Raširio je svoja široka krila, ovaj raskošni

jesenji dan, prigrlio me, toplinom milovao,

bojama  ukrasio, u zenicu  iskru radosti

stavio, senku mi napravio i šuštanjem lišća

šaputao:

"Ukrašcu tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima. Bićes moj način odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati. Na meni ćeš se raspasti. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.
Zašivacu te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće."

M.Antić

-'Oćeš da mi dođeš na dlan?

-'Oću.

-Tu sam i ja.

-Na svom dlanu?

-Da.

-Dobro.

-Ne bojiš se?

-Ne.

-Ali baciću nas visoko!

-Gde?

-Negde.

-U beskraj?

-Da.

-Smeš?

-Smem.

-Evo,

 letimo.

-Osećam,

 postali smo

 kapi sreće.

Mirisala sam ružu

od večeri do zore

da se lepote

nadišem

dok me noć tminom

grlila

Gledala sam pupoljak

kako se u lepoticu

pretvara

dok me  jutro

sećanjem milovalo

Dlanovima sam krila latice

za ljubav čuvane

dok se lahor sa njima

igrao

Pogled put neba

i put zemlje

Duše radosne

lebde između

Gore visoko

dodir traže,

šćućurene na zemlji

u zagrljaj se svile

Razgovarali smo o Van Gogovim slikama

što me je navelo da malo prelistam galeriju

na netu, a odabrala sam slike sa cvećem.

Gledajući, nisam mogla da se otmem utisku

slike cveća u vazni koji me je neodoljivo

podsetio na buket koga sam dobila

i ovako čuvam.

Данас је ретка српска слава Св.мученика Серигија и Вакха - СРЂЕВДАН.

Мени драга као породична слава дела породице.

Због мени лепог и драгог имена Срђан.

Због неколико важних и лепих догађаја који се стекоше данас.

А ако некога занима нека се мало информише.

Вакх сконча овоземаљски живот мученичком смрћу ишибан до смрти. Седећи у тамници и чувши за смрт свог сабрата, Сергије се јако ражалости, али не задуго, јер му се те ноћи у сну јави свети Вакх, сав у светлости и утеши га јављајући му да је на небу спремљена награда и за њега и да издржи још мало, а онда ће нестати све муке и невоље.

Изјутра би изведен и Сергије из тамнице, обуше му гвоздене опанке и натераше га да тако иде у град Росаф у Сирију, где га погубише мачем, одсекавши му главу. Његова душе оде у Рај где он прими венац славе Господње.

Ne dopada mi se pojam nade. Zasnovan je na zavaravanju

čiji rezultat je, u zavisnosti od ishoda, zadovoljstvo  ili

razočaranje. Ona je nešto na čega ne utičemo, nego ono

što očekujemo kao višu silu. Gotovo kao praznoverje.

Nada je rupa koja se popunjava nesigurnošću.

Potiskivanjem svesti o smislu nade otvaraju se vrata za

nastajanje nesigurne  i nezadovoljne osobe. One koja

opterećuje i sebe i svoju okolinu.Svojim nerealnim isčekivanjima.

Vera (ne u religioznom nego u smislu poverenja) je nešto drugo.

Stvara se vremenom na osnovama iskrenosti, odanosti i

pouzdanosti. Jednom, kada se  naruši,  nastala praznina se

popunjava nadom.Tom labilnom podlogom za poverenje,

prijateljstvo i sponatnost, koja u odnos ugradjuje oprez kao

razorni elemenat bliskosti. Bezdan koji vremenom guta ljubav.

A u suštini svega je ljubav, kao uzrok i kao posledica,

kao razlog življenja. Laka i lepršava kada postoji, a strašljiva i

nesigurna u nadi koja podrazumeva nepoznatu  budućnost ili

izneverenu prošlost. Zapravo, nada ne podrazumeva ljubav.

Ona je strah isčekivanja ispunjen nespokojem.

Kakvo divno jutro.

Dovoljan je nekad

samo jedan pogled

prema nebu...

Dubina noći zadire u dušu

Razotkriva što dan skriva

Pod spuštenim kapcima piše sve

Ako pročitaš do kraja nema

zablude.

Cvrkut ptica u jesenju zoru me budi

Otvaram oči.

Prekidam.

Ostaje nepročitano.

Podležem prijatnosti

zvuka

i ne vidim kraj.

U sećanju ostaje

šapat  iz noći

Koliko šnala imaš u kosi

I tiho šššššššššššs...

Oči ne zatvaram

ne čitam dalje

Pogledom pratim

jesenji cvrkut

Tamo nalazim svoju stvarnost

gde ljubav

put neba lista

jutro

a noć je

probudio me miris dunje

blink svetlosti

i tihi zvon

osetih prste u kosi

lahor na usnama

iz sna pozvana

vratih se u san