Još je bila noć kada je krenula. Znala je da će sresti zoru i maglu.
Žuti farovi jedva da su probijali nekoliko metara gustu zavesu.
Činilo se da iz tog testa nikada neće izaći. Preko reke je bilo najgore.
Ali ubrzo posle mosta počela je uzbrdica i kao da je tu sunce pronašlo
sve pukotine i obasjalo put. Bio je to momenat kao kad slavuj
jutrom budi. Cvrkut prirode predstavljen sjajem jutarnjeg buđenja.
Krajolik je zablistao zaostalim ukrasima jeseni. Prizor koji zaustavlja
dah i istovremeno povećava rizik, jer odvraća pažnju od puta i kontrole
nad volanom. Sve je ličilo na maestra koji svojim gudalom izvodi
najdivnije tonove. Serpentine su vrludale romatičnim uvijanjem i
vukle je levo, pa desno, a pogled je u divljenju zaostajao iznad brda.
I tada je izgubila kontrolu nad volanom. Auto je išao od jedne
do druge ograde na autoputu i toliko se naginjao da je imala
utisak da se vozi, na smenu, na dva desna pa na dva leva točka.
Kola kao da su imala senzore i pre udara o bočne zaštitinike bi
se usmerila na drugu stranu. Skinula je nogu sa gasa i nije kočila
da se ne prevrne, a auto je polako počeo da gubi na brzini. Tada je
opet uspela da preuzme kontrolu. Nebo joj je bilo naklonjeno.
Stigla je...Vredelo je.
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (15) | Pošalji komentar
