Imam neki utisak da pišem zadnje moje postove , to je dobro jer i onako ovde nema više mnogo ljudi koji će to da čitaju , hoću reći ona lista sa desne strane je kao vozni red na želežničkoj stanici gde vozovi odavno više nigde niti odlaze niti od nekud dolaze . Pa evo jednog od zadnjih .............."dosta je bilo kume , idem ja kući"
Umorne oči , spuštene ka zemlji , dočekale su nas .
Život je zajeban definitivno , pomislih i stisnuh njegovu ruku . On verovatno nije to pomislio jer je osećao moju misao na sopstvenoj koži pre nego što sam i kraičkom saznanja mogao predpostaviti koga ću upoznati
Hm,
znači tako izgleda ratnik
znači tako izgleda čovek nakon godina i godina bavljenja svojim pozivom u ime ideala
šteta
da šteta , velika
ostade ljuštura od čoveka i PTS u glavi , sborane oči mog vršnjaka kojeg prvi put vidim u životu al kao da ga ceo poznajem spustiše se na moja ramena i osetih ceo vek strahota , detonaciju krika njegove umorne ratničke duše , osetih koliko je negde tamo ostao zaglavljen u jebenoj akciji koja još uvek traje , jebeno se trza kad sklopi oči i pred njima mu proleće drugar sa desnog krila odbačen nagaznom minom , ...........
I onda otvara širom oči , počinje da priča verno dočarava kako skida njegovu kosu sa sebe , delove sive mase koja se tegli , govori kako ga drži za ramena a njemu zjapi rupa na glavi , ponavlja tiho reči .........majore zašto ne vidim na levo oko , majore ?
prekide ga telefon
javlja se , odsečno priča u njega , prekida vezu . Kakva je to spodoba od života jbte , od telefona i zveri dok je pričao u njega do umornog izrabljenog čoveka koji seda na fotelju . Majore , malo ga bocnem , on se trže i dobi neki sjaj u oku ................odmah se nasmeje i reče , ja sam tamo još uvek čoveče kako ti to nije jasno , ja se svaki dan čujem sa jedinicom , mi smo u vezi , mi smo vreme koje stoji , mi smo ruine koje čekaju neko naše vreme jer nas vaše nije htelo . Mi smo na našu nesreću prošlost ali znaj na tvoju i tvoja budućnost , a ona se valja , tutnji , huči u potmulom huku kojeg samo mi čujemo . Mi se pripremamo , mi se organizujemo , mi se osećamo opet živi a vi toga još niste svesni
a vidim u tebi koliko si poplašen za mene , poplašen jer vidiš koliko sam sjeban i veruješ da tvoj strah iz toga proističe , a nije tako .
Ti se prijatelju bojiš da će sebe ovakvog da vidiš jer svestan si nadolaženja našeg vremena , kada će staze šumske zameniti trotoare kada će topli krevet biti kamara lišća negde u jaruzi , bojiš se gladi i vremena kada će ti hrana najmanje biti bitna , bojiš se budućnosti koja nema kraja , ona će da traje , jednostavno do kraja .............
i jednostavno je stao , ugasila se iskra u oku a ja jednostavno ne htedoh više majorom da ga zovem . Ustade i uze neku tabletu , kaže da je to blokator nekih emocija štali već .........sede i ućuta
ja i sada mislim o tome ................a partizani će da se vrate definitivno samo neće imati titovke zelene već beretke crvene
Umorne oči , spuštene ka zemlji , dočekale su nas .
Život je zajeban definitivno , pomislih i stisnuh njegovu ruku . On verovatno nije to pomislio jer je osećao moju misao na sopstvenoj koži pre nego što sam i kraičkom saznanja mogao predpostaviti koga ću upoznati
Hm,
znači tako izgleda ratnik
znači tako izgleda čovek nakon godina i godina bavljenja svojim pozivom u ime ideala
šteta
da šteta , velika
ostade ljuštura od čoveka i PTS u glavi , sborane oči mog vršnjaka kojeg prvi put vidim u životu al kao da ga ceo poznajem spustiše se na moja ramena i osetih ceo vek strahota , detonaciju krika njegove umorne ratničke duše , osetih koliko je negde tamo ostao zaglavljen u jebenoj akciji koja još uvek traje , jebeno se trza kad sklopi oči i pred njima mu proleće drugar sa desnog krila odbačen nagaznom minom , ...........
I onda otvara širom oči , počinje da priča verno dočarava kako skida njegovu kosu sa sebe , delove sive mase koja se tegli , govori kako ga drži za ramena a njemu zjapi rupa na glavi , ponavlja tiho reči .........majore zašto ne vidim na levo oko , majore ?
prekide ga telefon
javlja se , odsečno priča u njega , prekida vezu . Kakva je to spodoba od života jbte , od telefona i zveri dok je pričao u njega do umornog izrabljenog čoveka koji seda na fotelju . Majore , malo ga bocnem , on se trže i dobi neki sjaj u oku ................odmah se nasmeje i reče , ja sam tamo još uvek čoveče kako ti to nije jasno , ja se svaki dan čujem sa jedinicom , mi smo u vezi , mi smo vreme koje stoji , mi smo ruine koje čekaju neko naše vreme jer nas vaše nije htelo . Mi smo na našu nesreću prošlost ali znaj na tvoju i tvoja budućnost , a ona se valja , tutnji , huči u potmulom huku kojeg samo mi čujemo . Mi se pripremamo , mi se organizujemo , mi se osećamo opet živi a vi toga još niste svesni
a vidim u tebi koliko si poplašen za mene , poplašen jer vidiš koliko sam sjeban i veruješ da tvoj strah iz toga proističe , a nije tako .
Ti se prijatelju bojiš da će sebe ovakvog da vidiš jer svestan si nadolaženja našeg vremena , kada će staze šumske zameniti trotoare kada će topli krevet biti kamara lišća negde u jaruzi , bojiš se gladi i vremena kada će ti hrana najmanje biti bitna , bojiš se budućnosti koja nema kraja , ona će da traje , jednostavno do kraja .............
i jednostavno je stao , ugasila se iskra u oku a ja jednostavno ne htedoh više majorom da ga zovem . Ustade i uze neku tabletu , kaže da je to blokator nekih emocija štali već .........sede i ućuta
ja i sada mislim o tome ................a partizani će da se vrate definitivno samo neće imati titovke zelene već beretke crvene