Kao i svakog jutra spremila sam se za posao i iznenađeno
primetila da je sve što sam obukla crne boje. Presvukla sam
džemper ali i on je bio jako taman.Crno-sivo, meliran. Šta
mi je pomislih ali već ritualnim redom jutarnje pripreme odem u
kuhinju u kojoj me je uvek čekala skuvana kafa, za dobro jutro,
ulepšana njenim nežnim osmehom sa kojim mi je počinjao svaki dan.
Blago lice puno nesebične ljubavi. Upijala sam to i sa zadovoljstvom
srkala kafu klimajući potvrdno glavom na pitanje "Jel dobra?".
Ali toga jutra nije bilo kafe. Ni dragog lica, ni mekog dlana da
me pomiluje. Nasmeših se zadovoljna u veri da se malo
uspavala i da je bolna sećanja za izgubljenim, dragim svojima,
bar jedno jutro nisu u zoru podigla. Požurila sam da je ja pripremim
i obradujem prilikom koju sam tako retko imala. Kafa
se već prohladila ali ona nije dolazila. Sada već zabrinuta
zavirila sam u njenu sobu. Krevet razmešten, nje nema.
Pokucala sam na vrata kupatila, odgovora nema. Otvorim.
I život stade.
Ležala je nepomično, blagog izraza lica kao da se smeši, u želji
da me ni u tom momentu ne uznemiri. Uzela sam je u naručje
milujući joj lice, ljubeći joj tople dlanove, te male drage ruke
koje su mi sve dale i milovanjem sve praštale, osluškujući
tiho disanje...tako u mom zagrljaju na nedrima koja je ona
iznedrila, posle vremena koje se meri večnošću ili trenutkom,
uzdahnula je i nastavila da živi u meni svom ljubavlju i
toplinom kojom me je obasipala.
Neizmerna je sreća što sam je imala.
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (14) | Pošalji komentar
