Kada je televizor stigao u našu kuću pred Olimpijske igre u Rimu 1960, otac je rekao da je to naš prozor u svet. Taman su me, donekle, ubedili da iz radija ne govore mali ljudi, opsela me je nova tehnologija. Gledali smo sve što je bilo na programu: RAI 1 i 2, dečje, obrazovne i druge emisije... Televiziji smo verovali. Kako slikama tako i govornim emisijama (koje su bile pretežne), pošto su u to vreme novinari pisali a spikeri čitali. Kasnije spikeri postaju novinari pa urednici itd.
Već 1968. sam ih uhvatio u laži. Događaji kojima sam i sam prisustvovao ili čuo od pouzdanih očevidaca prikazivani su drugačije. Završilo se kozaračkim kolom. Otac je i dalje tvrdio da je to prozor u svet, ja sam postajao sve skeptičniji. Bavili smo se spekulacijama: koja vest je objavljena prva po redu, koja se pojavila samo u Trećem dnevniku, a ne i u glavnom i sl.
Tadašnji javni servis je revnosno, s oduševljenjem izveštavao o putovanjima Vođe, novim pobedama i uspesima centralnih komiteta, jačanju bratstva i jedinstva, razvijanju samoupravljanja kao superiornog modela društvenih odnosa koji svet još nije shvatio, supremaciji neangažovane i nesvrstane spoljne politike...
Kada je taj sistem počeo da odumire, tv je nastavila po starom. Dolaskom novog vođe televizija se preporodila. Dešavanje naroda, Ušća, Gazimestani i prepucavanje dojučerašnjih bratskih studija daju novi sadržaj. Rađaju se nove tv zvezde u likovima Mile Štule, Milijane Baletić, Brane Crnčevića i ko će ih sve popamtiti. Haški tužioci nisu se setili nijednog od tih likova. Nije ih se setio ni esnaf, pa oni i dalje svojim kolumnama i domišljatostima preplavljuju većinu medija.
Prethodni redovi se, uglavnom, odnose na informativni program. Mora se priznati da su postojali i naučni, obrazovni, kulturni, filmski i drugi programi. Posebno su bile gledane tv serije. Preko njih družili smo se sa glumačkom elitom bivše velike države. Sada prvake drame gledamo u reklamama: za kafu, deterdžente, tepihe, začine... Vuk Draškovićproglašava Takovsku 10 za TV Bastilju i onaj mali broj osvešćenog građanstva počinje sa protestima kojima je meta pored vlasti i RTS, a ponekad, pre svega RTS.
TV Bastilja je 2000. malko potpaljena, Čanak je otkinuo i bacio tablu RTV u Novom Sadu, a novoformirani javni informativni servis evropske Srbije na čelu sa Aleksandrom Tijanićem, overenim tv ekspertom, Miloševićevim ministrom i Karićevim menadžerom, nastavlja istim putem. Tj. putem propagande aktuelne vlasti i manipulisanjem javnim mnjenjem.
Nedavno su slavili 50 godina postojanja. Dovoljno je baciti pogled na bilo koji spot koji je tim povodom napravljen i shvatiti s kim imamo posla. Ta mera nekritičnosti i samozadovoljstva toliko vređa osećaj pristojnosti da je svaki dalji komentar izlišan.
Naravno, uvek sledi i poruka da se u većini evropskih zemalja plaća tv pretplata i da većina naših građana to i čine (što je, naravno, laž), ali da je ipak upućeno više desetina hiljada opomena pred tužbu neplatišama kojima se savetuje da dugovanja izmire kako bi bili pošteđeni sudskih troškova.
Nije mi jasno kako više desetina hiljada građana (čitaj polovina nacije) ne plaća pretplatu kada se ona naplaćuje kroz račun za struju. Ili, možda svi oni ne plaćaju ni struju? Kao pravnika me nervira ova poruka, pošto znam da Zakon o obligacionim odnosima u čl. 378. stav 1. tačka 2. predviđa rok zastarelosti za ovakva potraživanja od godinu dana.
Međutim, znatno više sam ožalošćen što mi moj, sad već pokojni otac, i pored najbolje volje i želje nije kupio prozor u svet.
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (12) | Pošalji komentar
, пошто су у то време новинари писали а спикери читали. Касније спикери постају новинари па уредници итд.
