Данас, у дворишту мојих пријатеља, за разлику од година уназад,
нису ме дочекала два прелепа Златна ретривера. Застала сам на
капији и када их нисам угледала, са већ оним одурним осећајем
стискања у стомаку упитала сам : "Где су Дина и Бак?"
"Нема их више", био је тих одговор.
Дина је имала 10, а Бак 13 година. Већ помало стари, али могли су још.
Били су два ретко лепа пса. Посебно Бак. Изузетан. Златан, помало
риђ, велик, јак, храбар, мио. Дина нешто светлије длаке и стинија,
права драга кујица која је врло симпатично добијала од Бака
што год би пожелела. Па чак и његов оброк када би му показала
да баш то жели. Из године у годину имали су пуно прелепих кучића
који сада красе нека друга дворишта. Једно сам и ја једном носила
преко неке оранице, атара, стазом утабаном колском запрегом,
свом посутом брабоњцима. И то мало куче које је било на путу да се удоми
се острвило на те брабоњке тако да сам после два дана дрхтала да ли
ће се разболети. Није се разболео и још увек је жив и здрав. И он већ
одавно има своје кучиће ( горе је његова слика).
Дина и Бак су цео свој прекрасни псећи век провели заједно. Стиснути
једно крај другог у хладним зимским ноћима и разбашкарени на трави
по летњој врелини, увесељавали су својим присуством. Често сам са њима
проводила више времена него за столом за којим бих после чула
о њиховим догдовштинама. Десило се некад у размирицама да би се у
дворишту појавила и по нека друга куја, истина пролазног карактера али
која баш није пријала Дини. Али и њој се десило једне године, док се неки
крупни црнпурасти псећи даса шетао око дворишта, поготово када би Бак
мало одлутао, да су те године кучићи били велики црни напасници који
нису имали баш неке сличости са Баком. Но, све је то ишло у њихов
рок службе. Радости и играрија. Када би их човек посматрао издалека
видела се та љубав међу њима. Видело се да припадају једно другом.
Нажалост пре око 3 месеца Дина се разболи. Ветеринар утврди да је
отрована и уз инфузије и посебну бригу како газда тако и Бака, који
се од ње није одмицао, она оздрави. Недуго потпом појаве се слични
симптоми. Овог пута доза отрова је била превелика и ветеринар није
успео да је спасе. И Дина је угинула.
Туга у кући. Туга у дворишту. Сада је Бак био у центру пажње да би му
се помогло, али је јасно давао до знања да то не жели.
Тужио је за Дином.
Легао је у кућицу, а своју велику главу са гривом попут лава наслонио
на пружене шапе и тако лежао, одбијајући храну и било какву помоћ
све док 11-ог дана није и сам отишао, за својом вољеном.
Сада су негде у вечним ловиштима весели и радосни јер је
вечност пред њима. А ако и није тако, хоћу у то да верујем.
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (9) | Pošalji komentar
)