Ne dopada mi se pojam nade. Zasnovan je na zavaravanju
čiji rezultat je, u zavisnosti od ishoda, zadovoljstvo ili
razočaranje. Ona je nešto na čega ne utičemo, nego ono
što očekujemo kao višu silu. Gotovo kao praznoverje.
Nada je rupa koja se popunjava nesigurnošću.
Potiskivanjem svesti o smislu nade otvaraju se vrata za
nastajanje nesigurne i nezadovoljne osobe. One koja
opterećuje i sebe i svoju okolinu.Svojim nerealnim isčekivanjima.
Vera (ne u religioznom nego u smislu poverenja) je nešto drugo.
Stvara se vremenom na osnovama iskrenosti, odanosti i
pouzdanosti. Jednom, kada se naruši, nastala praznina se
popunjava nadom.Tom labilnom podlogom za poverenje,
prijateljstvo i sponatnost, koja u odnos ugradjuje oprez kao
razorni elemenat bliskosti. Bezdan koji vremenom guta ljubav.
A u suštini svega je ljubav, kao uzrok i kao posledica,
kao razlog življenja. Laka i lepršava kada postoji, a strašljiva i
nesigurna u nadi koja podrazumeva nepoznatu budućnost ili
izneverenu prošlost. Zapravo, nada ne podrazumeva ljubav.
Ona je strah isčekivanja ispunjen nespokojem.
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (35) | Pošalji komentar