Pročitah post 

#

Moj skromni doprinos glagolu trebati by copy-paste

#

Srpski jezik "ne voli" infinitiv. Znači, čak i u zapadnoj varijanti, konstrukcije tipa "trebam raditi", "volim pevati" i sl. nisu u duhu jezika. Mnogo lepše zvuči "treba da radim" , "volim da pevam" itd. To je, vrlo verovatno, u Srpski jezik došlo iz Grčkog u kome infinitiv, kao glagolski oblik, uopšte ne postoji.

#

Nije "Trebaju da dođu", niti "Trebali su da dođu", niti "Trebali bismo da dođemo", nego "Treba da dođu", "Trebalo je da dođu" i "Trebalo bi da dođemo". Glagol trebati se upotrebljava bezlično ukoliko je u spoju s glagolom. Ako nema drugog glagola, trebati se menja normalno kroz sva lica: "Trebao si mi", "Treba mi novaca", dopušteno je i kao prelazni glagol "Trebao sam te", "Trebam novaca".

#

Trebati - upotrebljava se bezlično ako je u spoju s glagolom, npr. ''Svi treba da dodju'' (ne: trebaju). ''Trebalo je da znaš'' (ne trebao si da znaš), ''Trebalo bi da razmislimo'' (ne: trebali bismo).
Ako nema drugog glagola, trebati se menja normalno kroz sva lica:
''Trebao mi je njegov savet''
''Što su vam trebali ključevi?''
Dopušteno je i kao prelazan glagol, npr. ''Trebaćemo vas''. ''Trebao sam novca'', ''Trebate li nešto?''.
U odnosnim rečenicama kao : ''Evo imena ljudi koji su trebali da govore'' pogrešan je lični oblik su trebali , ali ne bi valjalo ni ''koji je trebalo da govore'' jer se ne slaže sa subjektom u množini. U takvom slučaju jedini izlaz je da se trebati zameni nekim drugim glagolom (imati, morati, itd.).

U ''Rečniku jezičkih nedoumica'' Ivana Klajna sasvim dovoljno i za najnepoverljivije (Sirius)

#

glagol trebati
Mnogi prave gresku i menjaju ovaj glagol kroz sva lica:
Trebam, trebas, treba, trebamo itd.
Medjutim, ovaj glagol je bezlican, tj ima samo trece lice jednine.

treba da idem
treba da idemo
treba da ides
treba da idete
itd..

trebalo je da idu
trebalo je da idemo
trebalo je da ides
itd.

trebalo bi da idem
trebalo bi da ides
itd.

Vrlo cesta greska, cak i kod obrazovanih ljudi.(Meduix)

#
.... bezličnost glagola trebati, koju ugrožava činjenica da postoje brojne lične upotrebe tog glagola (Vaša mi pomoć ne treba, One vam uopšte ne trebaju), a u vreme priređivanja Kartoteke jezičkih nedoumica pročitali smo u jednom uglednom dnevnom listu da bezlična upotreba glagola trebati "gordo posrće" ( Što se tiče vojnih pitanja mi ne bismo trebalo da o njima sad raspravljamo.  Ta pitanja trebalo bi da sačekaju izbi-janje rata pa da ih onda razmotrimo.  Da, ali Vi biste trebalo da znate da smo mi spremni da ih razmotrimo.  Pa, možemo li reći da je to završeno /"Politika", 13. 1. 1999, 4, tekst pod naslovom Kisindžerova ćaskanja  u kojima mu je partner Mao Ce Tung, odnosno Mao Cedung, 1975 /). Dopisnik "Politike" i eventualni jezički redaktor (lektor) nisu krivi što se održava neodrživa "norma", koja na nelogičan i u suštini nedopustiv način ukršta očiglednu personalnost s bezličnošću. Jednostavno, personalizovanu konstrukciju moramo priznati kao legitimnu, osim ako trebati stoji na početku rečenice. Neodrživo je reći ono što se često sreće u razgovornom, pa i administrativnom stilu: Škole su trebalo da dostave popunjene tabele. Rečenicu valja rekonstruisati tako da počne sa  Trebalo je da škole ... ili Škole su trebale da  ... !

1. Na ovaj sitaktički problem blago je upozorio prof. Ivan Klajn u jednome od svojih priloga Jezičkom priručniku (Beograd 1991, 127 129), ali je sada došlo vreme da se, rasterećeni ranijih srpsko-hrvatskih jezičkih zavrzlama, posvetimo odrešitom uređivanju srpskoga jezičkog standarda. U konkretnom slučaju valja standardizovati bezličnu upotrebu, koja je logički moguća samo ako izostaje subjekat, tj. ako se bezlični likovi glagola trebati (naročito trebalo je i trebalo bi)  smeste na početku iskaza, dok se lično-bezlična upotreba prezentskog oblika treba (mi treba da dođemo/treba da dođemo) može podnositi i na početku iskaza.

   U bolja vremena za standardizaciju srpskoga jezika, ona pre "ujedinjenja" (1918), glagol trebati zamenjivan je "normalnim" glagolom imati. Preporuka Odbora u vezi s ovom nedoumicom može legalizovati i zamenu imati u značenju glagola trebati, ali je najbolje osloboditi ljude od iluzije da trebati mora biti bezlično i kad nije bezlično. Potrebno je samo srediti i pojačati argumentaciju koju je pre osam godina već izložio Ivan Klajn. (www.rastko.org)

2. Jasna mi je poenta gornje poruke, ali bih malo da ispravim način na koji je sročena. Nije potpuno tačno da je glagol bezličan, tj. da ima samo treće lice jednine. Pravilo glasi da se glagol trebati koristi u bezličnom obliku ukoliko je u spoju sa glagolom, kao u primeru "Treba da idem/ideš/ide/idemo/idete/idu". U drugim situacijama se menja kao i svaki drugi glagol: "Trebaju mi dve koverte (dva koverta, dve kuverte, dva kuverta, samo ne koferta, kuferta, koferat, kuferat)" a subjekat, naravno, može da bude i osoba -- "Trebaš mi", "Trebali smo mu, nije mu bilo lako samom" i sl. Istina, puristi su nekada zaista zahtevali da se ovde koristi oblik biti potreban ("Potrebne su mi dve koverte"), ali to je odavno obesmišljeno.
   
   Može se učiniti da sam loše sročio pravilo kada sam pominjao spoj sa glagolom, i čini se da primeri poput "Trebam ključeve" nisu uzeti u obzir. Zapravo, pravilo je vrlo precizno, tako da ovaj primer nije pogrešan (recimo, Klajn navodi "Trebaćemo vas", "Trebao sam novaca", "Trebate li nešto?"). Međutim, i u ovom slučaju je bolje upotrebiti oblik "Trebaju mi ključevi" i sl., a budući da sam i sam veliki protivnik prvog oblika u ovakvim primerima, najbolje je da svi zajedno zaboravimo šta sam ovde rekao (Bojan Bašić)

3. Komentar Ivana Kljana i dalja diskusija... http://forum.vokabular.org/  http://forum.vokabular.org/index.***?topic=325.msg640 (ne znam zašto se pojave te tri zvezdice iza reči index kada postavim link, ali kada se one ubrišu link je dostupan).