Najdraži Ričarde,

             Tako je teško znati kako i odakle da počnem. Razmišljala

sam dugo i mnogo o nekim stvarima pokušavajući da nadjem način...

             Konačno mi je na pamet pala jedna misao, muzička metafora,

kroz koju sam bila u stanju da razmišljam jasno i da pronađem

razumevanje, ako ne i zadovoljstvo,  i želim da je podelim sa tobom.

Zato te molim da ostaneš sa mnom na još jednom času muzike.

             Najčešća forma koja se koristi za velika dela klasične muzike

jeste sonata. Ona je osnova skoro svih simfonija i koncerata. Sastoji

se iz tri glavna dela: ekspozicije ili uvoda, u kom se izvode male ideje,

teme, delovi i delići upoznaju jedni sa drugima; razvojnog dela, u kom

se te male ideje i motivi istražuju do maksimuma, proširuju, često

prelaze iz dura (srećno), u mol (tužno) i natrag, razvijaju se i sve

složenije prepliću dok na kraju ne dodju do: rekapitulacije, u kojoj

se sve ponavlja, u veličanstvenom izrazu potpune, bogate zrelosti u

koju su izrasle male ideje u procesu razvoja.

             Možda se pitaš, kako se ovo odnosi na nas, ukoliko nisi do

sada pogodio.

             Ja nas vidim zaglavljene u večitom uvodu. U početku je to

bila prava stvar, čista očaranost. To je deo veze u kom se pokazuješ

u najboljem svetlu: zabavan, šarmantan, uzbudljiv, uzbuđen, zanimljiv,

zainteresovan. To je vreme kada se osećaš najudobnije i najvoljenije

zato što ne osećaš potrebu da mobilišeš svoju odbranu, tako da tvoj

partner ima priliku da se mazi sa toplim ljudskim bićem, umesto sa

ogromnim kaktusom. To je vreme radosti za oboje, i nije ni čudo

što toliko voliš uvode i trudiš se da tvoj život bude serija uvoda.

             Ali počeci ne mogu da se produžavaju u beskonačnost; ne

mogu stalno da se ponavljaju. Moraju da se kreću i razvijaju – ili

umiru od dosade. Nije tako, ti ćeš reći. Ti moraš da odeš, da napraviš

promenu, da vidiš druge ljude, druga mesta, da bi mogao da se vratiš

u vezu kao da je ona nova, i da tako stalno doživljavaš nove početke.

             Mi smo stigli do produženog niza ponovnih početaka. Neki

su bili neophodni, prouzrokavani rastancima zbog posla, ali nepotrebno

surovi i oštri za dvoje koji su tako bliski kao mi. Neke si ti stvorio da

bi obezbedio što više prilika da se vratiš u novo koje toliko želiš....              

             Mi smo nesumnjivo otišli dalje nego što si ti imao

nameru da ideš. Zaustavili smo se mnogo dalje od onoga što sam

ja videla kao naše logične i divne korake. Videla sam da je period

razvoja kod tebe zaustavljen, i poverovala da nikada nećemo otići

dalje od sporadičnih pokušaja da bez obzira na sve naše potencijale

za učenje, sve neverovatne sličnosti naših interesovanja, bez obzira

koliko je još godina pred nama – zato što nikada nećemo biti

neprekidno zajedno. I tako odrastanje koje toliko visoko oboje

vrednujemo i za koje znamo da je moguće, postaje nemoguće...

             Kada si mi rekao da je nemoguće da otkažeš sastanak da bi

mi pomogao u trenutku krize, istina se obrušila na mene kao lavina.

Suočila sam se sa činjenicama najiskrenije što sam mogla i

shvatila sam da ne mogu ovako dalje, bez obzira koliko to želela;

ne mogu više da se savijam.   

             Nadam se da nećeš ovo shvatiti kao nepoštovanje dogovora,

već kao nastavak mnogih, mnogih rastanaka koje si započeo. Oboje

znamo da je nešto ovako moralo da se desi. Moram da priznam da

nisam uspela u pokušaju da te upoznam sa radostima voljenja...

             U ovom kasnom trenutku, pada mi na pamet da bih mogla

da upotrebim i šahovsku metaforu. Šah je igra u kojoj svaka strana

ima svoj sopstveni cilj čak i kada on podrazumeva uključivanje

druge starne; srednji deo igre u kome se borba razvija i pojačava

i svaka strana gubi delove i deliće, a obe slabe; i kraj igre u kom

jedna strana zarobljava i parališe drugu.

             Mislim da ti na život gledaš kao na partiju šaha; ja ga vidim

kao sonatu. I zbog ovih razlika, i kralj i kraljica su izgubljeni, a

pesma je ućutkana...

                                                                           Lesli

             .

             .

             (odlomak)Ričard Bah

Ljubav nije u drugome, nego u svakom od nas i mi je

sami u sebi budimo. Međutim, da bismo je probudili,

potreban nam je drugi. Univerzum jedino ima smisao

ukoliko imamo nekoga skim ćemo deliti svoja osećanja.

***

...čovek koji je išao sa mnom – jedan slikar, jedan život

drugačiji od moga – bacio je kamenčić u vodu. Na mestu

gde je kamen pao, pojavili su se mali krugovi koji su se

širili, sve dok nisu dotakli jednog patka koji je tuda plivao,

i nije imao nikakve veze sa bačenim kamenom. I umesto

da se uplaši zbog pojave neočekivanog talasa, on je počeo

da se igra sa njim.

***

A kad se ima u vidu kako je sazdan ovaj svet,  jedan srećan

dan gotovo da je ravan čudu.

P.Koeljo

mutno....

N.Milošević