Свети Никола Чудотворац

19. децембар

Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.

Још као дијете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помријеше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог насљедства помагати сиротињу, дијелећи милостињу и удавајући сироте дјевојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се увјерили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мир-ликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вјери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком мјесту. Младић је савјетовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тјешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.

Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вјери, ударио је Арију шамар.

Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света мјеста. И Никола је обишао сва света мјеста. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бјесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запјенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, вјетар преста и бура се утиша.

Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запријетише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, гдје се Никола искрца.

Има много прича како је Никола помагао људима у бједи и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.

Никола је био и вјешт политичар. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројцу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, гдје су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.

Никола се појављивао и на мјестима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".

Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човјек који је имао три прелијепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посјетио човјека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увијек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.

Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дјела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тијело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.

Много година је његово тијело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посјећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради изљечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.

У једанестом вијеку Турци су освојили цијелу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.

1096. године, Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посјети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи изљечење, јер је Никола и по томе био познат. Након три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару и тај дан се зове зимски Свети Никола. 22. маја (09.маја), слави се љетњи Свети Никола у знак захвалности ради пријеноса моштију у Бари.

Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св.Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

***

Свима који данас славе  СРЕЋНА  СЛАВА.

*

*

Ulaz u kućicu Blogoya.

*

Danas je dve godine kako ulazim na ova vrata...ostalo znate.

*

*

  *

Zvuk neodoljivog baritona ispunio je tišinu. Šarmantan, manirom pravog maestra naklonio se  dodirnuvši široki obod nakrivljenog, crnog šešira i osvojio. Već osovojeno. Nekima to uvek polazi za rukom. "Svaki put kao da je prvi..."

Hram siguran. Dobra enrgija se širi. U prostoru kakav svi ponekad imamo.

Počinje. Lebdi snaga.Čuje se glas i tiha instrumentalna pratnja. Lagano šeta podijumom, peva šapatom.Čudno je to kako je nekad šapat glasan, da samo njega čuješ:

"Ponekad biva da poželim
poljubac boje hibiskusa...
ti vodu u vino pretvaraš kao za Isusa

Evo me kako dusu odvajam od tijela
dusu što si na krst razapela
i tijelo koje nikad nisi htijela
kad bi moja bila..."

Hod lagan. Osmeh zagonetan. Pesma koju kao da svakom ponaosob upućuje. Talenat. I veština osvajanja. I to je talenat.

"Neko mora, neko treba da te ceka,
Da ti pise izdaleka,
I da pisma tvoja prima sva
Ti si tajna, ti si smisao mog puta,
I u tami zadnja svetiljka dok lutam,
Da te nema, ti što nikad me ne kriviš,
Da te nema, da ne živiš
Svi bi putevi bez kraja bili znaj..."

Gotovo ukočena, sa tim čudesnim glasom  u kosi, bisernim rečima  sedefom obojenim  prepoznajem...sve.

Lagano napušta pozornicu i  kavaljerskim naklonom završava predstavu stihovima:

"Ne daj se Ines..." ( stihovi Arsena Dedića)

Rade Šerbedžija

*

Весеља

*

Радости

*

*

Љубави

и

Пољубаца

колико је овде

Пахуљица

Желим Вам у Новој 2008-ој

Живели :)*