Putovaću.
Da oblake dodirnem sa snežnih visina.
Da trepćem noću sa zvezdama i koji put mesecu namignem.
Da dlanove na hladne obraze naslonim, kapke spustim
i osmeh suncu i nebu uputim. Zato izlazim da prošetam
poslednje veče u raskošno ukrašenom gradu. Magla je
kao čipka protkana bezbrojnim svetiljkama. Muzika se
čuje, dečji glasovi. Predpraznično raspoloženje. Iz jedne
prodavnice izlaze mama i devojčica koja malo zaostaje
čvrsto se držeći za maminu ruku. Ubrzanim korakom, sam,
zviždučući sustiže ih Deda Mraz. Kao pravi. Prolazeći kraj
njih, na tren zastaje ugledavši potpuno fascinirano dečje lice.
Devojčica ga gleda široko razrogačenih očiju i otvorenih usta.
Uzdrhtala, nasmešena, zanemela. Sa iskrama radosti u očima.
Deda Mraz joj pruža ruku i oni nastavljaju zajedno.
Nestvarno.
Scena, kao iz filma.
Stojim i posmatram.
Siluete se gube u magli. Smešim se pod utiskom događaja
koji sam videla. Lagano nastavljam šetnju. Odjednom osećam
da me neko uzima za ruku. Ne dišem. Pomeram glavu i
vidim Deda Mraza. Hvata ritam mog koraka i svakim pokretom
svog tela mi daje do znanja da ga pratim. I ja kao začarana idem.
Ispod jedne svetiljke se zaustavlja i vadi iz svoje vreće pokolne za
mene. Ja ih uzimam i privijam na grudi. Drhtim. Uzima mi obraze u tople dlanove i šapuće: "Srećna ti Nova godina". Odgovaram mu pogledom i poklanjam jedino što imam. Jednu ružu. Prinosi je usnama i stavlja u džep do srca i kaže :"Čuvaću je, a ti mene čekaj jer ja ću ponovo doći". Otpratio me je do kuće i mašući otišao u maglu, svojim putem. Zato ako ikada sretnete Deda Mraza koji
nosi ružu pozdravite ga i recite mu da ga čekam.
