Te devedeset druge kada sam ja došao da radim ona je već bila tu , i to odavno . Mislim da može lako da bude i na listi inventara te iste firme iako ona više nije ........
A stvarno neznam što smo je zvali Dragiša , možda zato što je radila u društvu nas banderaša nas koji smo mislili da smo se uvatili lično "njemu" za nešto što mnogima od nas nije moglo pomoći da budemo veći muškarci od nje . U to vreme nisam mnogo znao o njoj i njenom životu , ustvari imao sam suviše mnogo obaveza i radnih zadataka pa tako sa tadašnjim skromnim zapažanjem mogu se samo setiti blede slike nje iz tog doba .
Plavi mantil do skočnog zgloba i seda kosa a na očima one četvrtaste socijalne naočare ............ merdevine one metalne i ona na njima svaki put u nekom drugom delu naše zgrade . Znaš imamo mi i danas sppremačicu , ali ona nešto nepoznaje niti jedan budžak niti je nešto naročito smeta ona silna paučina jer sklavirila je kako je banderašima najmanje bitna paučina ................ ali Dragiša je bila nešto drugo ona je to zbog sebe , zbog bruke koja sa tim ide ruku pod ruku , zbog posla koji jedino može još da radi ...........
a onda sam počeo da imam više vremena , i nekako baš u to vreme pronalazio sam po raznim mestima flaše od pola litre i rakiju u njima , nekako sam i više pokušavao da pričam sa Dragišom ali bezuspešno jer ona je na svako pitanje ili pokušaj komunikacije samo gledala dole i slegala ramenima uz neku čudnu grimasu na licu . Ne , nije to bila grimasa niti gađenja niti bola ........... ona , kada se jednostavno valjda stidiš samoga sebe i svoga života . Ali ipak imala je priču , reč po reč iščupanu neopisivo bolnu . Brata u bolnici što kuću njegovu upalio je , muža pijanca , svekra i svekrvu bolesne i za krevet vezane , dete nesretno , siromašnu prošlost i sasvim isto tako izvesnu i budućnost ..........
i flašu
i muža
.......................................................................
njena seda kosa i mantil su plutali zajedno sa njom po površini jednoga jutra , verovatno slegnuvši ramenima sa onom istom grimasom zakoračila je u rešenje koje je tada jedino videla za sebe .
.............. danas u mnogima na ulici prepoznajem Dragišu - slegnu ramenima i naprave grimasu . Pitanje je samo kada se odluče na onaj zadnj korak .........kuda će da vodi
A stvarno neznam što smo je zvali Dragiša , možda zato što je radila u društvu nas banderaša nas koji smo mislili da smo se uvatili lično "njemu" za nešto što mnogima od nas nije moglo pomoći da budemo veći muškarci od nje . U to vreme nisam mnogo znao o njoj i njenom životu , ustvari imao sam suviše mnogo obaveza i radnih zadataka pa tako sa tadašnjim skromnim zapažanjem mogu se samo setiti blede slike nje iz tog doba .
Plavi mantil do skočnog zgloba i seda kosa a na očima one četvrtaste socijalne naočare ............ merdevine one metalne i ona na njima svaki put u nekom drugom delu naše zgrade . Znaš imamo mi i danas sppremačicu , ali ona nešto nepoznaje niti jedan budžak niti je nešto naročito smeta ona silna paučina jer sklavirila je kako je banderašima najmanje bitna paučina ................ ali Dragiša je bila nešto drugo ona je to zbog sebe , zbog bruke koja sa tim ide ruku pod ruku , zbog posla koji jedino može još da radi ...........
a onda sam počeo da imam više vremena , i nekako baš u to vreme pronalazio sam po raznim mestima flaše od pola litre i rakiju u njima , nekako sam i više pokušavao da pričam sa Dragišom ali bezuspešno jer ona je na svako pitanje ili pokušaj komunikacije samo gledala dole i slegala ramenima uz neku čudnu grimasu na licu . Ne , nije to bila grimasa niti gađenja niti bola ........... ona , kada se jednostavno valjda stidiš samoga sebe i svoga života . Ali ipak imala je priču , reč po reč iščupanu neopisivo bolnu . Brata u bolnici što kuću njegovu upalio je , muža pijanca , svekra i svekrvu bolesne i za krevet vezane , dete nesretno , siromašnu prošlost i sasvim isto tako izvesnu i budućnost ..........
i flašu
i muža
.......................................................................
njena seda kosa i mantil su plutali zajedno sa njom po površini jednoga jutra , verovatno slegnuvši ramenima sa onom istom grimasom zakoračila je u rešenje koje je tada jedino videla za sebe .
.............. danas u mnogima na ulici prepoznajem Dragišu - slegnu ramenima i naprave grimasu . Pitanje je samo kada se odluče na onaj zadnj korak .........kuda će da vodi