Uvek kada su velike kiše,
kada su visoke podzemne vode,
i kada reke napuste svoja korita,
seta kao koprena mi se navlači na oči.
Mir onih koje volimo,
koji su u podzemlju i sazvežđu
čiste ljubavi , postaje narušen.
Ono što se u duši primiri,
nadolazeća voda razgrne,
ogoli bolna sećanja
i otvori dugo vidane rane.
Lepota vode i strahota koju
svojom snagom izaziva.
Nadire, prolazi, ruši.
Nalazi puteve koje hiljede
ruku ne mogu da zatvore.
Pored dubokih ličnih, tužnih sećanja,
nastaje još veća nesreća
zbog novih nestalih života,
zabrinutih pogleda,
plačom umusanih dečijih lica,
beskućnika sa smotuljcima na leđima
koji će sutra tražiti novi dom.
A po koji pas ostaje na ivici
i tužno gleda u pravcu svoje
vodom odnete kuće.
Objavio
Lady u 15:57 | kategorija: tekstove
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (14) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (14) | Pošalji komentar