Кад некога у пролазу питаш: како си,
ти то себе провераваш и себе питаш.
Научи се да умеш да уплашиш свој страх,
уместо страх да тебе плаши.
Научи се да умеш да заболиш свој бол,
уместо да он тебе боли.
Научи се да умеш да водиш своје путеве,
уместо путеви тебе да воде.
И научи да умеш да оживиш свој живот,
уместо да он тебе живи.
Јер њему је свеједно
да ли нас има или нема
и да ли, уопште,
и мислимо да мислимо...

М.Антић

Ово је песма за твоја уста од вишања
И поглед црн.
Заволи ме
Кад јесен дува у пијане мехове.
Ја умем у свакој капији
Да направим јун.

И немам обичне среће
И немам обичне грехове.

Поделићу са тобом све болести
и здравља.
Заволи моју сенку
што се тетура низ мокри дан.

Сутра нас могу срести понори
или узглавља.
Свеједно: лепо је немати план.

Заволи траг мог осмеха на рубу чаше,
на цигарети,
и блатњав ход дуж улица
које сигурно некуда воде.

Чак и кад ти се чини
да их ми некуд водимо,
оне се смешкају благо
и некуда нас воде.

Бићемо тамо негде
можда сувише вољени,
потпуно неприметни,
или јавно проклети.

Буди уз мене кад одем.

М.Антић

Wendy de Kok

*

- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.

- Da ti sviram u ušima?
- Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetiće.

- Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendzera.

- Da me mrze sve komšije.
- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imaš samo mene.
- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.

Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj pendžer pun cvetica,
da je život nešto naše,
najnaše.

- Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

- Jesi l moje?
Najmoje?

- Jesam tvoje.
Najtvoje.

*

M.Antić

***

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...

Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostaješ...

M.Antić

  John Langley

*

Због cвегa што cмo нaјлепше xтели
xoћу уз мене нoћac дa кренеш.
Мa били cветoви црни, ил бели,
мa били путеви xлaдни, ил врели,
немoј дa жaлиш aкo cвенеш.

Xoћу дa држиш мoју руку,
дa cе не бoјиш ветрa и мрaкa,
уcпaвaнa и кaд кише туку,
једнaкo крxкa, једнaкo јaкa.

Xoћу уз мене дa cе cвијеш,
кoрaке мoје дa уxвaтиш,
пa ca мнoм бoл и cмеx дa пијеш
и дa не желиш дa cе врaтиш.

Дa ca мнoм иcпoд црнoг небa
прoнaђеш xлебa кoмaдић бели,
прoнaђеш cунцa кoмaдић врели,
прoнaђеш живoтa кoмaдић зрели.

Ил цркнеш, aкo црћи требa збoг
cвегa штo cмo нaјлепше xтели.

Мирослав Антић

***

Верујем, цењени суде да добро познајеш људе,
ви барем имате посла јер ћуд је ћуд, а суд је суд..
Верујем, цењена главо, да си и учио право,
да сваком судиш поштено јер част је част, а власт је власт..

И све по закону, зато сам први,
не би било ове крви да је било све по закону!

Власт је власт,
и ја то поштујем, ту су параграфи, па заграби
нек исто је и ђаволу и ђакону,
па нек се зна!

Нек су ми газили њивом, мојом се сладили шљивом,
увек је лопова било јер ћук је ћук, и вук је вук..
Никада злотвора доста, суша ми уништи бостан,
и лед се проспе пред жетву, ал лед је лед, а ред је ред!

И прекардашило! Им'о сам багремову шуму
тамо доле према друму, па сам чекао.

Ред је ред!
Полако комшије! Не може само да се уђе,
да се руши туђе, лепо сам им рекао...

Не ломите ми багрење, 
без њих ће ме ветрови одувати..
Пустите их, морају ми чувати
једну тајну златну као дукати...
Не ломите ми багрење, под њима сам је љубио,
босоногу и одбеглу од сна..

Људи смо, цењени суде, па нека буде шта буде..
Жао ми марама црних, ал плач је плач, а мач је мач..
Не питај шта би сад било кад би се поново збило,
не питај да ли се кајем, јер јед је јед, а ред је ред!

И све по закону, ту су параграфи па заграби
поштено и за веру и за неверу..

Ред је ред!
Све ја то поштујем јер више било би убица,
него птица које одлећу ка северу..

Не ломите ми багрење,
без њих ће ме ветрови одувати..
Пустите их, морају ми чувати
једну тајну златну као дукати..

Не ломите ми багрење, под њима сам је љубио..

О, зар морам да вам поновим?!
Оканите се њих, јер све ћу да вас поломим!

Ђорђе Балашевић

Da bih te volio, sudbini
predao sam svoje srce.
Više se nećeš moći osloboditi
-više se neću moći osloboditi!-
od kobnosti te ljubavi!
Ne mislim na to, ne osjećaš to;
ja i ti smo već ti i ja,
kao more i kao nebo,
a nebo i more postoje
bez svoje volje.

Juan Ramón Jiménez