući u ono što mu on priča, jer poltron svojim veštim mahinacijama i manipulacijama zavarava svoj plen, koji će se osvestiti onog momenta kada više ne bude bio potreban i kada će neki bezazlen razlog biti upotrebljen za naglo zahlađenje odnosa. Ili za njihov prekid.
Poltroni su ljudi sa potisnutom hrabrošću i oni su servilni, snishodljivi
i na usluzi do momenta u kom osete da su jači od žrtve, kada
ne gube vreme nego odmah počinju da gaze i ostvaruju cilj zbog
kog su i stupili u takvu vezu. Dotle se smeškaju, tapkaju po ramenu,
hvale sve što čini osoba kojoj se ulaguju, počinjući svaku svoju
priču time da oni to ne čine zato da bi se udvarali nego zato
što se zaista dive onome što osoba radi, a da bi u sledećem
momentu slabosti osobe kojoj su do tada klanjali, bilo u
društvenom bilo u političkom životu, okrenuli leđa prethodno
iskoristivši sve što im je potrebno i tada tražili novu
žrtvu radi postizanja još bolje lične pozicije.
I tako stalno, uvek, ispočetka.
Zamislite samo kako bi prolazio ili kakav bi bio političar
bez poltrona koji ga okružuju, dive mu se, udvaraju, klimaju glavom a
preko ramena šapuću svoje nedaće ne bi li izazvali i dozu
sažiljivosti koja u određenim momentima može biti od koritsiti.
To je pored udvaranja i ulagivanja drugi elemenat, sažaljivost,
na koji igraju kao dobitnu kombinaciju.Da li bi bili to što jesu i tu gde jesu?
A ljudi su skloni da veruju u ono što im "klimači" iz dana u dan šapuću na uvo. Jer im to godi. Jer su po pravilu i oni dovoljno slabi. Jer im se čini da ih tako ima više na jednoj strani. Zaista me zanima kako bi izgledala naša politička stvarnost da nema toliko poltrona? Kako bi izgledao naš obični svakodnevi život da oko nas ne kruže poltroni. A oni svoj plen nadju u slabima, sujetnima, slavoljubivima kojima je potrebna i godi potpora na staklenim nogama. Siguran čovek ne naseda na poltronske smicalice. A poltroni to odmah i osete pa ih i ne opsedaju jer bi odmah bili raskrinkani.Oni slabiji prihvataju "ponudu" poltrona žmureći pred posledicama koje će takvom odnosu slediti. Kada spozaju odnos i shvate ulogu poltrona, ne prekidaju igru, prvo, da sebi da ne bi priznali da suprihvatili takav odnos ili naseli i drugo, jer veruju da će je
u datom momentu preduprediti ili prevazići, da će nadigrati poltrona zaboravljajući da kada toga postanu svesni već su srušeni od "uvlakača" koji im je slatkorečovošću zamaglio vid. A kad postane, poltron je najopasniji gazda. On je svestan tunela kroz koje se migoljio da bi dobio pozicije na kojima se nalazi. I od tog momenta sveti se svima ili ih "zaboravlja" jer zna da i ostali znaju za njegove prljave igre. Ali zbog svoje prirode, da bi je zadovoljio, poltron uvek ima svog medujuma
kome se klanja, ulaguje, podilazi i tako zadovoljava svoju bednu potrebu udvorištva.
"...Ovde je sve naopako! U autu je korman sa desne strane. 
Jurišić