Klimt

Lagano se penjem strmom ulicom

Lepota okolo

Nepoznato na kraju

Ne znam da li ću ikada stići dotle

Ne znam da li ću ikada hteti

Da vidim šta je iza...

Da mogu

hodala bih tim ulicama

upijala boje kuća

odraze duša u njima.

Da mogu

disala bih to cveće

što sa prozora širi svoje mirise

nastale toplinom dlanova

koji ih neguju.

Da mogu

igrala bih na trgovima

oslobođena misli tamnog

vilajeta.

Da mogu

pevala bih

veselju u čast

Da mogu

delila bih osmehe

sa hiljadama osmeha

koji tamo

poput ptica

slobodno lete ulicama.

Da mogu

radost bih pustila

da istrči iz mene 

zagrli

svako tužno lice

upije

svaku nežnu suzu

i pođe samnom 

gde boje i mirisi

osmehom određuju svet.

BAŠTA MOJE BAKE

Iz te perspektive bila je to najveća bašta

na svetu. Najveća i najlepša koju sam mogla

da zamislim. Puna čarolija koje su nastajale

mešanjem boja raznovrsnog cveća i mirisa.

Bilo je to veliko, najveće cveće na svetu.

Neki bi mi cvet dosezao do kolena, drugi

do struka. Orah na kraju bašte širio je svoje

grane viskoko do neba. U svoj toj lepoti

trčkarali su i čavrljali  veseli žuti pilići i

kokodakala po koja, najveća, koka na svetu.

Petao, takođe najveći na svetu bi se samo

ponekad oglasio. Dovoljno da bi koke

počele da se šepure zabacujući svoje zanosne

glave i zavodničke poglede uvek u njegovom

pravcu. Ali uvek bi se našla neka koja ga nije

gledala, a na koju bi se on baš namerio.

Sada, iz ovog ugla sve je to obasjano drugim

svetlom i jednim narandžastim cvetom.

Onim koga je baka najviše volela...

da li mi to proleće

vetrom kosu mrsi

da li je

san ili java

od čega zavisi

vernost naše stvarnosti?

taj prostor je uvek tu

pre nego što dopru do nas

taj prostor

koji tako opušta

predah

kada se recimo

baciš na krevet

ne misleći ni o čemu

ili recimo

puniš čašu vodom iz

slavine

ničim obuzet

taj

nežni čisti

prostor

vredan je

čitava stoleća

postojanja

recimo

kad  samo češkaš vrat

gledajući kroz prozor u

golu granu

taj prostor

tu

pre nego što dopru do nas

garantuje

da

kada dopru

neće

uzeti sve

nikad.

Bukovski

Dolazi

kišu žednoj zemlji donosi

Vetrom kosu mrsi

Suncem iz oka gleda

Raspuklo nebo

Raspukla zemlja

Dodir

Kiša ih spojila

ljubav napojila

Topli dlan kapi skuplja

Dodir neba i zemlje

Večno traje

Ljubi me
Ali ne dođi preblizu
Ostavi mjesta za ljubav
Da se smije svojoj sreći
Daj da uvijek jedan pramen

Moje žute kose
Bude slobodan.

Marie Wine (1912)

Tog leta imala sam vetar u nogama.

Penjala sam se po raširenim, raskošnim,

nekako raspuštenim granama stogodišnje

masline koja se rasprostrla,

od stena zapljuskivanih penušavim talasima

do gornjeg placa koji se graničio magistralom.

Zbog sunca koje je propuštala kroz

svoje razmaknute skute, trava je nesmetano

rasla i poput tepiha nudila mekani ležaj.

Dole sa stena,  čuo se šum  talasa

koji su svoj put zavrašavali baš tu ispod

stogodišnje kraljice.

Osvežena  i slana, kože nabrekle od sunca

i zategnute tankom skramom soli,

osušene posle kupanja, gotovo da sam letela

s grane na granu koje kao da je projektovao

Gaudi i na svakoj nudio zasebni dom.

Nisam znala  gde da se zaustavim

od ushićenja lepotom, koju mi je tren ranije

more darivalo, do ovoga što je terasasti

plato na kom su se grane širile nudio.

Ukus mora, miris masline, obližnjih borova,

boja neba i terakote, praćeni udaljenim

cvrkutom čitavog jata lasta, ispunio me je

trajnom uspomenom.

Osećam miris mora, maslina i borovih iglica.

Greje me pomisao na morsko sunce.

Vidim plavetnilo neba i talasa kako

mešaju svoje boje na horizontu.

Kroz trepavice slutim treptaje zvezda

i sjaj meseca na pučini...