U maloj fijoci noćnog ormarića, pored kreveta gde spavam,
između dve knjige pronašla sam kratak zapis.
Ne znam da li sam ga ikad nekom poslala.
Ne znam tačno ni kada sam ga pisala, ali sigurno dosta davno.
"Legla sam sa talasima bola u telu koji su zapljuskivali
tek zaravnat pesak puste peščane obale. Sa rečima Tenesi Vilijamsa,
u mislima:"Tako je nebo lepo, moraću jednom tamo raketom.
One se nikad ne vrate". A ja pomislih prestravljeno, da tako
može da odleti ljubav, u beskraj.
Nisam zaspala, potonula sam. Nestala u rupi,
postavši nesvesna svog postojanja, vremena i prostora.
To nije bio san, nego bežanje, bežanje od straha da se ne doživi bol.
Onaj ko je nekad tako spavao, znaće.
Upadneš u rupu u kojoj nema ništa.
Baš ništa.
Ni dna.
Ni sećanja.
Iz takvog sna se budiš odjednom i potpuno, kao da ga nije ni bilo.
Jednostavno fali deo vremena koje kao da nije ni postojalo.
Potom budna i kao ranjena, treperava i drhtava, gledam sobu u kojoj sam
spavala. Grozničavo čitam, ispunjavam vreme i hrabrim se ili zavaravam.
Nailazim na intervju Radeta Šerbedžije koji on završava rečima obraćanja
Borisu Dvorniku: "E, moj Boris, otiša sam negde daleko gde nikad nisam
ni slutio da ću otići. I sve je isto. Isti ljudi prave filmove, piju vino, vode ljubav.
I ja sam jedan od njih. Pravim filmove, pijem vino, volim. Samo mi fali nešto
što oni i vi imate. Fali mi moje misto pod suncem kojeg više nemam...."
Kada iz ove perspektive, sada, pogledam verujem da mu je bilo teško.
Ali sam je otišao. Kao što je neko drugi ostao.
Čovek sam bira svoj put. On ga je izabrao....
Kao i svako od nas, svoj.
Da li to zaista zavisi samo od nas?
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (19) | Pošalji komentar
)